Zalihe - menadžment

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Zalihe predstavljaju značajan deo ukupnih poslovnih sredstava preduzeća i one za sebe vežu veliki deo novčanih ulaganja. Da ta ulaganja ne bi bila neopravdano visoka, zalihama se treba od strane menadžmenta preduzeća efikasno upravljati. Zalihe mogu biti u obliku: sirovina i materijala, nedovršene proizvodnje, poluproizvodnje i gotovih proizvoda.

Za zalihe poluproizvoda je karakteristično da su iste nužne između različitih perioda (etapa) proizvodnje, jer se putem njih omogućava efikasnije realizovanje proizvodnih programa. Ukoliko ne bi bilo ovih zaliha u preduzeću, tada bi trebalo u svakoj etapi proizvodnje čekati da se kompletira deo prethodne proizvodnje. Da bi se izbegli zastoji (prazni hodovi) u proizvodnji, preduzeće se opredeljuje da drži ovaj vid zaliha bez obzira na tezaurizaciju novca i trenutni finansijski efekt. Zalihe sirovina i repromaterijala stvaraju uslove za fleksibilniji rad preduzeća, posebno u delu njihove nabavke.

Na menadžmentu preduzeća je da iskoristi sve moguće prednosti finansijske funkcije u odnosu na pribavljanje sirovina i repromaterijala (niže nabavne cene, količinske rabate, duže rokove plaćanja i sl.). Zalihe gotovih proizvoda omogućavaju preduzeću fleksibilnost u delu njegovog proizvodnog programa, prodajne funkcije, marketing funkcije i likvidnosti preduzeća.

Održavanjem povećanog nivoa zaliha u preduzeću, stvaraju se uslovi za ekonomičniju nabavku i profitabilniju prodaju. Koliki će biti povećan nivo zaliha u preduzeću, zavisi od: a) troškova držanja zaliha, b) troškova pribavljanja zaliha, c) manipulativnih troškova sa zalihama, (d) vremena povrata kapitala vezanog u zalihama. Povećanje nivoa zaliha je opravdano sve dok nastale uštede premašuju ukupne troškove držanja dodatnih zaliha. Upravljanje zalihama predstavlja multifunkcionalni problem jer se odlukama finansijske, prodajne, proizvodne i nabavne funkcije može upravljati sa pojedinačnim i ukupnim zalihama preduzeća.

KLASIFIKACIJA ZALIHA

Zalihe su roba koja se nalazi u skladištima firme. Ta roba obično pripada samoj firmi i u najvećem broju slučajeva, posle nekretnina i proizvodnih mašina, predstavlja njenu najznačajniju imovinu. Postoje preduzeća u kojima su upravo zalihe najvredniji deo imovine.

Vrste zaliha
•sirovine i materijali koji se koriste za proizvodnju
•rezervni delovi
•energenti
•poluproizvodi
•gotovi proizvodi

ABC analiza

Ova analiza kategoriše proizvode prema važnosti. Važnost može biti po cash flow, vremenu, količini, troškovima ili profitabilnosti i sl. Često se naziva i Paretov zakon –“8020”, što znači 80% zahteva dolazi od 20% korisnika. Kriva se još naziva Lawrenceova kriva.

CVA analiaza

Ova analiza posvećuje više pažnje području .
CVA vrednuje proizvode u sledeće kategorije:
1. najviši prioritet: kritična stavka- zalihe nisu dopuštene (0%),
2. visoki prioritet: suštinska stavka-ograničene stavke dozvoljene (3%),
3. srednji prioritet: neophodna stavka- zalihe dozvoljene po potrebi (6%),
4. niski prioritet: poželjna stavka- zalihe dozvoljene (10%) i
5. najniži prioritet: potrebna stavka -zalihe dozvoljene na širokoj osnovi (15%)

MODELI MENADŽMENTA ZALIHAMA

Uglavnom se dele na push ili pull modele.
Push model (“guranja“) planira naloge za proizvodnju ili isporuku robe unapred.
Proizvođači “guraju“ finalne proizvode kroz distribucione kanale, ka posrednicima i krajnjim korisnicima.

Poznati push modeli su:
-ekonomična količina nabavke (EOQ - Economic Order Quantity),
-planiranje potreba materija (MRP I - Material Requirements Planing),
-planiranje proizvodnih resursa (MRP II – Manufakturing Resources Planning) i
-planiranje distribucije potreba / zahteva (DRP Distribution Requirements Planing).

Pull modeli su bazirani na proizvodnji ili plasmanu robe, kada su zahtevi korisnika poznati (za poznatog kupca).
Proizvod se “povlači“ kroz kanal distribucije po nalogu / zahtevu. Najčešće su korišćeni modeli JIT ( JustInTime ) i KANBAN.

Pretpostavke za primenu EOQ:
1. intenzitet nabavki je poznat, kontinualan i konstantan,
2. ciklus vremena nabavke je poznat i konstantan,
3. cena nabavke je konstantna i ne zavisi od naručenog iznosa,
4. troškovi transporta su konstantni i ne zavise od količine i dužine prevoza,
5. nisu dozvoljene zalihe,
6. nema zaliha u tranzitu,
7. zalihe pojedinih stavki nisu zavisne jedna od drugih,
8. planski horizont je neograničen i
9. nema ograničenja iznosa raspoloživog kapitala.

Ove pretpostavke su daleko od realnog života, odnosno proizvodnje i isporuke. Zbog toga je razvijen niz varijacija modela EOQ, manje više neuspešnih.

RACIONALNOST DRŽANJA ZALIHA

Marketing zahteva visoke zalihe da bi brzo odgovorio na zahteve korisnika. Proizvodnja želi visoke zalihe da bi obezbedila dug period neprekidne proizvodnje i ostvarila ekonomičnost smanjenjem fiksnih troškova po jedinici proizvoda. Finansije, normalno, preferiraju niske zalihe, da povećaju obrt zaliha, snize tekuće potrebe i povećaju obrt kapitala.

Visoke zalihe povećavaju troškove održavanja zaliha, troškove skladištenja, troškove pakovanja i troškove rukovanja materijalom. Međutim, finansije i integrisana logistika znaju potrebe nekih zaliha, samo je pitanje: kolike su?

Inače, prednosti zaliha su sledeće : dopuštaju ekonomiju obima; pomažu balansiranju / uravnoteženju zahteva i snabdevanja; obezbeđuju od neizvesnosti ciklusa potreba i porudžbina, kao što su tranzitna kašnjenja, gubici i oštećenja i kašnjenje u planovima. Na kraju, zalihe deluju kao bunker / amortizer u distribucionom kanalu.
• Ekonomija obima
Firma, može da realizuje ekonomiju obima u proizvodnji, snabdevanju i transportu, pomoću držanja zaliha. Ako se nabave veće količine- veća su ulaganja, u transportu je bolje iskorišćena transportna oprema, u proizvodnji duži proizvodni periodi, niži jedinični troškovi itd.

• Balansiranje zahteva i snabdevanja
Nekada firma mora da ima akumulirane zalihe unapred, zbog sezonskih zahteva. Na primer, fabrike igračaka oko 60% i više, prodaju u sezoni novogodišnjih i božićnih praznika. Ako su zahtevi približno konstantni, ali je input materijala sezonski (kao pri konzervisanju voća), zalihe finalnog proizvoda pomažu zadovoljenju zahteva, kada materijali nisu raspoloživi u dužem periodu.

• Specijalizacija
U proizvodnji različitih proizvoda, svaki pogon može da proizvodi i isporučuje finalni proizvod direktno korisniku ili za zalihe u skladištu. Pri specijalizaciji svaki pogon može da ostvari ekonomiju obima, kroz duge proizvodne periode.

• Zaštita od neizvesnosti
Zalihe gotovih proizvoda pružaju korisniku više opcija. Korisnik može da čeka, naknadno poručuje, zamenjuje, kupuje na drugom mestu itd. Na slici su prikazane odluke korisnika zavisne od zaliha.