Predmet i razvoj politicke ekonomije

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

PREDMET I RAZVOJ POLITICKE EKONOMIJE

Politicka ekonomija je drustvena nauka. Ona se bavi proucavanjem zakonitosti u ekonomskoj oblasti zivota tj. u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrosnji sredstava za zivot u drustvu. Postoje razlicita shvatanja o predmetu i metodama politicke ekonomije.
Sam naziv politicka ekonomija potice od nekoliko grckih reci: Politicka – dolazi od grcke reci : “polis” sto znaci: grad, drzava, drustvo; Ekonomija od grcke reci “iokos” sto znaci: kuca, domacinstvo i “nomos” sto znaci zakon ili pravilo. Iz ovoga mozemo zakljuciti da se politicka ekonomija bavi zakonitostima privrednog zivota domacinstva, drzave i citave drustvene zajednice.
Francuz Antoan Monkretjen je prvi u 17. veku poceo da koristi naziv “politicka ekonomija”. Njegovo delo “Traktat o politickoj ekonomiji pojavilo se 1615 godine i ono predstavlja zbirku pouka namenjenu obrazovanju i uvodjenju u politicki zivot vladara i drzavnika.
U Engleskoj je Dzems Stjuart 1767 godine izdao knjigu “ Istrazivanje nacela politicke ekonomije”.
U drugoj polovini 19 veka u Nemackoj se upotrebljavaju i drugi nazivi za politicku ekonomiju kao sto su: “nacionalna ekonomija” i “nauka o narodnoj privredi”.
Alfred Marsal na kraju 19 veka, upotrebio je termin “ekonomika” koji je dobio sve vise pristalica.
Definisati politicku ekonomiju znaci odrediti sadrzinu nauke i nastavne discipline, kojom se treba baviti i proucavati je, a odrediti predmet istrazivanja i proucavanja politicke ekonomije znaci tacno i precizno imenovati materiju kojom se bavi ova disciplina.

RAZVOJ POLITICKE EKONOMIJE

Prve prepoznatljive ekonomske misli nalazimo jos u zemljama starog Istoka u Vavilonu. Takodje u starom Egiptu, Indijani, staroj Kini, Rimu i Grckoj. Ekonomska misao stare Grcke je ipak najznacajnija. Mislioci toga doba bili su Ksenofon, Platon i posebno Aristotel.
Ksenofon je svoje ekonomske poglede izlozio u delu “EKONOMIKUS”. On analizira podelu rada, istupa kao zastitnik naturalne prirode a zemljoradnju suprotstavlja ostalim granama proizvodnje. On ne zanemaruje ulogu razmene, a o novcanoj privredi daje povoljan sud. O novcu ima pozitivno misljenje kao i o vestini zgrtanja blaga.
Platon osim sto se bavio filozofijom interesovao se i za ekonomske probleme. Njegovo je glavno delo “Drzava” i ono uglavnom sadrzi i njegove ekonomske ideje. On se zalaze za vracanje na naturalnu prirodu i drzavno regulisanje svih ekonomskih i politickih odnosa. Zalaze se za idealnu drzavu u kojoj bi postojala tri staleza:
najnizi (zanatlije, zemljoradnici i trgovci)
ratnici i dr.
najvisi stalez (mislioci koji bi upravljali drzavom)
Robove nije smatrao za stalez to su ziva orudja za rad koja govore. Takodje smatra da svako treba da se bavi jednom vrstom rada.
Najveci Grcki mislilac bio je Aristotel. Danas shvatamo da je sa Aristotelom pocela istorija politicke ekonomije kao teorije tj. da je ekonomska nauka nastala pre kapitalizma.
Merkantilisti: njihovi pogledi mogu se svesti na nekoliko principa od kojih su uglavnom polazili a to su:
1.Bogastvo jedne drzave izrazava se u novcu tj. u plemenitim metalima:
2.Do novca kao bogatstva u koliko drzava nema rudnike zlata i srebra dolazi se putem razmene “spoljno-trgovinske”
3.Izvoz robe dovodi do priliva novca u zemlju a uvoz dovodi do odliva novca iz zemlje tj. do smanjenja bogatstva.
Ako se zeli povecanje bogatstva po merkantilistima treba vise izvoziti, a manje uvoziti, a pozitivnu razliku naplacivati u plemenitim metalima zlatu i srebru. Poznati merkantilisti su u Engleskoj Viljem Staford, Tomas Man, u Francuskoj: Antoan Monkretejn, u Italiji: Antonio Sera a u Rusiji: Ivan Tihonovic Pososkov.
Staford zastupa teoriju zabrane izvoza zlata i srebra. Francuski ekonomisti isticu rad u poljoprivredi kao jedini proizvodni rad u drustvu. Drustveno bogatstvo se izrazava u materijalnim dobrima koja se proizvode u poljoprivredi. Ovu teoriju zastupali su: Fransoa Kenej i An Robert Zak Girgo.
Pravi poceci klasicne ekonomije u Francuskoj vezani su za Pjera Boagijbera. On se bavi teorijom radne vrednosti.
Predstavnici klasicne politicke ekonomije: Adam Smit i David Rikardo definisu jasno predmet politicke ekonomije, i pritom isticu osnovne probleme svoga vremena. Druga polovina 18 veka je period kada pocinju radikalni tehnoloski i ekonomsko-socijalni prevrati poznati kao industrijska revolucija u 18 veku.
Klasicna politicka ekonomija predstavlja visi kvalitet koji se ogleda u sledecem:
•pomocu metode apstrakcije uspela da sagleda kategorije izmena koji u sistemu drustvene reprodukcije deluju;
•slobodna konkurencija se javlja kao izraz maksimalnih sloboda koju imaju privredni subjekti;
•da je postavila osnovnu teoriju radne vrednosti koja se ispoljava kao dijalekticko jedindinstvo izmedju ekonomskih pojava i procesa;
•ustanovljen je proizvodni rad u sferi drustvene proizvodnje i javlja se kao pravi izvor drustvenog bogatstva;
Marksisticka politicka ekonomija je nastala na osnovu klasicne politicke ekonomije i klasicne Nemacke filozofije, i revolucionarne socioloske Francuske nauke. Utemeljivac ovog naucnog pravca bio je Karl Maks a zatim i njegov prijatelj Fridrig Engels. Marksisticka politicka ekonomija javlja se kao kritika burzoaseke politicke ekonomije i kapitalistickog nacina preuredjivanja, sa ciljem da se on prevazidje i stvori nov nacin proizvodnje i drustva. Marksisticka politicka ekonomija je zasnovana na dijalektickom i istorijskom materijalizmu gde se kapitalizam tretira kao prolazna drustvena formacija nastala na odredjenom stepenu razvoja ljudskog drustva. Ova nauka je danas na zapadu respektovana i izucava se kao konparativna nauka.

ELEMENTI PROIZVODNJE

Proizvodnja je veciti uslov opstanka ljudskog drustva. U njoj se stvaraju materijalna dobra za podmirenje licnih potreba stanovnistva, ali u njoj se stvaraju i odredjeni cinioci za podmirenje proizvodnih potreba. Ovim ciniocima se proizvodnji omogucava da se sama i neprekidno reprodukuje bez obzira na epohu razvijenosti drustvene zajednice.
Proces proizvodnje mora imati tri neophodna elementa:
1.Svrsi shodna delatnost – rad;
2.Predmet na koji rad deluje;
3.Sredstva kojim deluje;
Ova neophodnost sva tri elementa je opsta zajednicka zakonitost svih procesa proizvodnje. Uslov proizvodnje je sjedinjavanje ova tri elementa, ali nacin, oblik i karakter tog sjedinjavanja je vrlo razlicit na razlicitim stepenima razvoja u razlicitim drustvenom – ekonomskim uslovima.

RAD

Rad je svrsishodna delatnost, nuzan i nezamenjljiv uslov proizvodnje i opstanka ljudi. To je trosenje ljudske snage, trosenje misica, nerava, mozga, kostiju itd. Upotreba radne snage jeste rad. U fizioloskom smislu svaka upotreba i trosenje radne snage predstavlja rad. U ekonomskom smislu pod radom se podrazumeva trosenje radne snage kojom se stvaraju nova materijalna dobra. Nova materijalna dobra se dobijaju delovanjem coveka na prirodu, pa zato rad u ekonomskom smislu predstavlja odnos coveka i prirode. Ovde covek regulise i nadzire svoju razmenu materije sa prirodom. Kada se