Prestanak preduzeća

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Već duže vreme u menunarodnim okvirima prisutan je trend koji za rezultat ima znatno izmenjen pristup problemu stečaja. U vremenu snažnog ekonomskog rasta i kreditne ekspanzije prisutno je bilo uverenje da celokupna funkcija stečaja treba da se svodi na čišćenje tržišta od nekonkurentnih i neprofitabilnih subjekata. Njihovo mesto bi ubrzo preuzimali novi ili postojeći akteri a sistem bi nastavljao nesmetano da funkcioniše, uz jačanje kreditne aktivnosti sa jedne i povećanje zaduženosti privrednih subjekata, vidljivo kroz rast obaveza u pasivi bilansa stanja, sa druge strane. U takvim uslovima nije postojala svest o potrebi da se sagledaju i stečaju daju i druge funkcije osim one da služi samo kao instrument naplate potraživanja od dužnika nesposobnih da izvršavaju svoje obaveze, i kao krajnji rezultat njihove likvidacije. Pogotovo nisu u obzir uzimane posledice koje stečaj ima na socijalne prilike u društvu, koje sigurno nisu zanemarljive. Generalno, nije se shvatala potreba za efikasnim stečajnim sistemom ili je ona u velikoj meri bila ignorisana.
Istorijski pregled:Ustanova kolektivne likvidacije dužnikove imovine postajala je još u Rimsko pravu, ali su, uFrancuskoj tek u 18 veku konzularne sudije bile ovlašćene, zajedno sa sudovima opšteg prava, da sprovode zakon dužnikove imovine, kad je on trgovac. Trgovački zakonik od 1807. bio je dao stečaju u suštini kaznenopopravni vid ; zakon od 28. maja 1838. znatno je ublažio strogosti Zakonika i isključivo nadležnost dodelio trgovačkim sudovima. Godine 1889. bio je ustanovljen jedan ublažen postupak, samo za savesne dužnike, pod nazivom sudske likvidacije, sciljem da odstrani beščasteće dejstvo stečaja. Blagost se širi, praćena zloupotrebama; zakonodavac je bio prinuđen,u 20-om veku,da krene suprotnim pravcem; dekret od 20. marta 1955. označavao je u celini izvestan povratak ka strogosti u pogledu stečaja u pravom smislu reči i izvesno pojačanje blagosti prema trgovcu koji se smatra savesnim i koji se od sada koristi prinudnom upravom, koja je zamenila sudsku likvidaciju. Kako reforma od 1955. nije dovela do očekivanih rezultata, 1959. nije dovelo do očekivanih rezultata, 1959, se započelo s četvrtom reformom i ova dovodi do zakona od 12. jula 1967. koji je stupio na snagu 1. januara 1968. Ordonansa od 28. septembra 1967. dopunila je tu reformu ustanovljavajući preventivno poravnjanje.
Bilo da je u pitanju preventivno poravnjanje, prinudna uprava ili likvidacija imovine, te, mere pogađaju isključivo preduzeće posmatrano kao takvo. U slučaju preventivnog poravnjanja i prinudne uprave, preduzeće i dalje postoji i radi, ali njegovom nosiocu pomažu bilo staraoci ili upravnici; ako plan o ozdravljenju uspe ili ako poravnjanje bude prihvaćeno, dužnik ponovo stiče pravo slobodnog raspolaganja svojom imovinom. U slučaju likvidacije imovine, naprotiv, preduzeće se stavlja u likvidaciju i prestaje da postoji.
Dužnik trgovac ili rukovodioci i članovi uprave pravnih lica mogu, povrh toga, i lično biti pogođeni građanskim sankcijama pod nazivom ličnog stečaja.
Danas, međutim ekonomski uslovi poslovanja u svetu su znatno izmenjeni. Česte finansijske krize uslovile su potrebu za radikalnom reformom stečajne regulative. Inflacija, pad tražnje, rast troškova poslovanja, energetske krize, finansijski lomovi na pojedinim tržištima, otvaranje jednih a zatvaranje drugih ekonomskih područja, značajan pad kreditne aktivnosti, ubrzanje tehnoloških promena, promene preferencija potrošača i drugi faktori su doprineli da posledično mnogi privredni subjekti nisu više u mogućnosti da servisiraju svoje dugove. Primena zastarele i nefleksibilne stečajne regulative samo je doprinosila produbljivanju krize.
Iako je potreba za izmenom propisa o stečaju i njihovom prilagonavanju novim uslovima sagledana odavno a uzroci koji su to zahtevali nisu došli naglo i neočekivano, ceo proces sa institucionalnog aspekta je tekao dosta sporo. Tek su krajem 70-ih godina prošlog veka načinjeni prvi značajniji koraci u stvaranju kvalitativno boljeg stečajnog zakonodavstva u Sjedinjenim Američkim Državama. Tada je uveden institut reorganizacije stečajnog dužnika kao mera kojom se sprečava njegovo bankrotstvo i gašenje. Suština je u tome da se primenom različitih mera očuva kontinuitet poslovanja a sa druge strane da poverioci naplate svoja potraživanja, i time istovremeno ispune dva cilja. Prvi je očuvanje finasijske discipline kroz sigurnost naplate potraživanja (koja može ići putem likvidacije stečajnog dužnika ili kroz proces reorganizacije) i sprečavanje daljeg propadanja privrednih subjekata za koje se zaključi da ih je moguće sačuvati, odnosno da imaju perspektivu i svrhu daljeg postojanja.
U uslovima globalizacije i internacionalizacije poslovanja i finansijskih tokova, modernizacija stečaja je dobila još više na značaju. Ovom problemu sve veću pažnju pridaju i razne menunarodne institucije a polako dolazi i do ujednačavanja regulative menu zakonodavstvima u svetu. Znači stečaj i stečajna regulativa polako zauzimaju svoje mesto kao potpuno ravnopravni ostalim delovima trgovinskog (privrednog) prava, prevashodno u odnosu na kompanijsko (statusno) pravo. Tako su danas na celovit način regulisani nastajanje, rad, prestanak, bankrotstvo i reorganizacija privrednih društava. Stečajna regulativa je danas postala značajan regulator privrednih kretanja time što nameće odgovorno ponašanje privrednih subjekata prema svojim obavezama (dugovima), uspostavlja sigurnost i izjednačava uslove poslovanja ali istovremeno pruža šansu za oporavak. Takođe, stečaj (odnosno reorganizacija u okviru stečajnog postupka) počinje da vrši i socijalnu funkciju pokušajem da se u najvećem broju očuvaju postojeća radna mesta.
Neophodnost donošenja novih propisa o stečaju je pored već nabrojanih faktora, kod nas u još većoj meri bila neophodna kao deo ukupnih privrednih reformi, što je uostalom bio i slučaj u ostalim zemljama koje su prolazile kroz proces tranizicije. Međutim dok je u pogledu samog stečajnog postupka trebalo otkloniti slabosti postojeće regulative i učiniti ceo postupak bržim i efikasnijim, dotle je reoganizacija postojala samo u rudimentarnom obliku (u vidu prinudnog poravnanja i preuzimanja duga) i zbog toga se može reći da su upravo u tom segmentu izvršene najznačajnije izmene u našoj stečajnoj regulativi.
Poglavlje broj 1 pored ostalog sadrži: kratak prikaz istorijata stečaja i stečajnog zakonodavstva, definiciju stečajnog postupka sa stanovišta naših propisa, faktore i pitanja koja se postavljaju pri koncipiranju stečajnog sistema kao i nemogućnost stvaranja jedinstvenog modela stečajnog zakona, glavne ciljeve stečajne regulative i njene implikacije na ekonomski sistem u celini, praktične probleme u sprovonenju kao i osnovne preduslove za uspešni i efikasnu primenu, uzroke pojave suprostavljenih ciljeva učesnika u stečajnom postupku, aspekte stečaja u procesu tranzicije i dr. Sve ove teme su prikazivane u meri da zadovolje potrebe ovog rada, negde više a negde manje detaljno i u suštini ovo poglavlje predstavljaju pravi uvod i okvir za razmatranje centralne teme ovog rada.
Poglavlje broj 2 pokušava da najkraće prikaže neke od najvažnijih karakteristika novog Zakona o stečajnom postupku uz naglasak na one odredbe koje su pretrpele najviše izmena u odnosu na prethodne propise kao i one koje u najvećoj meri unapređuju sprovođenje i povećavaju efikasnost stečajnih postupaka. Ovo poglavlje je najkraće i ono nema za cilj da se dublje upušta u analizu sprovođenja stečajnog postupka.
Poglavlje broj 3 pruža prikaz karakteristika procesa reorganizacije sa stanovišta međunarodne prakse. Takođe, ukazuje na prednosti i mane reoganizacije u odnosu na bankroststvo stečajnog dužnika i prodaju stečajnog dužnika kao celine (going concern value), odnose i osobine formalnih i neformalnih postupaka reorganizacije itd. Date su karakteristike i varijante različitih procesnih radnji u okviru reorganizacije sa stanovišta međunarodne prakse i modela zakona koje izranuju neke međunarodne institucije (UNCITRAL). Na kraju su ukratko predstavljeni modeli reorganizacije u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj kao svojevrsnih predstavnika različitih pristupa ovoj problematici.
Poglavlje broj 4 opisuje proceduru reorganizacije ustanovljenu zakonskim propisima kod nas, u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ukazano je neke od razlika koje postoje među pomenutim zakonodavstvima u pogledu ovog pitanja. Znači prikazani su zakonski preduslovi za reorganizaciju, procesne radnje, ovlašćeni predlagači plana reorganizacije odnosno stečajnog plana u Republici Srpskoj i Hrvatskoj, uslovi koje plan mora da zadovolji, principi podele poverilaca u različite klase (grupe), procedura obaveštavanja i glasanja, neophodne većine za prihvatanje plana, odustvo ili