seminarski rad iz berzanskog poslovanja

Hartije od vrednosti predstavljaju dokumente, pismene isprave koje sadrže imovinsko pravo i kojima se obećava isplata novca, kamate, zarade ili dividende zakonitom imaocu hartije od vrednosti. Hartije od vrednosti u užem smislu su investicioni instrumenti, odnosno one hartije od vrednosti kod kojih postoji rizik ulaganja, koji se kompenzuje potencijalnom zaradom. U tom smislu hartije od vrednosti su akcije, obveznice itd. Ove hartije su izraz ili vlasničkog, u slučaju akcija, ili kreditnog (kod obveznica) aranžmana. One se prodaju i kupuju na specijalizovanom finansijskom tržištu tj. tržištu kapitala i predstavljaju najznačajniju grupu finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskim tržištima.
U širem smislu, hartijama od vrednosti pripadaju i instrumenti kredita i plaćanja, kao što su čekovi, menice, skladišnice, kosomani i slično. Prema propisima Srbije hartije od vrednosti može emitovati Republika, pokrajina, grad, opština, i drugo pravno lice.
Svaka hartija od vrednosti mora da poseduje određena svojstva odnosno mora da ispuni tri uslova:
• Ona je uvek u pisanoj formi,
• Sadrži neko građansko pravo i
• Postojanje i ostvarenje imovinskog prava je povezano sa postojanjem hartija od vrednosti.
Hartije od vrednosti u savremenom prometu mogu da igraju razne uloge i da se pojave kao sredstva plaćanja, kredita, obezbeđenja potraživanja, robnog prometa i slično. Svaka hartija od vrednosti mora da sadrži 6 elemenata:
• Vrstu hartije od vrednosti,
• Naziv i sedište izdavaoca hartije od vrednosti,
• Obavezu izdavača hartije od vrednosti,
• Mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti,
• Serijski broj hartije od vrednosti
• Potpis izdavaoca hartije od vrednosti.
Osnovna podela hartija od vrednosti je prema načinu određivanja korisnika hartije, pa razlikujemo:
1. Hartija na ime poverioca (zakonitog imaoca)
2. Hartija od vrednosti na donosioca hartije, koja je i prenosivija od hartije na ime, s obzirom na mogućnost ovlašćivanja trećeg lica kao korisnika isprave
3. Hartije po naredbi (pravne, potpune hartije od vrednosti) u kojima je naznačeno ime poverioca, uz ovlašćenje da može da odrediti drugo lice kao korisnika. Ove hartije se prenose najlakše od svih hartija od vrednosti.





Deonice ili akcije su udeo koji svaki učesnik u akcionarskom drušvu ima u imovini društva i podrazumeva ispravu pomoću koje njen vlasnik stiče pravo učešća u raspodeli dobiti akcionarskog društva, to jest ostvarivanju prava na dividendu. U zavisnosti od veličine sopstvenog učešća ostvaruje se pravo na: dividendu, upravljanje ili likvidacioni ostatak.
Sredstva uložena u akcije nose sa sobom rizik da ne budu vraćena, ukoliko na primer dođe do likvidacije preduzeća. Sa druge strane, akcije pružaju i veću mogućnost ostvarivanja dobiti na uložena sredstva, bilo po osnovu porasta cene akcija bilo po osnovu dividende koja se distribuira akcionarima ukoliko preduzeće ostvari pozitivan finansijski rezultat.
Osnovni kapital društva podeljen je na akcije čija je najniža nominalna vrednost određena zakonskim propisima. Maksimalna vrednost se određuje statutom društva, odnosno ugovorom zaključenim između učesnika u društvu.
Pod pojmom akcija najčešće se podrazumeva isprava koja se izdaje učesniku društva koji uplati svoj udeo i na osnovu koje se stiče pravo, kako na učešće u organima upravljanja društva, tako i u raspodeli njegove dobiti. Akcije se izdaju, po pravilu, u obliku hartija od vrednosti koje glase na ime ili na donosioca. Moguće je i izdavanje akcija po naredbi. Akcije se mogu prenositi bez obzira kako je vlasnik određen. Prema vremenu izdavanja dele se na privremene i stalne akcije. Privremene se izdaju prilikom osnivanja društva, i traju dok vlasnik takve akcije ne uplati određenu svotu na ime svog udela, nakon čega se privremene akcije povlače i zamenjuju se stalnim. Prema sadržini prava imaoca, akcije mogu biti obične (statutom garantovana prava) i prioritetne (gde vlasnici imaju određene privilegije u odnosu na ostale učesnike).
Akcijama trguju brokersko-dilerska društva ili ovlašćene banke, na organizovanom tržištu, berzi. Dividenda je deo profita koji akcionar naplaćuje na osnovu svoje akcije, a čiju visinu određuje skupština akcionara u zavisnosti od rezultata preduzeća i u skladu sa pravilima akcionarskog društva. Obično se utvrđuje u procentu od vrednosti akcije, a taj procenat se menja u zavisnosti od ostvarenog poslovnog rezultata.
Akcije imaju varijabilnu dividendu koja zavisi od visine dobiti preduzeća. Tržišna cena sigurnih akcija je njihova sadašnja vrednost. Dnevno kretanje cena akcija deluje nepredvidivo ali opšti indeks cena akcija (npr. Dou-Džons indeks) pokazuje uzlazno kretanje na duži rok. Koeficijent koji meri stepen rizičnosti svake akcije naziva se beta-koeficijent. On predstavlja odnos između rizičnosti date akcije i opšteg nivoa rizičnosti celog tržišta akcija i procenjuje se uobičajenim statističkim metodama.


Menica je hartija od vrednosti po naredni kojom njen izdavalac (trasant) izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da zahteva isplatu naznačenog novčanog iznosa od meničnog dužnika. Menica se ispisuje čitko i pismeno po predviđenom formatu i javlja se u vidu trasirane i sopstvene menice. Kod sopstvene menice postoji izjava o neopozivoj isplati dok kod trasirane menice postoji naredba o neopozivoj isplati. Menice se javljaju u sledećim oblicima: blanko, komisiona, kreditna, operativna itd.
Ček je hartija od vrednosti, dakle pismena isprava kojom njen izdavalac, potpisnik daje banci bezuslovni nalog da podnosiocu isplati naznačenu sumu novca. U pogledu izdavaoca i lica kojem se isplaćuje ček (trasanta i trasata), razlikujemo bankarske i nebankarske čekove. Za razliku od menice, koja se izdaje i kada nema novca na računu, ček se izdaje samo uz postojanje novčanog pokrića jer se novac za isplaćivanje povlači iz deponovanih sredstava izdavaoca čeka. Ček uvek sadrži: naznaku koja vrsta hartije od vrednosti je u pitanju, bezuslovni nalog za isplatu naznačene svote, ime lica koje isplaćuje novčanu svotu, datum i mesto izdavanja, kao i potpis izdavaoca čeka (trasanta). U zavisnosti od namene. Ček može biti gotovinski, virmanski, obračunski, putnički itd. Ček se ne može izdati blanko i on može biti opoziv.

Obveznice su dugoročni dužnički vrednosni papiri koje izdaju države, lokalne uprave i korporacije kako bi finansirali dugoročne investicije. Obveznice, za razliku od deonica, ne daju pravo na učestvovanje u odlučivanju preduzeća i dobiti, ali daju pravo na povrat uložene glavnice uvećane za ugovorenu kamatu u ugovorenom roku.
Nominalna vrednost obveznice pokazuje iznos novca koji će vlasnik obveznice dobiti u trenutku dospeća obveznice. Nominalna (kuponska) kamatna stopa je stopa po kojoj se obračunava i isplaćuje kamata prema dinamici navedenoj u obveznici. Datum dospeća obveznice je datum na koji izdavatelj obveznice mora isplatiti glavnicu vlasnicima obveznica. Budući da su obveznice instrument dugoročnog finansiranja, datum dospeća je obično između 2 i 30 godina nakon dana izdavanja obveznica.
Sistem amortizacije obveznice je način na koji se izvršava isplata glavnice i kamata koje pripadaju vlasniku obveznice.
Dva osnovna sistema amortizacije obveznica su:
- jednokratni (za tzv. klasične ili obične obveznice) - vlasniku obveznice kamate se isplaćuju periodično u jednakim iznosima (najčešće polugodišnje), a glavnica se odjednom isplaćuje o dospeću.
- višekratni ili serijski (za tzv. anuitetske obveznice) - vlasniku obveznice se isplaćuju jednaki anuiteti (najčešće polugodišnji) od kamata i dela glavnice.
Kako se izražava cena obveznica?
Tržišna cena obveznica izražava se u određenom postotku nominalne vrednosti obveznice (naprimer, cena 98,14 znači da se obveznica prodaje za 98,14% nominalne vrednosti obveznice).
Obveznice nose investitoru kamatni prihod u jednakim vremenskim razmacima (najčešće polugodišnjim).
Postoji i mogućnost porasta vrednosti obveznica.


Emisija hartija od vrednosti najčešće se vrši na berzi.Uopšteno posmatrano berza prestavlja mesto gde se vrši kupovina i prodaja određenih, tačno definisanih predemta trgovine po unapred utvrđenim pravilima. Berzu, možemo definisati kao organizovano i regulisano tržište sa strogo utvrđenim pravilima trgovanja i definisanim predmetima i učesnicima. To je neutralno, javno mesto na kom se izvršavaju nalozi za kupovinu i prodaju. Istovremeno se na berzi pružaju i neophodne informacije potrebne za izvršavanje tih transakcija.

Berze imaju značajnu ulogu u povezivanju različitih subjekata koji imaju potrebu za kapitalom kao što su vlada i vladine agencije, finansijske institucije, kompanije sjedne strane, i subjekti koji taj kapital imaju, s druge strane.
Da bi berza kao organizovana institucija mogla da funkcioniše, potrebno je ostvariti niz pretpostavki a to su:
1. dovoljan broj hartija od vrednosti koje mogu biti predmet kupovine i prodaje,
2. stabilni politički i ekonomski uslovi za ulaganje, odnosno za investiranje,
3. dobro organizovan računovodstveni sistem koji omogućava blagovremeno dostavljanje pouzdanih informacija na osnovu kojih potencijalni investitori mogu donositi odluke,
4. platni sistem uspostavljen na takav način da korektno reguliše emitovanje i promet hartija od vrednosti uz maksimalnu zaštitu interesa investitora,
5. dovoljan nivo štednje,
6. aktivna uloga centralne banke na planu regulisanja novčane mase u cilju sprečavanja većih oscilacija i monetarnih udara,
7. pravilna poreska politika
8. formiranje institucija koje su neophodne za emisiju i promet hartija od vrednosti, kao što su brokerske i dilerske firme, rejting agencije, revizorske organizacije, organiyacije za saldiranje transakcija i
dovoljan nivo znanja koji potencijalnim investitorima i emitentima omogućava poslovanje hartija od vrednosti




Primarna ili prva emisija hartija od vrednosti se ostvaruje na primarnom tržištu hartija od vrednosti. Primarno tržište vezuje se za prvo izdavanje i prodaju HoV, odnosno njihovo uvođenje na tržište. Na tržištu se nove hartije nude potencijalnim investitorima, čime se obavlja prva prodaja. Primarne emisije HoV su prisutne na razvijenim finansijskim tržištima, sa efikasnim finansijskim institucijama i učesnicima (kao što su investicione banke, investicioni fondovi, brokersko dilerska društva), jasno definisanim računovodstvenim propisima i procedurama za ocenu boniteta. Kod nas gotovo da ne postoji primarno tržište vlasničkih HoV.
Pojedine dokapitalizacije akcionarskih društava i banaka se obavljaju izvan organizovanog tržišta, odnosno berze. Osnovni razlog nepostojanja tzv. IPO (inicijalne javne ponude) leži u nepostojanju zakonske regulative.
Procedura primarne emisije se razlikuje od zemlje do zemlje, a zavisi od zakona, ali neki od generalnih koraka su sledeći:
Donošenje odluke o javnom finansiranju. Nju donose organi upravljanja i to skupština na predlog upravnog odbora.
Traganje za investicionom bankom i potpisnicima, odnosno traženje pokrovitelja emisije. Radi se zapravo o finansijskoj instituciji ili posredniku koji imaju nekoliko važnih uloga:
a. konsalting uloga – savetovanje u vezi sa emisijom,
b. kupovna uloga – gde kupiti akcije koje se emituju,
c. prodajna uloga – vršenje javne prodaje akcija.
Traženje banke se vrši ili na konkurentskoj osnovi ili na bazi dogovora.
Paralnelno sa korakom 2 sledi priprema prospekata i izveštaja za registraciju kod državnih organa nadležnih za te poslove. Po završetku registracije vrši se realizacija tj. prodaja i distribucija akcija investitorima. Emitovanje se može vršiti na neki od sledećih načina:
a. javna ponuda – najčešći način primarne emisije akcija
b. ponuda prava i
c. privatni plasmani.
Pored ova tri načina u SAD je dozvoljena i emisija putem registracije u polici, shelf registration. Ona je povezana sa pravilom SEC br. 415.Finansiranje putem emisije akcija je povezano sa velikim brojem troškova (provizija, troškovi konsultacija, ptt troškovi, troškovi sponzorstva itd). Troškovi emitovanja akcija su viši u odnosu na troškove emitovanja obveznica.
Svi troškovi emisije se mogu podeliti u nekoliko sledećih grupa:
rasponski troškovi – raspon je razlika ponuđene cene i cene po kojoj potpisnici dolaze do akcija,
drugi direktni troškovi – ovo nisu provizije, ali su u vezi sa njima, kao što su razne državne dažbine – porezi, takse, ptt troškovi itd.indirektni troškovi – u vezi su sa angažovanjem raznih stručnjaka za emisiju akcija,
„prinos preko“ ili abnormalni prinos. Kada se radi o redovnim sezonskim emisijama, cena obično padne do 2% od momenta objavljivanja informacije o emisiji. Tako se želi zaštititi interese već postojećih akcionara,
ostali troškovi.
Mogu se emitovati redovne (obične) i priroritente (preferencijalne) akcije. Akcije imaju svoju nominalnu vrednost, ali i svoju tržišnu vrednost. Ako akcije prodamo po tržišnoj ceni koja je veća od nominalne,ostvarićemo ažio, što je zapravo razlika više tržišne i niže nominalne cene.
Ažio se, po aktuelnim zakonima, odmah i u celosti uplaćuje na tekući račun, dok se akcionarski kapital ne mora odmah uplatili u celini, već se mogu u aktivi otvoriti računi neuplaćenog upisanog kapitala.
Prodavac hartije od vrednosti se obavezuje na kupovinu ili prodaju finansijskog instrumenta kupcu ukoliko se vlasnik odluči na prodaju ili kupovinu. Te karakteristike ugovora o akciji važno je naglasiti: vlasnik ili kupac akcije ne mora da se odluči na njeno izvršenje; on može da je ne iskoristi, odnosno da dozvoli da ona istekne.
Prema tome, vlasnik akcije nije obavezan da preduzme bilo kakvu akciju, vec samo ima pravo na izvršenje ugovora ukoliko se na to odluči. Za razliku od njega prodavac akcije nema izbor. On mora da kupi ili proda finansijski instrument ukoliko se vlasnik akcije odluči na njeno izvršenje.
Pošto pravo na prodaju ili kupovinu finansijskog instrumenta po utvrđenoj ceni ima vrednost, vlasnik akcije za to pravo rado plaća određen iznos koji se naziva premijom.
Prodavac akcije nikada ne može profitirati na promeni kamatne stope. Njegov profit je ograničen premijom, a rizik koji prihvata je praktično neograničen. Kupac akcije teoretski ima neograničenu moć zarade.