Platne kartice

. UVOD

Platne kartice kao medijumi plaćanja u tradicionalnom sistemu plaćanja na malo, u razvijenim zemljama postoje i funkcionišu dugi niz godina. U našoj zemlji njihova upotreba bila je prilično skromna, tako da javnost nije upoznata sa osnovnim pojmovima i procesom plaćanja putem platnih kartica. Mada se platne kartice danas u svetu uveliko koriste za elektronsku trgovinu preko Interneta, namera ovog rada je da razjasni bitne momente u tradicionalnom načinu korišćenja platnih kartica.

2. ISTORIJSKI RAZVOJ PLATNIH KARTICA U SVETU I KOD NAS

Kredina katrica se obično definiše kao mali komad kartona ili plastike koji sadrži neko sredstvo za identifikaciju (recimo potpis ili sliku), što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa, koji se periodično zadužuje. Kreditne kartice pojavile su se u SAD tokom 1920-ih godina, kada su pojedine firme, poput naftnih kompanija i lanaca hotela, počele da ih izdaju svojim potrošačima. Ovakve kreditne kartice bile su zatvorenog tipa, tj. mogle su da se koriste samo u prodajnim/uslužnim objektima kompanije koja ih je izdala. Međutim, pored kreditne kartice, između dva rata mnoge kompanije izdaju kartice koje obezbeđuju uzimanje robe na kredit, a ujedno služe i kao kartice lojalnosti. Posebno su bile popularne trgovačke kartice. Upotreba kreditnih kartica značajno je povećana nakon II svetskog rata.
Prvu univerzalnu kreditnu karticu, koja je mogla da se koristi u raznovrsnim prodajnim/uslužnim objektima, izdavao je Diners’ Club , Inc., 1950. godine. U ovom sistemu, kompanija koja posluje kreditnim karticama (Diners’ Club) naplaćuje vlasnicima kartica godišnju proviziju, a njihove račune zadužuje mesečno ili godišnje. Firme-kooperanti širom sveta plaćaju proviziju za usluge Diners’ Cluba u rasponu od 4% do 7% od ukupnog iznosa računa. Drugu značajnu karticu ovog tipa lansirala je American Express Company 1958. godine.
Kasnije su se pojavili bankarski sistemai kreditnih kartica, u kojima banka odobrava račun trgovca odmah po prijemu računa o prodatoj robi, prikupljajući iznose koji će biti zaračunati vlasniku kartice na kraju ugvorenog perioda. Vlasnik kartice ovaj iznos plaća banci u totalu ili u mesečnim ratama sa obračunatom kamatom. Prvi bankarski sistem od nacionalnog značaja bio je BankAmericard , koji je pokrenula Bank od America iz Kalifornije 1959. godine. Ovaj sistem licenciran je u drugim državama početkom 1966. godine, a od 1976-77 godine nosi naziv VISA. Ostale značajne bankarske kartice su MasterCard (ranije Master Charge) i Barclay’s. Mnoge banke koje su organizovale sisteme kreditnih kartica na lokalnoj ili regionalnoj osnovi odlučile su da pristupe velikim nacionalnim sistemima pošto se obim usluga (ishrana i smeštaj, kao i kupovina u prodavnicama) širio. Ovi sistemi su se kasnije proširili na sve delove sveta.
U bankarskim sistemima kreditnih kartica vlasnik kartice može da izabere plaćanje u ratama, u kom slučaju banka naplaćuje kamatu na neizmireni dug. Ovi kamatni prihodi omogućavaju bankama da se uzdrže od naplaćivanja godišnje provizije vlasnicima kartica i da zaračunavaju niže provizije za uslugu trgovcima koji su članovi sistema. Još jedna prednost ovih sistema je ta što trgovci primaju svoje uplate promptno, nakon deponovanja računa o prodaji kod banke.
Znači, kreditne kartice u svom današnjem obliku pojavile su se u SAD šezdesetih godina. Međutim, tek nedavno je upotreba kreditnih kartica značajno proširena izvan severne Amerike, budući da je do kraja sedamdesetih nivo njihove upotrebe u Evropi bio vrlo mali. Debitne kartice su novijeg datuma i predstavljaju metod plaćanja koji se najbrže razvija u Velikoj Britaniji i izvesnom

broju zemalja OECD-a. Kreditna kartica u današnjem smislu te reči, je kartica koja dokazuje da je njenom vlasniku odobrena kreditna linija. Ona omogućava vlasniku da kupuje i/ili podiže gotovinu do prethodno utvrđenog iznosa; odobreni kredit može isplaćivati u ratama, pri čemu se neizmireni dug smatra odobrenim kreditom. Kamata se zaračunava na iznos bilo kog odobrenog kredita, a vlasniku se ponekada naplaćuje i godišnja provizija. Za razliku od kreditne karatice, debitna kartica je kartica koja omogućava svom vlasniku da kupuje direktnim zaduživanjem svog računa.
Kreditne i debitne kartice sve više dobijaju na značaju kao metod obračuna za plaćanje na malo pri kupovini određenih roba i usluga. Najveće kompanije koje posluju kreditnim karticama organizovale su zasebne elektronske klirinške i obračunske sisteme. MaserCard i Visa imaju svoje sopstvene mreže koje se koriste za verifikaciju transakcija širom sveta. Elektronski terminali na mestu prodaje (sistemi za elektronski transfer novca na mestu prodaje/usluge – EFT/POS terminali) omogućavaju da se podaci sa kartice provere za manje od 15 sekundi u okviru mreže koja povezuje trgovce širom sveta sa centrom za obradu kreditnih kartica i emitentom kreditnih kartica. Na primer, sistem koji koristi Visa, VisaNet, sastoji se od tri računarska centra, od kojih su dva u SAD, a jedan u Velikoj Britaniji. Široke komunikacione mreže povezuju trgovce, koji koriste Visa sistem, sa ovim računarskim centrima. Ove mreže se sve brže šire, uporedo sa trendom prihvatanja kreditnih kartica od strane potrošača.
Broj kreditnih kartica u upotrebi naglo raste širom sveta. U Evropi je krajem 1990. godine postojalo oko 200 miliona vlasnika kreditnih kartica. Prema podacima londonske konsultantske firme Battelle, ovaj broj je do kraja 1995. godine povećan na 350 miliona. Pored toga, vlasnici kreditnih kartica sve češće koriste svoje kartice umesto tradicionalnih načina plaćanja putem gotovine i čekova. U Battelle-u tvrde da je broj transakcija plaćanja putem kartica iznosio 8 milijardi krajem 1995. godine, što predstavlja povećanje od 300% u odnosu na 1990. godinu. Prema podacima iste firme, broj Visa kartica u Italiji je udvostručen 1990. godine, dok je u Španiji i Francuskoj povećan za oko 50%.
Krajem 60-tih godina u Jugoslaviji započinju sa radom kartice. 1969. godine u SFRJ kreće Diners i u najbolje vreme imao je 46000 korisnika. Tadašnje banke izdaju razne kartice kao na primer: Atlas iz Dubrovnika izdaje American Express, Kompas iz Ljubljane EUROPAY, dok Jugobanka iz Sarajeva za vreme Olimpijade izdaje Visa. Međutim, period koji je usledio(raspad bivše Jugoslavije, prekidanje platnog prometa, kasnije i uvođenje sankcija i velika inflacija 1993. godine) karakteriše znatno osipanje kartica i samih trgovačkih mreža jer su sami izdavaoci kartica smanjili njihov broj. Sve do prvih sankcija uvedenih 1992. godine domaće banke (od kojih mnoge više ne postoje) izdavale su platne kartice; ta praksa je u nekoj meri nastavljena i kasnije, s tim što kartice nisu važile u inostranstvu, a samim tim ni na Internetu. Zatim je usledio "prozor" od nekoliko godina, posle "Dejtona" a pre novih sankcija, kada su neke banke izdavale katrice koje su važile "napolju" i mogle se koristiti na Internetu, ali zbog manjeg poverenja u banke nisu bile toliko rasprostranjene (decembra 1998. godine pojavljuju se prve katrice na Internetu – VISA elektron BBAD, BK katrica). Uglavnom, DINERS CLUB neposredno posle sankcija (14.05.1996. godine) ponovo startuje i sada ima oko 5000 prodajnih mesta i 9500 članova. Tek nakon 5. oktobra počelo je sređivanje bankarskog sistema kod nas, stigle su neke strane banke i stvari su počele da idu nabolje.

3. POJAM PLATNE KARTICE

Platne kartice su instrument bezgotovinskog plaćanja koji korisniku omogućava plaćanje robe i usluga i podizanja gotovog novca. Brojni su razlozi za njihovo korišćenje: ušteda

vremena i za korisnike i za trgovce, jednostavnost i komfor pri upotrebi, sigurnost u slučaju eventualnog gubitka i raspoloživost svim sredstvima na računu 24 časa dnevno. Korisnik kartice ne
mora više čekati u redu pred šalterima da bi podigao gotovinu, niti je u tom pogledu ograničen radnim vremenom banke. Prilikom plaćanja može koristiti sva novčana sredstva kojima raspolaže na računu (uključujući dozvoljeni minus, odnosno kreditni limit), a ne samo gotovinu koju ima u novčaniku. Što se sigurnosti tiče, u slučaju eventualnog gubitka ili krađe kartice, dovoljno je da to korisnik prijavi svojoj banci i kartica tog trenutka biva blokirana, čime je onemogućeno njeno dalje korišćenje.
Koliko su platne kartice u svetu popularne postaje jasno samo pogledom na novčanik koji imate – mesta za kartice su najlakše dostupna, i po pravilu ima ih nekoliko. To nije slučajno, jer je uobičajno da jedna osoba poseduje i po više kartica. Razlog tome je što se uslovi i načini njihovog korišćenja često i značajno razlikuju. No, za početak da vidimo kako platne kartice funkcionišu.


Mnogi ih upoređuju sa čekom – najpopularnijim bezgotovinskom sredstvom plaćanja u nas. Razlike između ova dva načina plaćanja roba i usluga su ogromne i najbolje ćemo ih prikazati ako pratimo jednog kupca u samoposluzi. Prvi njegov korak je odlazak do banke – po karticu ili čekove. U prvom slučaju, korisnik će po svoje sredstvo plaćanja morati da se prošeta do banke jednom godišnje (ili ređe) i po pravilu će platiti članarinu ili trošak održavanja kartice. Kada je u pitanju ček, on je besplatan, ali je zato skoro nemoguće dobiti ga bez stalnog zaposlenja. Zatim, odlazak u samoposlugu i kupovina robe u vrednosti od 5.000 dinara, prodavac će u slučaju plaćanja karticom istu provući kroz POS terminal (point of sale ili »mesto prodaje«) koji je, u boljem slučaju, digitalnom telefonskom vezom spojen sa autorizacionim centrom banke – na taj način će i trgovina i banka biti obezbeđeni, jer se odobravanjem tražene transakcije u vrednosti od 5.000 dinara obezbeđuju dve stvari: banka garantuje trgovini da će dobiti svoj novac (zapravo, transfer počinje tog momenta) i banka je proverila da li njen klijent može platiti robu ili uslugu u tom iznosu, te računa da neće izgubiti novac. Kod čeka su stvari nešto “mutnije” – isplatu garantuje banka izdavalac čeka, a ne klijent koji ga potpisuje. To građani obilato koriste zalazeći u tako popularne “minuse”, što šteti banci koja ih praktično kreditira, a pritom ne naplaćuje realne zatezne kamate, jer bi to izazvalo odliv klijenata drugoj banci. Pojavljuju se i kategorije dozvoljenih minusa o kojima ćemo kasnije više govoriti. Dodatni problem kod čekova je i njihova sporija realizacija, jer ček treba fizički odneti u banku, što odnosi dosta vremena praktično svakog dana. Za malo preduzeće koje nema desetine ljudi na raspolaganju, teret takve naplate pazara je često prevelik. I dok se nekim građanima ček može učiniti otvorenijim načinom plaćanja – ili jednim mogućim koji će ih odvesti u “dozvoljeni minus”, dotle su kartice jeftinije i brže sredstvo plaćanja za sve ostale. Ovaj raskorak bi trebalo da bude popunjen ponudom boljih kartica u budućnosti. Kako bilo, ček ne može biti sredstvo plaćanja budućnosti, jer bez obzira na sve svoje trenutne prednosti on se ne može koristiti u inostranstvu niti se njime mogu plaćati usluge preko Interneta.




Mamutska procedura plaćanja karticom koja je ranije praktikovana na tada retkim prodajnim mestima u našoj zemlji danas je prošlost, dok se kod čeka i dalje olako ostavljaju osetljivi lični podaci dostupni praktično svakome. Nekada su bile pravi raritet , ali danas se nalepnice Visa, MasterCard i Diners mogu ugledati na praktično svakoj boljoj prodavnici i praktično na svim prodajnim objektima većih trgovinskih lanaca. Spomenimo i benzinske pumpe, restorane, prodavnice odeće i obuće, hotele i nebrojeno mnogo prodajnih mesta u inostranstvu. U Srbiji smo u drugoj polovini 2002. godine dočekali trenutak kada se može “živeti na karticu”. Sve najvažnije životne namirnice i ostale potrebe koje jedno domaćinstvo ima, uključujući i godišnje odmore, mogu se namiriti platnom karticom. Izuzetak su i dalje računi (struja, telefon, Infostan, itd.) koji se moraju platiti gotovim novcem ili putem trajnih naloga koji nisu dostupni svima.
U suštini, plastična kartica zauzima mesto u ekonomski razvijenom svetu. Ako je finansijska, onda ona ima za cilj smanjenje gotovog novca u opticaju, obezbeđivanje određenog komfora i statusnog simbola njenom korisniku. Finansijske katrice su sve bankarske kartice bez obzira da li imaju nacionalni ili internacionalni karakter, a mogu biti platne, debitne ili kreditne, kartice za isplatu gotovine na bankomatima i slično o čemu će biti reči u daljem izlaganju.