Privatizacija

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Još od najstarijih vremena privredna delatnost čoveka sastojala se u borbi protiv oskudice u razvitku fizičkih i intelektualnih napora koji su imali da zadovolje mnogobrojne ljudske potrebe. Čovek se trudi da preuredi sredinu u kojoj živi, kako bi je doveo u sklad sa sopstvenim željama i iskoristio tehnička sredstva koja će mu omogućiti da proširi krug neophodnih dobara i usluga i da istovremeno smanji sopstvene napore. U razvijenim društvima, potrebe svakog čoveka su u toj meri raznovrsne da sam čovek nije u stanju da ih zadovolji sopstvenom delatnošću. Radi sticanja dobara koja mu nedostaju i ličnih usluga kojih se ne može lišiti, svaki čovek je prinuđen da ih zatraži od onih koji su u mogućnosti da zadovolji njegove potrebe i da za njih plati sopstvenim dobrima ili uslugama.
Pored ove biološke, egzistencijalne potrebe čovel je i oduvek nastojao da postiže najbolje moguće rezultate bilo u proizvodnji materijalnih dobara ili obavljanju usluga. Posmatrajući ljudsko društvo, nailazimo na činjenicu da društvo uvek bilo suočeno sa preprekama u svom ekonomskom ispoljavanju. Od prvobitne zajednice do pojave tržišta razmena se obavljala naturalno, sa pojavom tržišta u razmeni cirkuliše novac (kao opšti ekvivalent vrednosti).
Sa pojavom tržišta pojavljuju se preduzeća kao nosioci proizvodnje, koji funkcionišu u određenim sistemima. Transformacije u privredi utiču i na menjenje same strukture preduzeća dok njena delatnost ostaje ista-proizodnja materijalnih dobara i pružanje usluga radi zadovoljenja ljudskih potreba.
Poslednju deceniju (1990-2000) karakteriše nastojanje države za predstruktuiranje, odnosno pretvaranje preduzeća iz državne u privatnu svojinu.
Iako privatizacija preduzeća i društva u celini nije zaživelo u našoj državi za sada, pokazuje pozitivne i negatuvne efekte. Dok građansvo na privatizaciju “gleda kao na nužno zlo” i sa nevericom, ekonomisti predviđaju pozitivne rezultate u smislu poboljšanja funkcionisanja privede.

Pojam privatizacije

Centralno pitanje tranzicije bivših zemalja sa centralno planskim sistemom privređivanja na tržišni način privređivanja je svakako pitanje privatizacije. Privatizacija predstavlja pretvaranje društvene, odnosno državne svojine u privatnu svojinu. “
Postavlja se pitanje koja je svojina efikasnija? Privatna ili državna? Oko ovog pitanja lomila su se koplja najmanje jedan vek. Neki veliki mislioci kao Karl Marks, Lenjin, Josip Broz su tvrdili da je privatna svojina nepravedna, da daje slabe rezultate i da će ekonomije procvetati tek kada budu zasnovane na državnu, odnosno društvenu svojinu. Međutim, istorija je dokazala da je privatna svojina jedini zdrav temelj ekonomskog života, pa su svi sistemi zasnovani na državnoj i društvenoj svojini bankrotirali. Iskustvo sa državnim preduzećima su oduvek bila nepovoljna. Državna preduzeća su obično funkcionisala ispod očekivanja, a na štetu državne blagajne i potrošača. Loše vođena i podvrgnuta političkim ciljevima, sa viškom zaposlenih i lošom organizacijom, sa zastarelom tehnologijom, nekonkuretna, sa previsokim cenama, ta su preduzeća jasan dokaz efikasnosti državne svojine.
Pre dvadesetak godina započet je svetski proces privatizacije, koji su u Velikoj Britaniji pokrenula vlada Margaret Tačet. Mišljenja su se promenila i danas niko od značaja neće reći da je državna svojina efikasnija od privatne, ili da je bar jednako efikasna. Proces je globalan i zahvatio je ne samo bivše socijalističke zemlje, već i razvijene i zemlje u razvoju. Sve vlade se žure da se reše državnih preduzeća, mada poneke još oklevaju nebi ih još malo koristile za sopstveno bogaćenje.
Međutim, ekonomska nauka nas uči da za efikasan rad tržišta i stvaranje bogastva potrebni su i privatna svojina i konkurencija. Ukoliko nema konkurencije sistem privatnih preduzeća će davati nezadovoljavajuće rezultate, kao što ni konkurencija ne može da obavi posao na valjan način bez zdravih podsticaja privatne svojine.

Ciljevi i modeli privatizacije

Osnovni cilj privatizacije jeste povećanje efikasnosti preduzeća u državnoj ili privatnoj svojini. Ta preduzeća su obično neefikasno vođena, tehnološko zastarela, imaju previše radnika, u gubicima su. Privatuzacija bi zato trebala da donese dobitke u efikasnosti, proistekle iz zdravih motiva poslovanja, bolju radnu disciplinu, organizaciju i sl.
Drugi cilj je poboljšanje finansijske pozicije države. Sama privatuzacija donosi prihode državi od subvencija, poreza (poreza na ekstra profit vlasnika) i sl.
Izborom demagoški ubedljivog programa privatizacije za posledicu ima povećanje političkog rejtinga vlade. Na primer:poklanjanjem državnog ili društvenog kapitala svim građanima (vaučerska privatizacija) ili jednom delu stanovništva predstavlja između ostalog, potkupljivanje birača za sledeće izbore.
“Najrazličitiji su ciljevi koji se žele ostvariti privatizacijom. Među njima sa makroekonomskog aspekta, odnosno sa stanovišta preduzeća svakako najvažnija su:
-veća proizvodna efikasnost preduzeća,
-oslobođenje preduzeća od uticaja države i politike,
-obezbeđenje zdravog finansiranja preduzeća,
-finansijsko jačanje preduzeća,
-uvođenje savremenih tehnoloških inovacija,
-otvaranje prostora preduzetništvu,
-obezbeđenje priliva stranog kapitala,
-porast mobilnosti kapitala,
-likvidacija nerentabilnih preduzeća,
-javnost rada preduzeća, itd.
Sa makroekonomskog aspekta najvažniji su sledeći ciljevi privatizacije:
1.povećanje makroekonomske efikasnosti,
2.smanjivanje buxetskog deficita smanjivanjem ili ukidanjem subvencija i drugih oblika pomoći državnim preduzeća ili povećanje buxetskih prihoda od prodaje državnih preduzeća,
3.slobodnije delovanje tržišnih zakona,
4.disperzija vlasništva,
5.porast konkurencije,
6.razbijanje monopola i ograničenje njihovog uticaja.
Postoje brojni modeli privatizacije, međusobno veoma različiti kako po tehnikama sprovođenja, tako i postprivatizacionoj strukturi vlasništva i načinu funkcionisanja preduzeća. Nažalost, nijedan od njih nije savršen, već svaki poseduje svoje prednosti i nedostatke.
Osnovna su četiri čista modela: privatizacija (denacionalizacija), prodaja, besplatna podela I akcionarstvo zaposlenih.
Reprivatizacija predstavlja oblik privatizacije zato što obuhvata vraćanje svojine nad državnim ili društvenim preduzećima i drugom produktivnom imovinom bivšim sopstvenicima ili njihovim naslednicima. Povraćaj može biti u obliku vraćanja imovine, odnosno preduzeća u svojinu, zatim suvlasništva na datom preduzeću ili u obliku kompenzacije u vidu suvlasništva na nekom drugom preduzeću ili imovini.
Najstariji metod privatizacije je prodaja državnog preduzeća privatnim licima.” Ta tehnika je korišćena i koristi se i dalje u razvijenom delu sveta, kao i zemljama u razvoju. Najpoznatiji primer je privatizacija u Velikoj Britaniji tokom 80-tih godina koja je i pokrenula talas privatizacije u celom svetu. “Dva su osnovna modela prodaje: prvo, javni upis akcija; drugo, neposredna prodaja najpovoljnijem ponuđaču.” Kod prvog, država fiksira cenu akcija i ponudi ih na prodaju zainteresovanima-bilo privatnim licima, bilo institucionalnim investitorima. Kod drugog, država organizuje prikupljanje ponuda na konkurentski način (tenderi) ili neposredno pregovara sa zainteresovanim investitorima. Moguća je i kombinacija ovih dvaju metoda prodaje. Prodaja je praktično jedini primenjen metod privatizacije u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Ponekad se odstupa od metoda prodaje po punoj ceni, jer vlade teže širenju akcionarstva i jačanju srednjeg sloja, pa organizuju javni upis akcija po nižim cenama od tržišnih ukoliko ih kupuju građani. Ideja je da se kupci-građani podstaknu na upis akcija popustima koji obezbeđuju kapitalne dobitke.
Potreba za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji je oko 1990 godine pokrenula potragu za inovativnom pristupom. I pronađena je vaučerska privatizacija. “Ideja je jednostavna:građanima se podeli specijalan privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća. Vaučeri mogu biti dati građanima ili u jednakom ili u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama.” Vaučerska privatizacija može biti organizovana centralizovano, za veći broj preduzeća ili decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno. Pošto su vaučeri bili neprenosivi među građanima formirano je više investicionih fondova koji su akumulirali vaučere građana i “kupovali” akcije preduzeća.
Akcionarstvo zaposlenih popularno je na području bivše Jugoslavije, kao politički najbezbolniji način prelaska iz samoupravne u privatnu privredu. “Ona podrazumeva znatne popuste na cenu akcija (ili delimično besplatnu podelu) menaxerima i/ili zaposlenima preduzeća koja se privatizuju.” Odloženo plaćanje, popusti su uobičajni zbog nedovoljne kupovne snage zaposlenih.