Privatizacija zaštita živ

Privatizacija i zaštita životne sredine

U zemljama u tranziciji, u koje, kao što je već istaknuto, spada i Srbija, poslednjih decenija se zajedno sa drugim promenama, odvija proces privatizacije državne i društvene svojine. Učesnici u privatizaciji, tj. kupci preduzeća mogu biti iz zemlje i inostranstva. Ako se radi o kupcima iz inostranstva oni se tada podvode pod kategoriju stranih investitora, a njihovo ulaganje tretira kao strana investicija. Zemlje u kojima se odvija intenzivan proces tranzicije obavezno treba da imaju u vidu činjenicu da se proizvodnja, naročito velikih transnacionalnih kompanija, vrlo često seli u inostranstvo da bi se izbegla sve strožija i razuđenija pravna regulativa u oblasti prava životne sredine, kao i visoka ekološka svest građana o potrebi zaštite životne sredine, koja znatno otežava i poskupljuje poslovanje u najrazvijenijim zemljama (pre svega SAD i zemljama Evropske unije)6. Seoba „prljavih industrija“ i „prljavih“ tehnologija je nešto čega treba biti svestan kada se krene u proces privatizacije i privlačenja stranih investicija. To ne znači da se privatizaciji i stranim investicijama treba suprostavljati, ili ih u ekstremnom slučaju čak i zabranjivati, nego da razvijajući ekološku svest, kreirajući i primenjujući adekvatne pravne norme treba nastojati da se stepen emisija kod takvih pogona dovede na nivo barem približan onim u razvijenim
zemljama Zapada. Kada je reč o zaštiti živote sredine i privatizaciji potrebno je na nacionalnom nivou sistematski i paralelno rešavati tri važna pitanja, a to su:
1. Podela odgovornosti za istorijsko zagađenje i sprovođenje oporavka od šteta nanete životnoj sredini. Na ovaj način bi se rešavao problem koji imaju potencijalni investitori za nesleđene štete nanete životnoj sredini u prošlosti.
2. Povećanje pravne sigurnosti administrativnim i sudskim izvršenjem pravnih i ekonomskih mera zaštite životne sredine i upotrebe prirodnih resursa . Ove mere treba da se sprovode nezavisno od toga da li se zagađivači nalaze u privatnom ili
Ovaj momenat ima istu težinu kod odlučivanja seliti proizvodnju iz razvijene zemlje u neku zemlju u razvoju ili zemlju u tranziciji kao i jeftina radna snaga i prodor na nova tržišta. Da je tako pokazuje se i na primeru Srbije. Cementare, železara npr. bili su jedan od prvih poslova obavljenih sa velikim inostranim investitorima. državnom vlasništvu. Kao i nezavisno od toga da li je vlasnik privatni i/ ili inostrani kapital. Time se stvaraju uslovi za privlačenje kvalitetnih investitora i čini otklon ka spekulativnom kapitalu.
3. Sistematsko ulaganje u upravljačku i informacionu infrastrukturu vezanu za zaštitu životne sredine i određivanje prioriteta. To je jedan od načina da se izgradi kompetetivnija i atraktivnija investiciona klima i poveća konkurentnost domaćih proizvoda na inostranim tržištima. S pravno-ekonomske tačke gledišta dileme koje treba rešiti su:
1. Da li država finansira i sprovodi mere oporavka direktno ili odbija procenjenu visinu štete od cene preduzeća u privatizaciji i posle nadgleda ispunjenje dogovorenog oporavka od strane
novog vlasnika privatizovanog preduzeća.
2. Šta ako je procenjena ekološka šteta veća od celokupnog iznosa koji se može ostvariti privatizacijom (što može biti čest slučaj). Na prvi pogled to izgleda gotovo nemoguće, naročito onima koji su nedovoljno upoznati sa realnim ekonomskim veličinama. Međutim, za to postoje primeri i u najbližem okruženju mesta gde se ovaj udžbenik izdaje. Tako npr. prema nekim procenama samo za čišćenje Velikog bačkog kanala u reonu Vrbasa treba između 80 i 100 miliona evra, što daleko prevazilazi sumu koja je dobijena u procesu privatizacije čitave industrije u Vrbasu, koja je glavni uzročnik zagađenja. Interesantno će takođe biti upoređenje prihoda od privatizacije npr. Petrohemije u Pančevu i sredstava koje će biti potrebno uložiti u projekat dovođenja kvaliteta životne sredine u prihvatljivo stanje. Kako se šteta procenjuje, odnosno: da li su svi segmenti u nju uračunati. Da li i kako proceniti istorijsku štetu emisija u vazduh ili zagađenje podzemnih voda. Ili možda u obzir treba uzeti samo zagađenje zemlje i akumulaciju opasnog i neopasnog otpada. Da li se zagađenje odnosi samo na krug fabrike ili i na širu okolinu.
4. Najveći problem predstavlja ustvari, pitanje odgovornosti za posledice zagađenja koje će se
ispoljiti tek u budućnosti. Npr. najteža oboljenja nastala zagađenjem manifestuju se tek posle proteka određenog vremena. Pitanje je kako s jedne strane kvantifikovati materijalno te posledice, kada one još nisu nastupile. Znači praktično ih je nemoguće ugraditi u ugovor u momentu privatizacije. S druge strane, može se postaviti pitanje, ko će snositi troškove lečenja i plaćanja odštete pogođenim licima i privrednim subjektima?

5. Ekonomska i pravna politika Evropske unije u oblasti prava životne sredine

5.1. Opšte karakteristike

Znatan rast regulative u oblasti prava životne sredine doveo je u poslednjih desetak godina do rasprava oko stvarnih ciljeva ekoloških politika Evropske unije. Te razlike nisu čisto teorijske, jer reflektuju probleme privredne aktivnosti i geografski položaj pojedinih zemalja. Recimo, Britanija ima pogodnost da vazdušna strujanja odnose vazdušno zagađanje daleko od njene teritorije, dok okolna mora mogu da prime znatne količine otpadnih voda s više otpadnih sadržaja. Holandija i Nemačka namaju te povoljnosti i zato njihovi predstavnici teže pristupu koji se zasniva na potencijalnoj šteti, dok neke druge zemlje radije govore o kvalitetu životne sredine, koji treba postići. Unapred se računa da neki stepen zagađenja mora postojati kao rezultat privredne i druge aktivnosti, što bi trebalo da bude ekološka cena razvijenosti Neki ekolozi nemaju mnogo sluha za takve teorije, kao što nemaju ni za njen nastavak koji kaže da je u zaštitu životne sredine racionalno ulagati samo do onog trenutka dok se granična korist i
granični trošak tog ulaganja ne izjednače . Ulaganje koje bi dalje povećavalo granični trošak uz pad granične korisnosti moralo bi biti neopravdano prema ekonomskim standardima. Čisto ekonomski gledano to je svakako tačno, ali je problem što se ekološke preferencije ne uspostavljaju i politike ne vode, samo prema ekonomskim udžbenicima. Snažan uticaj imaju vrednosti, na koje utiču interesi, tradicija, estetika i pomalo neodređeni pojam kvaliteta života, a svi oni kod različitih pojedinaca imaju različitu težinu. Da bi pridobili birače za ekološke poreze, političari koriste teoriju duple dividende. Po teoriji prava dividenda, ili korist je smanjivanje zagađenja do kojeg dolazi uvođenjem poreza ili nekog drugog ekološkog zahvata. Druga korist bi bila u mogućnosti da se smanji neki drugi porez, na primer, porez na dohodak, što dovodi do smanjenja ukupnog poreskog opterećenja, ili barem do toga da se ono ne povećava. Teorija duple dividende je ipak sporna, zbog toga što posle uvođenja ekoloških poreza po pravilu nije dolazilo do smanjivanja ostalih. Ekološka regulacija obuhvata veoma različite mere koje često imaju različite ekonomske posledice. U repertoar mera spadaju zabrane ili ograničavanje emisija gasova, ekološki porezi ( po jedinicama proizvoda, po jedinici emisije, paušalni), regulacije raznih vrsta. Naravno, ne samo što postoje različiti ekološki instrumenti, nego su i različiti načini na koji se praktikuju. Moguće je da se emisija neke štetne materije ograniči linearno svim firmama, a mogu se uvesti i papiri koji daju pravo na određeni nivo emisije, kojima slobodno može da se trguje na tržištu (Carbon credit). Ako do ograničenja neke emisije već mora da dođe, drugi način je više tržišni i time po pravilu bolji nego prvi. Jedan od najstarijih poteza u ekološkoj politici je ako se firmama daju subvencije da bi se kompenzovao ekološki porez koji se uvodi. Firme onda nemaju stvarni podsticaj da menjaju ponašanje, tako da se dobiju oba zla - skuplje politike i nastavak emisije štetnih materija. Zato se od dobrih ekoloških politika traži da zadovolje uslov PPP(engl. Polluter pays principle), koji kaže da zagađivač mora da snosi trošak uvođenja i primene ekološkog sandarda. Samo u meri u kojoj je to slučaj, zagađivač ima motiv da traži racionalno rešenje. U trenutku kada je ekološka regulativa uvođena, svaki zakon ili preduzeta mera su povećavali troškove poslovanja, a sve ono što je skuplje teže se manja. Pad poslovne aktivnosti i manja tražnja morali su imati posledice na nižu zaposlenost i manje korišćenje ostalih resursa. Niža zaposlenost može biti snažan faktor snižavanje ekoloških standarda i kod birača (pojedincima je važnije lično zaposlenje od stepena čistoće životne okoline) i političara. Danas je posle nekoliko decenija etabliranja ekoloških politika, loše ako firme ne pokazuju ekološku svest, jer potrošači sa ekološkom svešću mogu okrenuti leđa njihovim proizvodima. Čak i vrlo uspešne velike firme prisutne na svetskim tržištima, mogu da dođu u znatne teškoće ako se ogluše o ekološke standarde (prikrivanjem stvarnih podataka, korupcijom, itd.) i izazovu veći ekološki incident koji dospe u medije. Primena ekološke regulative stvorene na nivou Evropske unije je stvar nacionalnih tela, dok Unija ima
nadležnosti u nadgledanju primene regulative. Važnu ulogu u stvaranju ekološke politike ima i Sud pravde Evropskih zajednica u Luksemburgu, koji odlučuje o osnovanosti ekološke regulative u različitim oblastima, ali i o rešavanju konkretnih sporova u praksi. Ovaj sud je ovlašćen da ekološkim pitanjima da prednost u odnosu na neke druge politike Unije. Procena uspešnosti politike EU u zaštiti životne sredine nisu ujednačene. Postoji mišljenja da je to bila "uspešna priča" da su rezultati mešoviti, kao i da ima više negativnih rezultata. Oni koji pozitivno ili vrlo pozitivno procenjuju ekološku politiku Evropske unije, po pravilu, zaboravljaju da uzmu u obzir da su mnoga postignuća u striktno ekološkoj politici umanjena vrlo lošim ekološkim posledicama drugih politika, posebno poljoprivredne. Postoje još najmanje dve oblasti u kojima bi ekološka politika mogla biti znatno bolja a bez znatno većih troškova. Jedna stvar se tiče skromnog oslanjanja na privatizaciju u rešavanju ekoloških problema. Tamo gde se vlasnička prava mogu privatizovati i gde su transakcioni11 troškovi niski, nije potrebna akcija države, već se zaštita životne sredine može postići i tržišnim mehanizmima. Pravilo je da je tržišno rešenje utoliko primenljivije ukoliko su problemi više lokalni. Za oblike zagađenja koji prelaze više državnih granica ili za globalno zagađenje nesporno je potrebna akcija države. Čini se da su organi Evropske unije previše insistirali na krutim i centralizovanim rešenjima, umesto da preciziraju standarde, a da državama ostave izbor ekoloških i ekonomskih sredstava. Još pre više godina je bilo predloženo da dozvole za emisiju specifikuju dozvoljene količine emisije štetnih supstanci i da se njima trguje na sekundardnim tržištima, tako što bi firme koje su ih pribavile (ako same ne žele da iskoriste ukupno dozvoljenu emisiju), mogle da prodaju neiskorišćeni deo drugim firmama. Međutim, tek nedavno su stvoreni normativni uslovi za trgovinu tzv. karbon kreditima. Politikama koje bi bile više orijentisane na decentralizaciju, privatizaciju, fleksibilnost, tržišna rešenja ekološke politike Unije, države, a time i građani mogu samo da dobiju.


lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad