ekonomska i pravna politike

Povezanost ekonomske i pravne politike

Svaka država, bez obzira koliko joj nedostaju sredstva, ima državni interes da ostvari javnu kontrolu nad odnosima koji se uspostavljaju između, s jedne strane ekonomskih aktivnosti, i s druge strane stanja životne sredine. U najsiromašnijim državama ova kontrola će se ograničiti na najurgentnije probleme kao što je na primer nastojanje da se obezbedi stanovnicima dostupnost vode za piće prihvatljivog kvaliteta, da bi se na taj način predupredilo izbijanje endemskih bolesti, pre svega kod dece. Ili na primer sprečavanje uništavanja šuma da bi se sačuvalo zemljište, sprečila erozija i obezbedila odgovarajuća minimalna vlažnost zemljišta. Ekološka politika i ciljevi na različitim nivoima dohotka po glavi stanovnika, zavise, ne samo od nacionalnog dohotka zemlje, nego su determinisani i političkim odlukama koje su u većoj ili manjoj meri zasnovane na naučnim, inžinjerskim i ekonomskim analizama i ocenama. Većina ekonomista kao poželjno smatra da mere ekološke politike treba da budu zasnovane na principima cost-benefit analize. Odnosno da mere ekološke politike osim što doprinose zaštiti i očuvanju čovekove okoline treba da doprinesu i povećanju dohotka. Prema tome ekonomisti bi, što im uostalom nalaže i profesija, želeli da odgovarajuće mere ekološke politike u sebi sadrže i ekonomsku racionalnost. Poneki idu i tako daleko da cost-benefit princip uzdižu na nivo nužnog preduslova za donošenje odgovarajuće mere. Međutim, ovu računicu prilikom donošenja svake mere ekološke politike je teško sprovesti čak i u najrazvijenijim zemljama koje imaju razvijenu statističku i metodološku infrastrukturu. Npr. čak je i u Sjedinjenim Američkim Državama i u zemljama Evropske unije teško predvideti sve direktne i indirektne troškove koje može da prouzrokuje neki ekološki incident, a kamoli katastrofa. Stoga je to još teže za očekivati u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji u koje, za sada, spada i Srbija. Cost-benefit analiza znači da se na jednu stranu stavljaju troškovi koje prouzrokuje neka mera, a na drugoj, ekonomske koristi, pre svega u povećanju dohotka, koja ta mera proizvodi. Zato nije razumno očekivati da će zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji biti u stanju da učine ono što ne uspeva ni razvijenim zemljama. Drugim rečima, nije za očekivati da će takve zemlje biti u stanju da se opredele za cost-benefi princip. Međutim, na drugoj strani zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji, ako to žele, imaju pristup informacijama o načinima donošenja mera ekološke politike u razvijenim zemljama. Osim toga one raspolažu i informacijama o mogućim ekonomskim posledicama eventualnih ekoloških incidenata na svojoj teritoriji. Te informacije su između ostalog sadržane u:
1. statistikama o zdravlju stanovništva;
2. podacima o lokaciji i veličini najznačajnijih industrijskih postrojenja;
3. načinima korišćenja zemljišta u urbanim regionima;
4. turističkim destinacijama i aktivnostima i sl.

2. Osnovni ekonomski i pravni instrumenti za zaštitu životne sredine

Postoje dva osnovna tipa mera na planu zaštite životne sredine:
1. mere zasnovane na ekonomskim podsticajima-market-based, i
2. komandne mere, tj. mere zasnovane na primeni prinude od strane državnog aparata.
Prema OECD-u postoje sledeći ekonomski instrumenti:
1. naknade i porezi za emisije zagađenja;
2. korisničke nakande i porezi;
3. kazne;
4. naknade za proizvode;
5. garancije izvršenja i,
6. odštete.
Naknade i porezi za emisije zagadjenja - Naknade za emisije su direktne uplate bazirane na procenama i konkretnim merenjima koncentracije i vrste zagađenja. Ove mere naročito u zemljama tranzcije pogađaju veliki broj proizvođača i u najvećem broju slučajeva se kombinuju sa kaznama.
Korisničke naknade i porezi - Ovaj instrument ekološke politike ima obično lokalni karakter, tj. primenjuje se na nivoima lokalnih zajednica: komuna, regija i sl. Sredstva prikupljena na ovaj način koriste se za finansiranje konkretnih ekoloških problema na određenim lokalitetima kao što su: odlaganje i prikupljanje otpada, poboljšanje kvaliteta pijaće vode u mestu/komuni, eksploatacija sirovina, lovišta, ribnjaka i slično.
Kazne - Porezi i kazne su najjednostavniji i najlakše primenjivi mehanizmi, što ne znači da su i najpoželjniji, niti pak za zaštitu životne sredine najdelotvorniji. Kada je neka proizvodnja za posledicu imala neki negativni eksterni efekat i kada postoji razlika između društvenih i privatnih troškova, pravilno utvrđena visina kazne ili poreza, suočavaju proizvođača sa društvenim posledicama privređivanja koje ne poštuje ekološke standarde. Smisao ovog insrumenta je da izjednači privatne i društvene troškove i koristi. Kada se proizvođaču naplati kazna u iznosu graničnih troškova zagađenja, granični privatni i društveni troškovi će se izjednačiti. Proizvođač može da smanji zagađenje smanjenjem obima ili promenom načina proizvodnje. Promene u načinu proizvodnje mogu prouzrokovati izdatke za uređaje za kontrolu zagađenja ili povećati troškove usled prelaska na drugu vrstu, ekološki prihvatljivije sirovine.
Naknade za proizvode - Proizvodi čija proizvodnja prouzrokuje zagađenje okoline tokom proizvodnje, potrošnje ili u obliku otpada, opterećuju se procenjenim društvenim troškovima. Cilj je prilagoditi relativne cene proizvoda, u cilju smanjenja njihove tražnje. Tako prikupljena sredstva služe finansiranju izmenjenog načina proizvodnje, koji je ekološki prihvatljiviji. Naknade za proizvode se mogu primeniti npr. na veštačko đubrivo, pesticide, plastičnu ambalažu, baterije i slično .
Garancije izvršenja - Proizvođači ili korisnici prirodnih resursa su u obavezi da polože garanciju, čime garantuju poštovanje uslova zaštite životne sredine. Po izvršenju obaveza, garancija se vraća proizvođaču.
Odštete - Za funkcionisanje ovog ekonomskog instrumenta neophodna je uloga države, koja ima obavezu kreiranja i garantovanja građanskog prava na nadoknadu štete ili ima regulativu kroz propise za odštetu kroz fondove (fondovi za odštetu za zagađenje voda, fondovi za štetu od naftnih mrlja i slično). Prikupljena sredstava kroz ove fondove mogu se dati na raspolaganje oštećenima od hroničnog zagađenja i/ili državi.

3. Izbor instrumenata zaštite i njihovo kombinovanje

Svaki od navedenih ekonomskih i pravnih instrumenata ima svoje prednosti i nedostatke. To ih čini manje ili više podesnim u primeni. Od konkretne situacije i okolnosti zavisi koji pojedinačni instrumenat ili koju kombinaciju instrumenata treba primeniti. Izbor ekonomskih instrumenata zavisi i od prioritetnog cilja koji se želi postići. Tako na primer, ako postoji zabrana zagađenja reke do određenog nivoa, onda je krajnji nivo zagađenja najverovatnije poznat. Maksimalno do nivoa zabrane. Ako se pak primenjuju novčane kazne, nivo zagađenja će biti u direktnoj zavisnosti od visine s jedne strane kazni, i s druge strane troškova zaštite. Ako je nivo kazni viši od visine troškova zaštite, za očekivati je da će se ekonomski subjekti (preduzeća, preduzetnici i dr.) ekonomski racionalno ponašati i odlučiti se da obezbede odgovarajući nivo zaštite okoline. I obrnuto, u slučaju da je trošak kazne niži od troška očuvanja okoline, kroz sredstva zaštite ili skuplje sirovine i postupke, preduzeća će se verovatno opredeliti za to da plate kaznu. Na drugoj strani kazna će značiti prihod za budžet koji država, kao što je istaknuto, može koristiti i za druge svrhe, a okolina će postati zagađena. Specifični problemi zaštite se najbolje rešavaju kombinacijom ekonomskih i ostalih instrumenata. Sami ekonomski instrumenti primenjeni izolovano neće dati očekivane optimalne rezultate. Koliko će biti uspeha u primeni različitih instrumenata zavisiće od prateće kombinacije pojedinih politika. Ekonomski i pravni instrumenti i druge mere kojima se obezbeđuje finansiranje i podstiče investiranje u ekološki prihvatljivo ponašanje industrije mogu se klasifikovati u četiri grupe:
1. Mere koje su tržišno direktno isplative. Npr. uvođenje nove modernije mašine koja jeftinije, a osim toga ona istovremeno omogućuje i ekološki prihvatljiviju proizvodnju.
2. Mere koje su tržišno indirektno isplative. Npr. jeftinije je investirati u filtere nego plaćati visoke ekološke takse.
3. Mere koje su isplative na dugi rok, ali se za sada se ne mogu valorizovati na tržištu. Npr. razvoj obnovljivih izvora energije.
4. Mere koje nikad neće biti tržišno isplative, ali se radi zaštite okoline uvode na račun države i paradržavnih institucija.
Pravna regulativa zemalja OECD, pravi strogu distinkciju između pojmova „naknade“ i „porezi“, u smislu upotrebe sredstava prikupljenih kroz naknade i poreze. Za državu, oba instrumenta donose prihode, ali je pitanje alokacije prihoda drugačije izvedeno. Naknada se odnosi na slučajeve kada je dominantan deo prihoda namenjen pokrivanju troškova i zaštiti životne sredine (na primer, sredstva su prikupljena kroz fondove za zaštitu voda i životne sredine). Centralizovani prihod koji prevashodno nije namenjen zaštiti životne sredine, već povećava lokalne i državne prihode, je porez.

4. Ekonomska i pravna politika Republike Srbije u oblasti prava životne sredine

4.1. Ciljevi

Pri definisanju i izboru instrumenata treba imati u vidu činjenicu da ekonomska i pravna politika države na području zaštite životne sredine ostvaruje svoju svrhu samo ako daje vidljive i kontinuirane rezultate na području ostvarivanja sledećih ciljeva:
1. Racionalna upotreba obnovljivih i neobnovljivih prirodnih resursa.
2. Uvođenje tehologije i sprovođenje mera za povećanje energetske efikasnosti.
3. Prevencija i smanjenje zagađenja.
4. Obnova od postojećeg zagađenja i štete nanete životnoj sredini.
5. Uvođenje standarda kao odgovor na zahteve eko-zdravstvene svesti i ekonomske moći tržišta.
U Srbiji će nadležni državni organi morati da stvore preduslove da privatni i javni sektor dovoljno brzo i efektivno uhvate korak s razvijenih tržištima sveta, bar u onim elementima integralnog sistema zaštite životne sredine za koje je to nužno. Ovo je nužno iz sledećih razloga:
1. Da bi se u Srbiji sprovelo uspešno restrukturiranje i saniranje privrede i obezbedila na srednji i dugi rok njena kompetitivnost na zapadnim tržištima, koja u procesu proizvodnje uzimaju u obzir održivo korišćenje prirodnih resursa, energetsku efikasnost i troškove koji mogu da proisteknu od ogovornosti industrije za zagađenje
2. Da bi bili ispunjeni standardi koji važe na tržištima razvijenih zemalja i koji su neophodni za trgovinu i promet proizvodima, primarnim i sekundarnim sirovinama.
3. Da bi se manjili troškovi lečenja bolesti nastalih usled zagađenja životne sredine
4. Da bi se Srbija osposobila za ispunjavanje preuzetih međunarodnih obaveza na području zaštite životne sredine.






lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad