Likovni jezik dece

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz likovne kulture.

Dečji crtež predstavlja jednu celinu koja u sebi sadrži kompleks sposobnosti i osobina deteta, volje i iskustva, stečenih znanja i navika, pozitivnih i negativnih uticaja sredine, i najzad sklad doživljajnih i izražajnih sposobnosti, projektovanih u likovne elemente.
U crtežima je dete najiskrenije, najotvorenije, jer ne može uvek da sakrije svoje osobine, a spontan dečiji crtež ako nije iskvaren, n podleže uticajima sredine koji su toliko vidljivi u govoru, mimici, pokretu i sl.
Zbog toga je onaj pravi crtež najsigurniji dokument o detetu.
Dečji crtež može da služi ne smao kao dijagnoza psihološkog stanja već, ako je pravilo upotrebljen, koristi i kao terapija, odnosno crtež ima obrnuto dejstvo, jer deluje na dečju psihu.
Pri analizi dečjih crteža treba imati u vidu da li se u crtežu nesvesno ili spontano otkrilo dete ili se tek preko crteža, naknadnim analizama mogu utvrditi karakteristike dece. U ovom drugom slučaju crtež može biti rekompenzacija dečje tuge, potištenosti i nedaća, pa je dečji crtež prividno vedar, jer odražava dečju čežnju za srećom.
U lošim porodičnim prilikama, može dete u crtež svoje sobe ili haljine da unese:
- vedre boje,
- tapete,
- klavir,
- buket cveća,
- ukrase i sl.,
a sebe da prikazuje kao ponosnu i zadovoljnu osobu.
Ponekad je neko dete svesno svojih nedostataka i slabosti, pa ih namerno u crtežima krije. Takav crtež više nije spontan već lažno organizovan, namešten, sa željom da se prikaže lepša slika o sebi nego što je dete nosi u svojoj svesti.
Isto tako, na osnovu dečjeg crteža, može se utvrditi da li je neko dete zaostalo ili nije u odnosu na prosek odgovarajućeg uzrasta, posebno s njegove intelektualne strane. Na pomenuti način se utvrđuje odnosno konstatuje intelektualno – grafičko zaostajanje ili neki izuzetan napredak.
Intelektualni elementi u crtežima se ogledaju u jasnoći predstava, čisto i potpuno izvedenim oblicima i mnogim detaljima, međusobno tačnim odnosima delova prema celini ili pojedinih predmeta, međusobno a u koloritu relativno tačnim lokalnim tonom.
Međutim, šablonski crteži stare nastave, crteži koji su nastali pod uticajem odraslih i koji su potpuno potisli dečji psihički život, ne mogu da posluže kao sredstvo analize dečje psihe, već samo loš primer pedagoškog uticaja.
I drugi psihički elementi su vidljivi na crtežima, kao što su različite teme i način rada prema polu, različitost sadržaja crteža prema sredini i mestu stanovanja ili utiscima iz ranog detinjstva i sl.
Crtež dece iz jednog kraja se razlikuje od crteža dece drugog kraja kao u pogledu izbora motiva, tako i u izboru kolorita.
Razlike postoje i između gradske i seoske dece, jer u crtežima gradske dece preovladava intenzivan kolorit i veća sloboda u radu, dok su seoska dece uzdržljivija ali češće neposrednija u kazivanju svojih osećanja. Na crtežima se vide i razlike u temperamentu, osećanjima i mašti dece, razlike u karakteru i volji itd.
Smatra se da deca naklonjena intelektualnom uopštavanju, pojmovnom svođenju pojava, crtaju predmete bliže geometrijskim oblicima svodeći ih na najosnovnije oblike, a deca naklonjena opisivanju, analizi, pričanju, rasščlanjavaju objekte na njihove sastavne delove.