Ekonomska misao antičke grčke i starog rima

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
 
Autor Poruka
Vesnica Nije na vezi
Posting Freak
*****

Poruka: 2,567
Pridružen: May 2010
Poruka: #1
Ekonomska misao antičke grčke i starog rima
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Prvi tragovi o začecima robne razmene u antičkoj Grčkoj mogu se naći u Homerovim Ilijadi i Odiseji (VIII-VI vek p.n.e.). Solomon, jedan od 7 grčkih mudraca, zalagao se za olakšanje robne razmene. Sitnim seljacima je ukinuo hipotekarne dugove na zemlju i ropstvo zbog duga, zaštitio je poljoprivredu, uveo maksimum za zemljišni posed i zabranio luksuz. Perikle se, pak, zalagao za brži razvoj zanatstva i trgovine. Dok je Ksenofon (Ekonomikos) bio za racionalniju eksploataciju robova, jačanje poljoprivrede, društvenu podelu rada i razvoj tržišta. Platon se u svom delu Republika zalagao za jaču ulogu države u regulisanju ekonomskih odnosa, podelu rada, takvu da se svako bavi samo jednom vrestom delatnosti. Osuđivao je bogatstvo, težio tzv. idealnoj državi i bio protiv trgovine. Najznačajniji za ovo doba bio je Aristotel (Politika) koji zastupa materijalističko gledište, zalaže se za zaštitu privatne svojine (ali bez preteranog bogaćenja) i prvi uviđa razliku između upotrebne i prometne vrednosti, ali ne upotrebljava te termine. Razlikuje ekonomiju (prirodna pojava koja ima za cilj sticanje različite upotrebne vrednosti R - N - R) od hermanistike (vrsta razmene sa ciljem ostvarivanja profita - veće vrednosti od uložene N - R - N1).
Agrarno pitanje je bilo najznačajnije za stari Rim. Katon Stariji (O zemljoradnji) se zalaže za naturalnu privredu na osnovu robovskog rada. Braća Tiberije i Gaj Grah zalagali su se za određivanje maksimuma zemljišnog poseda i za ravnomerniju raspodelu zemlje i sredstava za poljoprivrednu proizvodnju seljacima. Ciceron zastupa interese klase srupnih zemljovlasnika i vlasnika novca i zalaže se za krupnu trgovinu. Tit Lukrecije Kar, filozof materijalista se zalaže za razvoj oruđa za rad.

MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM.

Merkantilizam (XV-XVII veka) je za glavni predmet ekonomske analize uzeo robno-novčani promet. Osnovna ideja je bila da se bogatstvo jedne države ispolji u količini novca i da se kroz spoljnu trgovinu uvećava. Zato, treba da se forsira razvoj spoljne trgovine i industrije manufakture jednim složenim i veštačkim sistemom regulisanja (Antonio Sera, 1613. Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika, s primenom na kraljevinu Napulj). Merkantilizam se deli na dve faze: rani merkantilizam (monetarni sistem ili bulionizam, XV i XVI vek), čija je suština da se ostvari suficit novčanog bilansa, zalažući se za izvoz, a smanjivajući uvoz roba (izvoz - priliv; uvoz - odliv bogatstva), i razvijeni merkantilizam (merkantiližam u užem smislu reči), koji se zalaže za pozitivan trgovinski bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni jedne zemlje i nisu protiv uvoza. Predstavnici merkantilizma su: Kolber (Pisma, instrukcije i memoari), forsira izvoz robe i Antoan de Monkretjen (Traktat političke ekonomije posvećen kralju i majci kraljici) koji prvi upotrebljava naziv politička ekonomija, 1615. u Francuskoj; Antonio Sera u Italiji; Tomas Man (Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva), koji se zalagao za razvoj spoljne trgovine - najbolji način za stvaranje bogate države i akumulaciju novca, Džon Lok i Džems Stjuart u Engleskoj.
Fiziokratizam (XVIII vek, Francuska) uvodi dve nove ekonomske ideje: veru u postojanje prirodnog reda i suštine ljudskog društva i ideju ekonomske slobode po kojoj privreda treba da bude prepuštena samoj sebi. Fiziokrati daju prednost poljoprivredi nad trgovinom i industrijom, jer samo zemlja daje čist proizvod. Poljoprivreda je jedina izvor ekonomskog bogatstva društva, a društveno bogatstvo je količina stvorenih poljoprivrednih proizvoda. Predstavnici su: Fransoa Kene (Ekonomske tablice, 1758.), prvi put je društvenu proizvodnju prikazao kao jedinstvenu ekonomsku celinu, objasnio je društvenu reprodukciju; An Rober Žak Tigro (Razmatranja o postanku i raspodeli bogatstva, 1776.); Mersije de la Rivijera (Prirodni red i suština ljudskog društva). Glavna zamerka im je što su ignorisali industriju, uoči njenog procvata, ali su ipak težište ekonomske analize stavili na sferu proizvodnje, a ne na sferu prometa, kao merkantilisti.

KLASIČNA EKONOMSKA ANALIZA. SOCIJALISTI. XX VEK.

Adama Smita (Bogatstvo naroda = Istraživanja o prirodi i uzrocima bogatstva naroda, 1776., “ekonomska biblija”) mnogi smatraju osnivačem klasične ekonomske nauke i ocem političke ekonomije. Suština njegovog ekonomskog učenja je u uočavanju konačne potvrde kapitalističkog sistema proizvodnje i prihvatanje pune ekonomske slobode i lične inicijative pojedinaca u privrednoj aktivnosti; proklamovao je načelo ekonomskog liberalizma “laisser faire, laisser passer” (neka stvari idu slobodno svojim tokom); ispituje faktore koji doprinose i koče razvoj bogatstva naroda; ističe rad uopšte; prihvata ideje Vilijama Petija o novcu, najamnini, renti i Pjera Boagijbera o principu radne vrednosti; razvija teoriju troškova proizvodnje (cena svake robe se svodi na najamninu, profit i rentu, vrednost dovodi u zavisnost od dohodka, veličine koja se samostalno određuje); podelom rada se, po njemu, povećava spretnost radnika, proizvodnja, produktivnost rada, povezuju se proizvođači => porast društvenog bogatstva. David Rikardo (Načela političke ekonomije i oporezivanja, 1817. Engleska) se proslavio po teoriji i zakonu o zemljišnoj renti, 1817.; dokazao je da je renta razultat delovanja zakona radne vrednosti (ne poznaje apsolutnu rentu, to je teorija diferencijalne rente); razrađivao je Smitovo učenje o robi, vrednosti, novcu, ceni, kapitalu, profitu, trgovini…; bavio se problemom podele rada sa međunarodnog aspekta; postavio je teoriju komparativnih troškova, koja je potvrdila princip slobodne trgovine i načelo ekonomskog liberalizma. Njega je nasledio Džon Stjuart Mil (Principi političke ekonomije, 1848., klasični udžbenik političke ekonomije do 1890.). Tomas Robert Maltus (Esej o stanovništvu) se suprotstavlja Rikardovom učenju; razvija teoriju stanovništva kojom želi da pokaže da beda i siromaštvo ne potiču od društvenog uređenja, već od razmnožavanja stanovništva; predlaže preventivne i represivne mere. Njegovi sledbenici su Simond de Sismondi i Žan Batist Sej.
Socijalisti su se svojim kritički orijentisanim učenjem suprotstavljali klasičnoj školi. Predstavnici: rani socijalisti utopisti u Engleskoj je to Tomas Mor (Utopija), kritikuje metode prvobitne akumulacije kapitala XV i XVI veka i daje utopističku viziju budućeg društva bez privatne svojine, trgovine i novca, u Italiji je to Toma Kampanela (Grad sunca, 1623.), u Nemačkoj Tomas Mincer; kasniji socijalisti utopisti su Sen Simon, Šarl Furije, Robert Oven. Karl Marks (Najamni rad i kapital, 1847. Komunistički manifest, 1848. Kritiku političke ekonomije, 1859. Kapital I, 1867. II, 1885. i III, 1894. objavio je Fridrih Engels, a Teorije o višku vrednosti tj. četvrti tom Kapitala, tek Karlo Kautski) se smatra osnivačem naučnog socijalizma. Njegovo ekonomsko učenje predstavlja zaokrugljeni i monolitan teorijski sistem, i njegova politička ekonomija je jedan od tri sastavna izvora marksizma. Fridrih Engels (Nacrti kritike političke ekonomije, njegova ekonomska teorija, Položaj radničke klase u Engleskoj, 1845., u kojoj se socijalizam iz utopije razvija u nauku, Anti-Diring, 1875. Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države, u kom nastavlja Marksovo učenje). I Marks i Engels su pridavali veliki značaj naučnom metodu, koji su izgradili tj. dijalektičkom metodu, kao sastvanom delu pogleda na svet. Dijalektički materijalizam je davao ne samo nova rešenja filosofskih problema, već novo viđenje problema. Zajedno sa istorijskim materijalizmom (teorija o razvitku ljudskih društava) čini naučni metod. Marks zamera klasičarima što su zanemarili istorijski faktor (=> neprekidno trajanje kapitalizma u vremenu) i ističe da se u društvenoj proizvodnji stalno menjaju društvene proizvodne snage koje predstavljaju proizvodnu moć izvesnog ljudskog društva. Predstavnici marksističke ekonomske misli su Karl Kautski, Rudolf Hilferding, Roza Luksemburg, Vladimir Ilič, Uljanov Lenjin, Moris Dol, Pol Svizi, Oskar Lange…
Džon Majnard Kejnz (Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, 1936.) je jedan od vodećih ekonomista XX veka, jedan od glavnih osnivača novog međunarodnog monetarnog sistema. Njegova ekonomska misao je odraz nastalih promena kapitalizma posle I svetskog rata, koje su nastale kao posledica dubokih ekonomskih kriza hiperprodukcije. Njegova osnovna misao je da je prošlo vreme liberalizma i da se jedino državnom intervencijom može očuvati postojeći poredak. Država mora da putem monetarne i fiskalne politike i politike u oblasti javnih radova deluje na regulisanje investicija, kamatnih stopa, graničnu efikasnost kapitala… Pošto je jedan od glavnih problema kapitalizma nezaposlenost Kejnz je u centar svog istraživanja stavio zaposlenost raspoloživih faktora proizvodnje i naglašava opštu nezaposlenost. Međusobnim delovanjem štednje i investicija (imaju presudan značaj za proizvodnju i zaposlenost) objašnjava se nivo ukupnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Glavni faktori od kojih zavisi investiciona delatnost su profitna i kamatna stopa. Od 1969. ustanovljena je Nobelova nagrada za ekonomiju.

DRUŠTVENI KARAKTER PROIZVODNJE I PROIZVODNE SNAGE DRUŠTVA

Proizvodnja je uvek društvena (posredno ili neposredno), zato što je i čovek društveno biće. Proizvodnja je neposredno društvena kada se udružuju radi zajedničkog obavljanja posla, za svoje potrebe, bez posredovanja razmene (neposredno društveni rad), a posredno društvena kada proizvođači proizvode materijalna dobra radi prodaje potrošačima (posredno društveni rad). Ako se proizvod ne može razmeniti onda rad koji je utrošen za njegovu proizvodnju nije društveni rad.
Proizvodni su oni odnosi u koje ljudi stupaju u proizvodnji, raspodeli razmeni i potrošnji materijalnih dobara i proizvodnih usluga, oni su najvažniji deo društvenih odnosa. Oni su istorijski promenljivi jer se menja osnova na kojoj se ovi odnosi obrazuju, tj. menja se proizvodna snaga (ukupnost materijalnih i ličnih činilaca proizvodnje koji doprinose ostvarenju proizvodnih rezultata. Proizvodne snage društva = proizvodna snaga rada, čine ih: ljudi, sredstva za rad i predmeti rada, razvoj nauke i korišćenje njenih rezultata u proizvodnji, organizacija rada i prirodni uslovi.

EKONOMIČNOST. NAČELO EKONOMIČNOSTI.

Načelo ekonomičnosti je opšte načelo proizvodnje koje se svodi na ostvarenje što većeg ekonomskog rezultata korišćenjem raspoloživih proizvodnih činilaca. Metode ostvarenja načela ekonomičnosti mogu biti vanekonomske (prinuda pretnjom, silom) i ekonomske prinude (bolja plata). Treba da postoje određene mere sa kojima se proizvođači upoređuju, neposrednih mera nema, jedna od posrednih je cena. Ekonomičnost pretpostavlja postojanje društvenih potreba za proizvodnjom. Da bi se što bolje uskladili obim proizvodnje i obim potreba treba da postoji koordinacija aktivnosti ekonomskih subjekata. Koordinacija je usklađivanje delatnosti ekonomskih subjekata u cilju rešavanja strukturnih problema proizvodnje materijalnih dobara prema društvanim potrebama za tim dobrima (svesno, organizovano ljudsko delovanje u pravcu stvaranja uslova za racionalnije odlučivanje ekonomskih subjekata.

OSNOVNA PITANJA SVAKE DRUŠTVENE PROIZVODNJE.

1.Šta proizvoditi? - izbor proizvoda po njihovoj nameni. Jedna vrsta proizvoda je namenjena ličnoj potrošnji, druga proizvodnoj (sredstva za rad i predmeti rada). U odgovoru su dve krajnosti između kojih postoji više modaliteta (slobodan izbor na koji državni privredni organi utiču interventnim merama planiranja i programiranja): čisto tržišni (treba proizvoditi proizvode za kojima postoji veća tražnja, bez mešanja državnih organa u oblasti privrede) i čisto planski sistem (društveni planski organi unapred izračunaju sve proporcije proizvodnje i potrošnje).
2.Koliko proizvoditi? - koliko društvenog rada potrošiti za proizvodnju u ličnoj, a koliko u proizvodnoj potrošnji? Ovaj količinski odnos obuhvata i proizvodnju materijalnih dobara i proizvodnih usluga. Kod proizvodnih usluga se ne stvaraju nova materijalna dobra nego se troši rad za održavanje postojećih, a neproizvodne su one usluge koje služe za zadovoljavanje potreba izvan sfere materijalne proizvodnje (tiču se ljudi), u njih spadaju i neprivredne (društvene) delatnosti.
3.Kako proizvoditi? - izbor načina (tehnoloških metoda i proizvodnih sredstava). Ovaj izbor je određen razvojom društvene proizvodnje u čijoj osnovi je razvoj proizvodnih snaga. On uvek iznova stavlja subjekte proizvodnje u prinudnu situaciju da se između više mogućnosti opredele za onu koja najviše poboljšava ekonomičnost proizvodnje. U osnovi ovog izbora su ekonomski interesi koje subjekti proizvodnje teže da ostvare (veća zarada, smanjivanje troškova proizvodnje, savršenija tehnologija)
4.Za koga proizvoditi? - izbor naturalnog ili robnog oblika privređivanja. Kod robne privrede proizvodne jedinice se proizvode za tržište, pa je “isplativija”, naturalni oblik privređivanja su pokušali da koriste socijalisti, ali nisu uspeli.

POVEZANOST PROIZVODNJE I POTROŠNJE.

Potrošnja je upotreba dobara i usluga radi zadovoljavanja pojedinačnih, zajedničkih ili proizvodnih potreba. Kad je reč o pojedinečnoj i zajedničkoj potrošnji, onda se ona javlja kao krajnji cilj proizvodnje. Neposredna veza između proizvodnje i potrošnje postoji samo ako je proizvođač ujedno i potrošač materijalnih dobara. Opšta veza između proizvodnje i potrošnje sadrži se u definisanju proizvodnje kao pretpostavke potrošnje, mada se može reći i da je potrošnja pretpostavka proizvodnje (ne proizvodi se ukoliko se ne troši) => teorija o potrošačkom suverenitetu, prema kojoj potrošač odlučuje šta će se proizvoditi i koliko, zato što proizvođači mogu ostvariti maksimalnu zaradu prilagođavajući se potrošaču. Ova teorija negira opštu vezu između proizvodnje i potrošnje. Proizvodnja ima primat (ništa se ne može trošiti ukoliko nije proizvedeno; nema izbora na strani potrošnje ako ga proizvodnja nije dala), stvara potrošnju, predmet i način potrošnje. Pošto je ovo robna proizvodnja, potrošnja se ne javlja kao krajnji cilj, već samo kao pretpostavka za neprekidnu proizvodnju u kojoj proizvođači ostvaruju svoje ekonomske interese. Sa makroekonomskog nivoa potrošnja je krajnja svrha proizvodnje, a sa mikro- potrošnja je u tržišnoj privredi samo metodza ostvarivanje nekog posebnog ekonomskog interesa.

VRSTE POTROŠNJE.

Potrošnja, zbog svog odnosa sa proizvodnjom može biti subjektivna (javlja se - sa gledišta subjekta - kao trošenje u cilju zadovoljavanja potreba) i objektivna (sa gledišta objekta - u cilju njegove proizvodnje). Razlikujemo 2 vrste:
1.NEPROIZVODNA POTROŠNJA (krajnja svrha proizvodnje) - za rezultat ima samo trošenje:
a)Lična - potrošnja od strane učesnika u primarnoj raspodeli (radnika, vlasnika zemlje); uvek individualizovana
b)Javna - finansira se iz prikupljenih zajedničkih sredstava (porezi, doprinosi, carine, kazne…) i podrazumeva formiranje tih sredstava: 1. za plate radnika društvenih službi, može se individualizovati jer se troši pojedinačno i 2. za plaćanje materijalnih dobara i usluga u ustanovama društvenih službi (škole, bolnice…)
-Opšta potrošnja obuhvata deo javne pod 2.
2.PROUZVODNA POTROŠNJA (sa ciljem dalje proizvodnje) - korišćenjem jednih upotrebnih vrednosti proizvode se nove upotrebne vrednosti koje će dalje služiti za ili ličnu potrošnju ili dalju proizvodnju.

PROMENE U LIČNOJ POTROŠNJI.

Promene u ličnoj potrošnji zavise od:
1.EKONOMSKIH ODNOSA - Određene su odnosom subjekata proizvodnje prema sredstvima za proizvodnju. Marksov opšti zakon kapitalističke akumulacije: potrošnja proizvođača u klasnom društvu uvek je niža od mogućnosti koje pruža stepen privredne razvijenosti, nasuprot potrošnji vlasničke klase koja je iznad ovih mogućnosti. Jedni prisvajaju više na račun drugih.
2.REALNIH DOHODAKA STANOVNIŠTVA - Sa porastom realnih dohodaka stanovništvo procentualno smanjuje deo namenjen ishrani, izdaci namenjeni odeći su proporcionalni, a procentualno raste deo namenjen ostalim potrebama (kulturnim). Engelov zakon (Razmere proizvodnje i potrošnje kraljevine Saske, 1857.)
3.NIVOA PRIVREDNE RAZVIJENOSTI - nivo lične potrošnje je viši ako je privreda razvijenija, ali se i povećava udeo javne u odnosu na ličnu potrošnju.
Klasni karakter potrošnje i promene u strukturi potrošnje dovode do formiranja tzv. potrošačkog društva. To je društvo koje vlasničku klasu i klase privilegovane u društvenoj podeli rada stimuliše na potrošnju radi potrošnje.

PROIZVODNJA I RASPODELA


Raspodela ne postoji ukoliko između proizvodnje i potrošnje postoji neposredna veza. Raspodela je podela rezultata proizvodnje, struktura raspodele je određena strukturom proizvodnje. Raspodela je rezultat proizvodnje, 1. tako što se samo rezultati proizvodnje mogu raspodeljivati i 2. tako što određeni društveni način proizvodnje određuje i oblik raspodele. Raspodela je pretpostavka proizvodnje, 1. raspodela sredstava između članova društva i 2. raspodela članova društva na različite vrste potrošnje. Svakoj raspodeli prethodi raspodela uslova proizvodnje.
Sa gledišta načina raspodele razlikuju se raspodele prema svojini - angažovanje kapitala; neradni dohodak (kada vlasnik materijalnog proizvodnog činioca učestvuje u podeli u proizvodnji stvorene vrednosti prema veličini vrednosti koju ulaže u proizvodnju ili promet) i raspodele prema radu - angažovanje radne snage; radni dohodak (kada vlasnik radne snage učestvuje u podeli u proizvodnji stvorene vrednosti prema stepenu svog angažovanja na poslovima proizvodnje, proizvodnih delatnosti ili prometa). Sa gledišta oblika raspodele razlikuje se neposredna (proizvodna dobra se dodeljuju članovima društva; nema tržišta) od posredne raspodele (proizvodna dobra se kupuju; ima tržišta), a potom primarna (učesnici u proizvodnji učestvuju u raspodeli tako što se javljaju kao prvi prisvajači vrednosti koja je stvorena u proizvodnji), sekundarna (izvedena raspodela iz primarne, tako što vlasnici činilaca proizvodnje iz primarne raspodele, deo svog dohotka ustupaju onim članovima društva koji nisu učesnici u proizvodnom procesu), namenska (podela dohotka privrednih subjekata tako što se jedan deo dohotka izdvaja za potrošnju, a drugi za akumulaciju) i interna raspodela (podela između radnika onog dela dohotka preduzeća koji je izdvojen namenskom raspodelom za njihove plate).

TRŽIŠTE (PROIZVODNJA I RAZMENA).


Kada je rad podeljen tako da proizvođači ne proizvode sva materijalna dobra i usluge koje troše u okviru svoje uže zajednice, onda je proizvođač upućen da deo svojih proizvoda razmenjuje za proizvode drugih proizvođača. Ova razmena obavlja se na tržištu, koje je celokupnost odnosa ponude (ona količina proizvoda koju su proizvođači spremni da prodaju uz odgovarajuću cenu) i potražnje (ona količina proizvoda koju su potrošači spremni da kupe za odgovarajuću cenu) tj. sučeljavanje ponude i tražnje. U razmeni se jedna vrsta upotrebne vrednosti prodaje da bise kupila druga, ona kojaza njenog proizvođača predstavlja višak, a za njenog kupca potrebu. Razmena se može vršiti neposredno - kao trampa ili posredno - kao robni promet.

PROCES RADA I NJEGOVI ČINIOCI. RADNO SPOSOBNO STANOVNIŠTVO.

Činioci proizvodnje su radna snaga i sredstva za proizvodnju. Radna snaga je ukupnost čovekovih fizičkih i umnih sposobnosti koje se mogu koristiti u proizvodnji. Rad je trošenje, upotrebljavanje radne snage u bilo kom obliku. Pod radom u ekonomskom smislu podrazumeva se samo takvo upotrebljivanje radne snage koje je učinjeno u cilju stvaranja sredstava za život (ne mora da ima za rezultat neko materijalno dobro, iako se ekonomija najviše bavi takvom vrstom rada). Sredstva za proizvodnju su predmeti rada (stvari na koje se deluje radom) i sredstva za rad ( stvari pomoću kojih se deluje na predmete rada).
Radno sposobno stanovništvo je za rad sposoban deo stanovništva (F:15-60; M:15-65). Aktivno stanovništvo čini samo onaj deo žitelja koji obavlja neki posao u proizvodnji ili van proizvodnje a tim poslom stvara sebi sredstva za život. Neaktivno stanovništvo čine nezaposleni članovi društva i đaci i studenti koji se u vreme radne sposobnosti (15) obučavaju za složenije poslove u društvenoj proizvodnji. Oni su izdržavani deo stanovništva.

OPŠTI I POSEBAN POJAM RADA. FIZIOKRATI, MERKANTILISTI.

Opštim pojmom proizvodnog rada smatra se rad angažovan u proizvodnji materijalnih dobara i proizvodnih usluga, rad koji u krajnjoj liniji ima za rezultat neku materijalnu upotrebnu vrednost ili proizvodnu uslugu. Proizvodan je rad koji je opredmećen u nekom materijalnom dobru pod uslovom da ono ima neku upotrebnu vrednost, da uvećava materijalno bogatstvo društva. Neproizvodan je onaj rad koji je angažovan u činjenju neproizvodnih usluga (onih usluga koje se ne tiču materijalnih upotrebnih vrednosti. Merkantilisti su proizvodnim smatrali samo one delatnosti koje su preko spoljne trgovine uvećavale društveno bogatstvo (količinu zlata kojom neka zemlja raspolaže), a neproizvodne su one koje ne doprinose poboljšanju spoljnotrgovinskog bilansa. Fiziokrati su smatrali da se čist proizvod stvara samo korišćenjem zemljišta, jer je samo tu proizvedeno veće od utrošenog. Kod industrije se samo menja oblik, a ne povećava društveno bogatstvo. Sa razvojem teorije radne vrednosti u Engleskoj, pojam proizvodnog rada se proširuje na sve delatnosti koje proizvode materijalna dobra i vrše proizvodne usluge (rad u industriji, rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, građevinarstvu, izdavačkoj delatnosti, ugostiteljstvu i proizvodnom zanatstvu), dok je neproizvodan rad u delatnostima zdravstva, državnih organa, prosvete, umetnosti, socijalnog staranja, socijalnog osiguranja i neproizvodnih usluga.
Poseban pojam proizvodnog rada vezan je za poseban interes koji se angažovanjem rada i sredstava teži ostvariti. Posmatrano iz ugla ovog posebnog interesa, u proizvodnim delatnostima radnik može biti neproizvodan, kao što i radnik u neproizvodnim delatnostima može biti proizvodan, sve zavisi da li vlasnik od toga uvećava zaradu ili ne. Ovaj pojam je izveden iz opšteg, zato što oni crpe svoju zaradu iz rada proizvodnih radnika.

STRUKTURA VREDNOSTI PROIZVODA.


Vrednost proizvoda = tekući + minuli rad. Vrednost je utrošena količina rada u proizvodu. Proizvodi ljudskog rada, koji su namenjeni potrošnji za nekog drugog, a posredstvom razmene, nazivaju se roba. Proizvod rada rezultat je sadejstva više činilaca: rad predmeti rada i sredstva za rad. Sredstva za proizvodnju rezultat su prethodnog ljudskog rada pa je u njima sadržana određena količina tog minulog rada (utrošena radna snaga u jednom ili više uzastopnih procesa proizvodnje koja je opredmećena u dobrima namenjenim daljoj proizvodnji), kome se, u daljem procesu proizvodnje dodaje tekući rad (trošenje radne snage u procesu materijalne proizvodnje). Treba razlikovati prost (može ga obavljati sve radno sposobno stanovništvo) od složenog tekućeg rada (posebno obučen). Složen rad na tržištu važi kao multiplikovan prost rad. Da bi razgraničili tekući od minulog rada, treba obratiti pažnju na vremenski momenat i subjekat koji obavlja radnju. Vrednost, koju proizvođač ostvari prodajom svojih proizvoda, a koja je rezultat njegovog tekućeg rada naziva se nova vrednost. Drugi deo vrednosti (koji je prenesen sa korišćenih sredstava za proizvodnju na novi proizvod, koji je pomoću njih napravljen) naziva se prenesena vrednost. Cena je novčani izraz vrednosti.
vr (vrednost proizvoda) = sp (sredstva za proizvodnju) + nv (nova vrednost)

PRODUKTIVNOST RADA.

Produktivnost rada je sposobnost radnika da u jedinici vremena, a uz normalan stepen utroška radne snage proizvede određenu količinu proizvoda (p):


PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
09:59 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Preduzece kao ekonomska institucija Vesnica 0 2,183 13-05-2010 12:23 PM
zadnja poruka: Vesnica
  Tehno-ekonomska analiza proizvodnje ureznika Vesnica 0 2,569 12-05-2010 09:22 PM
zadnja poruka: Vesnica
  Tehno – ekonomska analiza proizvodnje ureznika Um M20 Vesnica 0 1,854 11-05-2010 09:55 PM
zadnja poruka: Vesnica
  Medjunarodna ekonomska politika Vesnica 0 2,538 11-05-2010 05:22 PM
zadnja poruka: Vesnica
  Svetska ekonomska kriza 1929-33 i savremena, komparativna analiza Vesnica 0 3,930 11-05-2010 05:11 PM
zadnja poruka: Vesnica

Skoči na forum: