Ličnost menadžera

Ličnost menadžera

Osobine ličnosti bitno određuju odnos prema radu, određuju čovekovo ponašanje u procesu rada, kao što je i čovekovo ponašanje određeno uslovima rada, koji opet povratno utiču na njegovu ličnost. O tome šta je ličnost i šta bi se podrazumevalo pod pojmom ličnosti postoje različita shvatanja. Ta različitost shvatanja u velikoj meri je povezana sa razvojem društva, menjanjem mesta pojedinca u društvu, povezana je sa veoma kvalitetnim bogaćenjem njegovog duhovnog sveta i sa progresivnim razvitkom socijalnih funkcija. Tako da svaka nauka koja izučava čoveka, svoju pažnju usmerava, naravno u skladu sa predmetnim određenjem, na različite uslove i aspekte individualne integrisanosti, autonomije i aktivnosti. Recimo, u medicini se pod ličnošću podrazumeva ona individua koja u normalnim okolnostima svoje postupke kontroliše, koja je sposobna da se orijentiše u prostoru i vremenu, koja se pridržava elementarnih normi higijene. U pravnim naukama, ličnost je nosilac pravnog poretka, građanskih prava i obaveza i kao takva je svesna stepena svoje odgovornosti. U kulturološkim naukama ličnost je nosilac i potrošač materijalnih i duhovnih vrednosti. U sociološkoj nauci ličnost je proizvod društvenih odnosa u određenoj zajednici, ali je i subjekt društvenog života koji je usvojio norme i vrednosti, što omogućava učešće u kolektivnoj interakciji. Etiku interesuje individua kao moralni subjekt, kao ličnost koja je svesna svoje slobode i kao takva sposobna da odgovori savesti i dužnosti, da bude časna i dostojanstvena i da ima razvijen osećaj za pravdu. Menadžment interesuje ličnost koja će uspešno voditi menadžment proces i koja će uticati na oblikovanje stavova vrednosti, mišljenja i opažanja u cilju pravednog odlučivanja i dobrih međuljudskih odnosa. Međutim, celovitim određenjem ličnosti bavi se psihologija, iako savremena misao sve jasnije ukazuje da je ona nedovoljan okvir za razumevanje ličnosti. Postoji veliki broj određenja ličnosti. Po Olportu ličnost je dinamička organizacija onih psihofizičkih sistema unutar same individue, sistema koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja. Za Nikolu Rota ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinca i socijalne sredine i tako određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. Znači, svaku ličnost karakterišu relativno trajne osobine, osobine koje su među sobom povezane i zavisne i koje tako čine jedinstvenu organizaciju ili strukturu. Zato se ličnosti među sobom razlikuju. Inače, osobine ličnosti su celovitost, osobenost i doslednost u ponašanju, tako da se pod osobinama ličnosti ne podrazumevaju samo osobine temperamenta i karaktera, već se podrazumevaju i sposobnosti, i motivi, kao i karakterističan način zadovoljavanja potreba. Osobine koje čine ličnost formiraju se, pored biološkog nasleđa, i tokom života u socijalnoj sredini u kojoj deluju nasleđeni socijalni uslovi. Biološki faktori koji utiču na razvitak ličnosti su nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija. Ovi faktori su, pre svega, određeni ili uključuju nasleđe, pa kao takvi imaju značaja za formiranje ličnosti. Međutim, mnogo veći značaj na formiranje ličnosti ima uzajamni uticaj nasleđa i sredine. Jer, određene nasleđene dispozicije pod uticajem sredine mogu biti potisnute, ne moraju se uopšte pojaviti, a mogu se čak i zameniti. Tako svaka sredina na specifičan način pogoduje formiranju određenih osobina. U socijalnoj sredini se pojedinac razvija i formira kao ličnost. To je proces socijalizacije. Veliki je broj raznih vrsta socijalnih faktora od kojih zavisi formiranje ličnosti. Ali, u literaturi se najčešće pominju: porodica i porodični uslovi, škola, grupa vršnjaka, rođaci i poznanici, istaknute ličnosti u društvu, brak i odnosi u braku, zanimanje, poslovni odnosi, materijalno stanje, socijalni položaj, klasno-slojna pripadnost, društveno-ekonomski sistem, kultura. Od osobina ličnosti zavisi i čovekovo ponašanje na radu. U tom smislu, ponašanje ličnosti u radnoj sredini treba posmatrati kao ponašanje ličnosti koja samostalno razmatra svet na osnovu svog subjektivnog iskustva (samosvest), koja omogućava zadržavanje svoje individualnosti i onda kada se traži uniformnost (subjektivnost) i kada je dosledna u svom ponašanju (integritet). A na osnovu oblika ponašanja i njegovih psihičkih osobina stvorena je tipologija ličnosti. Pojam tipa obuhvata sistem osobina koji se može razlikovati od drugih sistema, a razlikovanje određenog broja tipova u koje se pokušavaju svrstati sve osobe ili deo osoba naziva se tipologijom. Tako tipologije obuhvataju dva ili više razlikovanih tipova. Jedna od prvih tipologija ličnosti je Hipokratova, koju je kasnije dopunio Galen, koji razlikuje kolerički tip (karakterišu ga intenzivna osećanja, odlučnost, razdražljivost, sklonost ka agresivnom ponašanju), sangvinički tip (karakteriše ga brza promena raspoloženja sa izraženom sklonošću ka vedrom raspoloženju, uz površnost emocija), flegmatik (karakteriše ga retko i sporo reagovanje, teško ispoljavanje ionako slabih osećanja, nepokretljivost, ali staloženost), melanholik (karakterišu ga retke reakcije, uz dominaciju dugotrajnih i intenzivnih osećanja tuge i zabrinutosti). Slede tipologije Krečmara i Šeldona, koji su razlikovane tipove svrstavali u zavisnosti od telesnih karakteristika i Jungova tipologija, koji je razlikovanje pojedinaca našao u određenim psihičkim funkcijama, odnosno u osnovnim načinima reagovanja ličnosti. Tako je ličnosti podelio na ekstrovertni tip (karakteriše ih okrenutost prema spoljašnjem svetu, drugim ljudima, prema stvarnosti) i introvertni tip (karakteriše ga okrenutost prema sebi). Treba još napomenuti da na odnos prema radu značajno utiču i međuljudski odnosi, organizacija rada i oblik rukovođenja. Utiču i menadžment kao metod upravljanja i menadžeri kao društvena grupa. Da bi jedan menadžer bio uspešan, odnosno da bi uspešno obavljao sve upravljačke uloge i zadatke, pored znanja i sposobnosti mora da poseduje i odgovarajuće osobine ličnosti. U literaturi se navodi veliki broj osobina koje su izuzetno značajne i koje karakterišu uspešnog menadžera. Tako se najčešće navodi da dobar menadžer treba da bude:
- Vredan i radan, što bi značilo da njegov rad mora da bude uzor svim članovima organizacije.
- Inteligentan, što znači da poseduje one intelektualne sposobnosti koje će mu omogućiti da brzo uči i brzo se prilagođava promenama.
- Pošten i pravičan, jer će tako najlakše steći autoritet kod svojih saradnika.
- Energičan i ambiciozan, da bi mogao da istraje kad naiđe na teškoće i odlučan da ostvari postavljene ciljeve.
- Fleksibilan, da bi se brzo i na pravi način prilagodio novonastalim okolnostima u okruženju.
- Kreativan i maštovit, što znači da mora biti otvoren prema novim idejama, i sposoban da podnese teret konkurencije i uvek ponudi nešto novo.
- Optimista, sa pozitivnim stavom i pozitivnom energijom i prema drugim ljudima, i prema životu uopšte.
- Jaka i stabilna ličnost, da pomogne da se brojni problemi savladaju, da se ničega ne plaši, da veruje u sebe, druge ljude, u odluke i akcije koje preduzima.
- Komunikativan, jer se uspešna komunikacija često postavlja kao jedan od odlučujućih faktora za uspešnost menadžera.
Naravno, ove, ali i druge osobine menadžera, veoma su značajne za uspešnost menadžment procesa. One, sasvim sigurno, utiču na oblikovanje stavova, vrednosti, mišljenja, opažanje, na dijagnozu, što sve ukupno bitno određuje način donošenja odluka i preduzimanja odgovarajućih akcija. Kada se razmatraju sve navedene osobine koje uspešan menadžer treba da poseduje, postavlja se i logičko pitanje: da li postoji ličnost koja sve te osobine zaista poseduje?
6. Obrazovanje

U savremenom društvu, koje se sve više označava kao civilizacija znanja, znanje postaje jedan od značajnih faktora društvenog razvoja i izuzetno važan razvojni resurs. Kao značajan razvojni resurs, znanje će imati odlučujuću ulogu ne samo za napredak civilizacije uopšte, nego i za napredak svakog pojedinca. Svet je u ovom veku suočen sa brzim društvenim promenama. A promene koje se predviđaju, u velikoj meri, odnosiće se na povećanje znanja koje će ubrzati društveni razvoj. Stoga će obrazovanje kao društveni proces sticanja znanja imati nesumnjiv značaj za savremeno društvo, a organizacioni oblici savremenog obrazovanja i savremeni obrazovni programi postaće razvojni resurs od izuzetnog značaja. Pod razvojem se najčešće, u sociološkom smislu, podrazumeva prevazilaženje nedovoljnosti i otklanjanje prepreka ili ograničenja kako bi se ostvarili određeni društveni ciljevi i bolji uslovi života. U tom smislu, ta čovekova potreba i težnja ka ostvarivanju boljeg života postaje univerzalna kategorija u shvatanju razvoja. Inače, razvoj je složeni integrativni pojam, tako da njegov sastav čine: promena, kao osnova svakog razvoja; proces, kao ukupnost raznih vrsta delatnosti; struktura, kao zajedništvo sastavnih elemenata razvoja; činioci, kao međuzavisnost veza i odnosa koji čine razvoj, i jezgro, kao osnovni pokretač svakog razvoja. Promena, kao osnova svakog razvoja i kao socio-obrazovni koncept, predstavlja izuzetno važnu snagu delovanja pojedinca u društvu. Ona transformiše tradicionalne sisteme u prelazne, a prelazne neprekidno nastavlja da unapređuje. Zato je veoma važno izučavati promene u razvoju društva, ali i promene u obrazovanju, pri čemu je posebno važno ispitati na koji način utiču na suštinu obrazovnog sistema. I to posebno u periodu prelaska industrijskog u informatičko društvo. Jer, informatičko društvo je sa sobom donelo veoma intenzivne promene u svim oblastima društvenog života, a posebno u oblasti tehnologije, nauke, ekonomije, politike, religije, kulture, etike, komunikacija i međuljudskih odnosa. To je neminovno dovelo do promene stavova, vrednosti i kategorijalnih sistema vrednosti, stila i načina života. U tim okolnostima i društveni odnosi počivaju na mnogo humanijim osnovama nego što je to bilo ranije. Prateći društvene promene, i obrazovanje se prilagođava novim okolnostima kako bi se mlade generacije pripremile za svet pun rizika i izazova, za svet u kome će dominirati znanje. Obrazovanje, kao veliki izazov savremenoj civilizaciji, kao nosilac i pokretač društvenih promena, kao način informisanja o promenama i prihvatanja novih stavova i vrednosti i kao put ka sticanju novih znanja – različito se u literaturi određuje i različito se u praksi definišu njegovi ciljevi. Međutim, brojna shvatanja, pristupi i određenja obrazovanja ipak se mogu svrstati u dve grupe. Za jedne savremeno obrazovanje doprinosi ostvarivanju društvenog života, to je osnovni društveni proces održavanja čoveka i napretka čovečanstva, kao i kontinuiteta kulture. Za druge je savremeno obrazovanje ključni faktor ekonomskog razvoja i znanja od koga zavise svi ostali društveni procesi. Pri tome su ciljevi i zadaci obrazovanja deo opštih društvenih ideala i težnji i kao takvi predstavljaju opštu orjentaciju u usmeravanju ukupnih obrazovnih aktivnosti u cilju ostvarivanja njihove uloge u društvu. U stvari, tradicionalna određenja obrazovanja polaze od shvatanja obrazovanja kao sistematskog sticanja naučnih znanja o prirodi, društvu i ljudskom mišljenju i ovladavanja radnim veštinama i navikama kojima se razvijaju i oblikuju određene crte ličnosti i usvaja određeni pogled na svet. Savremenija shvatanja obrazovanja polaze od toga da je obrazovanje sistem institucionalnog sticanja znanja i osposobljavanja ljudi da stiču znanja, veštine i navike koje su im potrebne. Polazeći od svih dosadašnjih određenja i uvažavajući sve dosadašnje pristupe obrazovanju, savremeno obrazovanje se sa sociološkog stanovišta definiše kao društveni proces kojim se stiče znanje, i to sa stanovišta njegovog značaja za civilizacijske promene na globalnom planu i stanovišta potrebe za razvijenom ličnošću koja je osnovni faktor znanja kao razvojnog resursa. U tom smislu, obrazovanje kao razvojni resurs treba da omogući, sistemom obrazovanja i obrazovnim sadržajima koji se u njemu ostvaruju, realizovanje osnovnih ciljeva koji se odnose na razvoj ličnosti, očuvanje čovekovog prirodnog okruženja i stvaranje svesti o globalnim problemima savremenog čovečanstva. Proces obrazovanja se odvija u okviru institucionalnog sistema obrazovanja. Takav sistem obuhvata sve obrazovne institucije koje su povezane i organizovane u jednu jedinstvenu mrežu. U tom smislu, svaka zemlja ima svoj specifični sistem obrazovanja, mada veliki broj obrazovnih sistema ima neka opšta i zajednička obeležja koja se odnose na organizaciju, nivoe obrazovanja i trajanje školovanja. U poslednje vreme, ta zajednička obeležja u obrazovanju odnose se i na studijske programe i nastavne sadržaje. Inače, visoko obrazovanje u Evropi karakterišu dva dominantna modela obrazovanja, i to: dualni model ("binarni model") i jedinstveni model. Dualni model visokog obrazovanja karakteriše postojanje dva nezavisna i odvojena segmenta – univerzitetsko i neuniverzitetsko. Svaki model ima određene specifičnosti i karakteristike. Tako je univerzitetsko obrazovanje zadržalo tradicionalne karakteristike obrazovanja, što znači da je deo sistema visokog obrazovanja i da kao takvo pruža odgovarajuće akademsko obrazovanje u oblasti naučno-istraživačkog rada. Neuniverzitetsko obrazovanje, kao deo sistema visokog obrazovanja, odnosi se na profesionalno usmeravanje u smislu pripreme stručnjaka za određena zanimanja. Neuniverzitetsko obrazovanje je u mnogim zemljama počelo ubrzano da se razvija šezdesetih godina dvadesetog veka. Ćovekova potreba za stalnim učenjem iskazuje se kao:
– učenje za znanje – podrazumeva savladavanje naučnih informacija i ovladavanje sredstvima saznanja, a odnosi se na ostvarenje suštine smislenog življenja, razvijanje sposobnosti saznavanja, razumevanja i otkrivanja, vaspitanje pažnje, pamćenja i mišljenja;
– učenje za rad – podrazumeva sticanje novih znanja koja se praktično mogu primeniti;
– učenje za zajednički život – podrazumeva sticanje saznanja o drugima, sagledavanje njihovih potreba i uvažavanje njihovih različitosti;
– učenje za postojanje – podrazumeva pripremu za samostalno i kritičko rasuđivanje o svim pojavama i procesima iz okruženja.

Literatura:

Olport, T: Sklop i razvoj ličnosti, Kultura, Beograd, 1969., str. 154
Nikola Rot: Psihologija ličnosti, Beograd, 1973., str. 59.
Nikola Rot: Psihologija ličnosti, Beograd, 1973., str. 79.


lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad