Umetničko stvaralaštvo Mikelanđela

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz likovne kulture.

Umetničko stvaralaštvo Mikelanđela Buanorotija jeste savršenstvo razumevanja tajne lepote čoveka-krune stvaranja.
Autoritet njegove umetnosti, tačnije njegovih dela ravan je autoritetu najčuvenijih spomenika antike, jer ne postoji delo ovog univerzalnog umetnika koje nije proglašeno za remek delo. Bio je duboko zadojen tradicijom neoplatonizma, prihvatio je ideju o svom geniju kao živu stvarnost, a to je za njega više bilo prokletstvo a ne blagoslov. Kako je savršenstvo tražio svuda i u privatnom životu bio je jako nesrećan, jer ciljevi njegovih želja bili su izvan ljudskih mogućnosti. Tu granicu sa nadljudskim nadahnućem uspeo je da pređe svojim talentom u svojim delima. Zato se potpuno predaje umetnosti, duhovno i fizički, pa ceo njegov život postaje njegovo umetničko stvaralaštvo.
Mikelanđelo je svako svoje delo morao da dovede do uzvišene prefinjenosti kako bi zadovoljio svoj kriterijum lepog, a on je bio i za mnoge ostao najviši kriterijum u umetnosti.
Mikelanđelo je pre svega bio skulptor. Najveći skulptor svih vremena. Za njega je skulptura bila vrhunac umetničkog umeća. Smatrao je da svoje kipove “oslobađa” iz kamena, da oni već postoje samo ih treba”probuditi iz sna”, kako je ovaj genije uvek govorio. Kao slikar dokazao je da se tačnost skulpturnih oblika ljudskog tela može preneti i četkicom i bojom. Pod njegovim uticajem u arhitekturi vizuelni efekat postaje najvažniji, stvara novu retoriku da bi uticao na osećanje posmatrača.
Deskriptivnom metodom približiću vam umetnička dela ovog majstora, nadčovečanskih moći koje pokreće njegov talenat, koji je uspeo da u autoritetu “Mojsija”, istančanoj prefinjenosti “Davida”, nežnosti i poetičnosti “Pieta”, patnji čoveka na freskama sikstinske kapele i gracioznošću trga “Kampidoglio”, dosegne najvišu tačku lepote i ukusa.
Mikelanđelo je krunisao epohu titana u umetnosti, renesansu. Stvarao je u samom središtu sveta umetnosti, Italiji, u vreme visoke renesanse. Ono što je bilo svojstveno tom vremenu jeste izuzetna strast u postizanju ciljeva. Pobeda slobodnog duha čoveka, težnja da se na umetnika gleda kao na suverenog genija, a ne kao na požrtvanovanog zanatliju, temperament koji vodi talenat da stvara u božanskom zanosu. On je nastavio diktat lepote koji su započeli renesansni majstori. A zaista je to bila epoha koja je rađala genija za genijem, od Botičelija, Bramantea, Leonarda, Rafaela, Ticijana do Mikelanđela.
Iako su raskinuti okovi srednjevekovne skolastike, u Italiji u 16.veku ipak Papa predstavlja vrh italijanskog društva. Kako je Mikelanđelo bio buntovničkog duha i potpuno okrenut ka umetnosti smetao mu je svaki pokušaj da ga odvuku u sve politike. Sukobe sa vrhom italijanskog društva uvek su pravdala njegova dela, posle koga je Buanorotiju svaki hir bio oprošten. NJegov talenat ga je probio još u mladosti, u sam vrh društvenog života, ali za Mikelanđela materijalni svet nije postojao. Najcenjeniji umetnik Italije 16.veka izgledao je kao siromašna skitnica, jer duhovno nezadovoljstvo i pesimizam koji su tako svojstveni Mikelanđelu vidljivo su se oslikavali na njegovom fizičkom izgledu. Ipak onaj sjaj genija i želja za stvaranjem savršenstva, činili su ga najlepšim čovekom Italije.

Mikelanđelo Buanoroti rodio se u Kaprezu, mestu blizu Firence, 6. marta 1475.godine. O majci Mikelanđela ne zna se ništa osim imena Frančeska De Neri Di Nimijato Del Sera E Di Binda Ručelia. Umrla je kada je Mikelanđelu bilo 6 godina. Nikakve druge podatke o njoj nemamo, jer je Mikelanđelo nikada za života nije pominjao. Da li zato što je se ne seća jer je bio dete kada je umrla ili zato što je to za njega bio veliki bol – to nikada nećemo saznati. Otac Mikelanđela je Lodoviko Buanoroti Simoni. Imao je aristokratsko poreklo, ali nije uspeo u životu. Ostao je prost sa niskim položajem u firentinskoj administraciji. Doživeo je duboku starost. Kako je Mikelanđelo bio dosta vezan za oca, on ga je izdržavao i brinuo njemu za razliku od ostale četvorice, Mikelanđelove braće. Jedan je bio sveštenik, drugi vojnik, treći razvratnik a četvrti brat, koga je Mikelanđelo najviše voleo, bio je Buanoroto.
Još od ranog detinjstva Mikelanđelo je pokazivao talenat za slikanje. To je onaj fenomen genija, ono što je urođeno u njima i čeka pravi trenutak da zaseni – obične smrtnike. Kako otac nije zanemario dar svoga sina, zaposlio ga je u likovnu radionicu Girlandija. No tu je ostao svega godinu dana, jer se u njegovom životu, u ranoj mlaodsti, desilo nešto što je neviđena sreća za svakog umetnika. Naime, tadašnji vladaoci Firence, porodica Mediči, tačnije Lorenco Mediči usinio je Mikelanđela. Tada se pred Mikelanđelom otvorio jedan novi svet, svet medičijevskog dvora, svet poeta, filozofa i antike. Sve to zahvaljujući talentu koji je zaseni Medičija. Prelaz Mikelanđela, sa četrnaest godina, u akademiju skulpture, koju je Mediči imao u svom vrtu. A taj stari pomoćnik Donatela, Bertoldo, vodio – treba zapamtiti kao polazna tačka prema veličini Mikelanđela.
Na samom početku, na njegov rad ne utiče samo dvor Medičija i učitelj Bertoldo, već cela Firenca. Sa 16 godina Mikelanđelo je izvajao reljef “Tuča kentaura i lapita”, gde je pokazao da je ovladao tehnikom i da je usvojio deo uticaja svog prvog učitelja vajarstva, Bertolda. To je bilo njegovo najbolje početničko delo.
Kada su Mediči pali sa vlasti 1496. godine Mikelanđelo odlazi u Rim , i tamo ostaje do 1501. Taj period +boravka u Rimu je veoma bitan za Mikelanđelovo stvaralaštvo, jer je to bila prva prilika da se on dokaže kao umetnik. A vrata Rima otvorio mu je mali kip “Kupidona”. Naime, ovaj lepi kip bio ukopan u zemlju kako bi dobi patinu. A zatim je iskopan, prodat kardinalu Rairiju . On je bio znalac antičke skulpture, a kupio je taj mramor kao antiku. Saznavši da je “Kupidona” izradio Buanoroti, zadivljen talentom i umećem mladog Mikelanđela (tada mu je bilo 21. godina), kardinal Rairije ga uzima u službu. Za tih pet godina Buanoroti je izvajao dve skulpture, “Bah” i “Pieta”, kojima se dokazao pred Rimom.