Proces tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori

Sadržaj:


1.UVOD………………………………………………..…..……..............………………….. 3
1.1.Pojam tranzicije ……....................………...….............................………………. 3
1.2.Opšta definicija tranzicije……………………-………………………………. 4

1.3.Tranzicija Kao ključni ekonomski mehanizam…........….…………………….. 4

1.4.Ključni elementi tranzicionog procesa…………...………………………….. 5

2.PROCES TRANZICIJE U SRBIJI I CRNOJ GORI…....………………………….. 7

2.1.Pozitivni i negativni elementi...................................................................... 7

2.2.Ključni aspekti procesa tranzicije……………...……………………….……… 8

2.3.Makroekonomska stabilizacija, uloga biznisa u savremenom svetu, misterija kapitalizma, visoki porezi i slab sudski sistem, ograničenje moći politike, put ka sistemskom rešenju problema....................................................................................................................... 8

2.4.Suštinski problem............................................................................................. 10

2.5.Iskustvo u svetu.................................................................................................... 10

2.6.Tipovi tranzicije................................................................................................. 11

2.7.Specifičnosti procesa tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori......................... 12

2.8.Opšta pitanja reforme privrednog sistema u procesu tranzicije......... 12

3.ZAKLJUČAK…………………............……………………………………………………… 17



1.UVOD

1.1.Pojam tranzicije

Pojam tranzicija pojavio se u zapadnoj literaturi 70-tih godina prošlog veka, kao oznaka za prelaz iz industrijsko u postindustrijsko društvo. Radi se o svetskom, a ne regionalnom procesu i nije vezan samo za praksu postsocijalističkih društava. Može se reći da se praktično sva društva u savremenom svetu nalaze u procesu tranzicije: visoko razvijena društva idu od industrijskih ka postindustrijskim, postrealsocijalistička od autoritarnog ka pluralističkom građanskom sistemu, zemlje trećeg sveta od tradicionalnog ka industrijskom društvu.Sam pojam koristi se da označi prelaz iz jednog u drugi sistem.
U zemljama Istočne Evrope postojali su društveno-ekonomski sistemi koji su za svoju osnovu imali razne oblike državne i društvene svojine. U njima nije postojao politički pluralizam. Društveni odnosi izgrađivani su kao socijalistička opcija razvoja društva, sa različitim oblicima društvene svojine, učešćem radnika u upravljanju privrednim preduzećima. Ovaj model društvenog razvoja bio je suparnički model kapitalističkog razvoja. Isticao je: ukidanje eksploatacije čoveka od čoveka; veću ekonomsku ravnopravnost svih članova društva; besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu svih građana, socijalno obezbeđenje siromašnih.
Ove zemlje bile su organizovane u Varšavskom paktu, za zaštitu svojih ekonomskih i političkih interesa.Kapitalističke zemlje obrazovale su Severnoatlanski pakt, tj. NATO. Ove dve grupacije država sa različitim opcijama društvenog razvoja, društveno-ekonomskim sistemima, vojno-političkim interesima činile su ujedinjeno čovečanstvo razjedinjenim.
U drugoj polovini 80-tih godina intenzivno su se kritički razmatrali društveno-ekonomski odnosi u istočnoevropskim zemljama. U kritikama je ukazivano:
• na neefikasnost društvene svojine i načina upravljanja razvojem koji se na njoj zasniva,
• na nizak životni standard stanovništva,
• na postojanje,nepostojanje ili ne-ostvarivanje ličnih prava i sloboda građana i postojanje partijske države koja nije izraz demokratskih odnosa u društvu.
Ovo su bile osnove zahteva za promene u zemljama istočne Evrope. Najpre se zahtevala reforma socijalizma, doslednije ostvarivanje socijalističkih društvenih odnosa. Predstavnik ovakvog pristupa bio je Gorbačov sa svojim konceptom perestrojke. Kasnije se odstupa od ove koncepcije i pristupa manje ili više ubrzanom ukidanju socijalističkih društvenih odnosa. Istovremeno teži se uspostavljanju novog koji treba da obezbedi:
• veću ekonomsku efikasnost
• brži privredni razvoj
• viši životni standard stanovništva
• veće slobode i prava građana
• uspostavljanje pravne države.

Postojala je teškoća kako da se označe ove promene. Bilo je neuputno da se kaže da se radi o povratku na kapitalistički sistem, jer bi se postavilo i pitanje u koju fazu kapitalizma se vraća. Za oznaku ovog procesa pronađen je termin tranzicija.

Pojam tranzicije možemo definisati na tri načina i to:
• Opšta definicija tranzicije
• Kao ključni ekonomski mehanizam
• Preko ključnih elemenata tranzicionog procesa


1.2.Opšta definicija tranzicije

Opšta definicija procesa tranzicije je da je to prelaz iz netržišnog oblika u tržini oblik privređivanja. Ova definicija ne izaziva kontroverze. Međutim, čim se prelazi na njenu praktičnu primenu, iskrsavaju nebrojane dileme: oko načina na koji izvršiti prelaz iz jednog u drugo stanje; oko distribucije troškova indukovanih promena i vremenskog sleda promena. To je i razumljivo jer se ove dileme odra.avaju na interese pojedinih grupa.
Termin tranzicija se odnosi i na proces unapređenja uloge tržišta i u već postojećim tržišnim privredama.Istorijski posmatrano pojam tranzicija je upotrebljen za opisivanje dva krupna događaja. Jedan je prelaz iz feudalizma u kapitalizam, a drugi je prelaz ratnih privreda posle II Svetskog rata u mirnodopske. Zajedničko obeležje oba događaja je zasnivanje tržišnog privređivanja.


1.3.Tranzicija kao ključni ekonomski mehanizam

Proces tranzicije može da se karakteriše i ključnim ekonomskim mehanizmima koji je određuju.
Realokacija je klučni proces i on označava preusmerenje resursa (rada, kapitala...) iz jednih sektora u druge. Zapravo, iz sektora u kojima su se proizvodila inferiorna dobra - u sistemu u kome je takva proizvodnja bila subvencionirana, u sektore u kojima se proizvode superiorna dobra. To podrazumeva da u procesu tranzicije ka tržišnoj privredi neki sektori (poput nekih industrijskih grana) opadaju, dok drugi (kao što su trgovina i usluge) rastu.
Restruktuiranje je drugi mehanizam i on je vezan za preduzeća. Da bi preživela u novim okolnostima preduzeća moraju da se suštinski transformišu. To se odnosi kako na svojinske odnose tako i na strukturu i organizaciju njihove proizvodnje. Zbog podsticaja generisanih od strane netržišnih mehanizma preduzeća pre inicirane tranzicije su bila prevelika, i sasvim malobrojna. Ona su bila izrazito vertikalno integrisana,da bi time predupredile zastoje u snabdevanju,suprotno mehanizmima vertikalne inegracije koju podstiče tržite. Isti mehanizmi su generisali i proizvodni program lošeg kvaliteta. Kapitalna intenzivnost je bila visoka u odnosu na onu na Zapadu, iako je tehnologija otelovljena u tom kapitalu bila inferiorna. U novim okolnostima ova preduzeća vrlo krupnu sistemsku promenu koja može da se opiše i kao svojevrsni institucionalni vakum. Do uspostavljanja novih veza može se govoriti o dezorganizaciji, posebnom procesu. On objašnjava gašenje mnoštva aktivnosti, što je i jedna od najvidljivijih manifestacija tranzicije. Dezorganizacija je suštinski različita od reorganizacije, sa kojom se takođe objašnjava pad proizvodnje. Ovaj fenomen se zasniva na ideji da sistemska promena čini dobar deo stoka informacija i znanja zastarelim. Dok se novi stokovi ne generišu, što iziskuje vreme, proizvodnja mora da pada. Očigledno je da ovaj mehanizam nije identičan sa realokacijom. Državna preduzeća nestaju ne zbog toga što tragaju za novim znanjima nego upravo suprotno: bivaju potisnuta jer to ne čine.
Gornje određenje tranzicije može da se interpretira i kao jedinstvo dva simultana procesa. Prvi je proces realokacije resursa iz državnog/društvenog sektora u efikasniji privatni sektor. I, drugi, koji pretpostavlja reorganizaciju klasičnog javnog sektora. Zajednički imenitelj i jednog i drugog je privatizacija, mada između restrukturiranja i privatizacije se ne može staviti znak jednakosti. U ovom kontekstu, obuhvat procesa privatizacije se može uzeti kao ključna odrednica i pouzdana mera napretka tranzicionog procesa.


1.4.Ključni elementi tranzicionog procesa

Tranzicija se može definisati i obuhvatnije preko ključnih elemenata ovog procesa. To su: privatizacija državnih/društvenih preduzeća; restrukturiranje velikih javnih preduzeća; zasnivanje tržišta roba usluga i faktora proizvodnje; reforma društvenih ustanova; i reforma sistema socijalnog osiguranja. Svaki element iziskuje dodatni komentar.
Privatizacija. Pod privatizacijom se podrazumeva pretvaranje javnog vlasništva u privatno. U širem smislu kao privatizacija se tretira i proces eksternalizacije nekih delatnosti tj. mogućnost da se neke delatnosti, koje je ranije isključivo obavljao javni sektor, povere i privatnom sektoru. U prvu kategoriju može da se ubroji prodaja stambenog fonda, i celovita ili samo delimična prodaja državne imovine. U drugu kategoriju spada eksternalizacija nekih usluga koje je nekad obavljao isključivo javni sektor poput skupljanja smeća, gradskog prevoza i sl. Ključni argument u prilog privatizacije je povećanje efikasnosti.
Restruktuiranje javnih servisa. Jedno od najvećih novina u doktrini regulacije poslednjih dvadeset godina je bilo otkriće da javni servisi (public utilities) koji su tretirani kao prirodni monopoli nisu monolitni; oni se sastoje od više delova od kojih mnogi mogu i treba da se izlože konkurenciji.
Javni servisi postoje na dva nivoa. Jedan je nacionalni/regionalni a drugi je lokalni. U servise prvog nivoa, između ostalih, spadaju: elektroprivrede, železnice, avioprevoznici, telekomunikacije, naftna/gasna preduzeća. U javne monopole lokalnog nivoa spadaju: vodovodi, kanalizacije, daljinsko grejanje i dr. U ovom radu se ne pravi suštinska razlika među njima, iz prostog razloga što je njihovo suštinko obeležje zajedničko. To je mreža – osnov prirodnog monopola. Restruktuiranje pretpostavlja poseban status samo za delove koji predstavljaju prirodni monopol i istovremeno uvođenje konkurencije u preostale delatnosti.
Zasnivanje tržišta roba/usluga i faktora proizvodnje. Svojevrsna tržišta roba i usluga su postojala i pre tranzicije ali cenovni mehanizam nije imao ključnu ulogu u alokaciji resursa. Tranzicione promene podrazumevaju suštinsku liberalizaciju cena uz uklanjanje prepreka ulaska i skidanje spoljnotrgovinskih barijera. Liberalizovana tržita, međutim, zahtevaju prateći institucionalni okvir. Kao imperativ se nameće stabilan pravni sistem koji treba da obezbedi zaštitu ugovora i svojine.
Zasnivanje tržišta faktora proizvodnje je delikatniji proces. Tu se misli na tržišta rada i kapitala. Tržište rada je nadelikatnije jer se na njemu najpre manifestuju efekti reformi: u vidu plata i nezaposlenosti. Zasnivanje tržišta kapitala se samo delimično oslanja na potojeće institucije. To je zapravo proces ponovnog ustrojstva banaka i konstituisanja sasvim novih finansijskih institucija. U novim okolnostima ulogu prikupljanja štednje i njenog usmerenja preuzima vrlo razgranat skup institucija tržišta novca i kapitala. Ove institucije iziskuju kako regulaciju tako i permanentnu superviziju kao preduslov sigurnosti koja je ključna odrednica ovog sektora.
Reforma društvenih ustanova. Među društvenim ustanovama najpreča je reforma obrazovnog i zdravstvenog sistema. Cilj reformi nije samo njihova racionalizacija, odnosno unapređenje njihove efikasnosti, nego i njihovo usmerenje ka stvarnim obrazovnim i zdravstvenim potrebama stanovništva.
Reforma sistema socijalnog osiguranja. Posredi je sistem koji obezbeđuje socijalnu sigurnost stanovništva. On uključuje sisteme invalidsko penzionog, zdravstvenog i osiguranja od nezaposlenosti. Tranzicija nameće racionalnost i u ustrojstvu ovih sistema. Otud njihova organizacija na principu osiguranja.
Sekvencioniranje promena. Proces tranzicije implicira sveobuhvatnost tj. zahteva reformu skoro svih institucija. Pri tome, reforme ispoljavaju složenu medjuzavisnost. Tipična je ona koja se manifestuje na način da jedna predstavlja preduslov iniciranja druge ili ključnu odrednicu uspeha druge. Iskustvo upućuje i na pravilo da proces tranzicije zahteva i vremenski sinhronizovane aktivnosti koje se mogu programirati uspešno samo ako se poznaju dobro sve njihove implikacije. Drugim rečima, reč je o kompleksnom poduhvatu koji implicira iniciranje, vođenje i kontrolu više procesa koji se moraju odvijati istovremeno ili u određenim međusobno uslovljenim sekvencama.
Sinhronizacija aktivnosti u vremenu međutim ne podrazumeva postupnost koja se često identifkuje sa delimičnim pokretanjem procesa. Već se zna da tako shvaćena postupnost rezultuje crnim tržištima, paralelnim valutama, hiperinflacijom, spontanom privatizacijom i sl. Ključnu ulogu u procesu tranzicije mora da ima privatiazcija. Ona je, naime, i preduslov i ključna odrednica konstituisanja kompletnog tržišta – roba, usluga i faktora proizvodnje. Dosadašnja rešenja propisana kao modeli svojinske transformacije ispoljila su ne samo manjkavosti koje su svojstvene tako složenom poduhvatu, nego i slabosti koncepcijske prirode. One se ogledaju kako u sporosti procesa privatizacije, tako i u disfunkcionalnosti svojinskih režima koji su nastali. Drugim rečima privatizacija je element koji određuje konzistenciju procesa tranzicije.