Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Да бисмо дошли до сазнања о законима тј. да бисмо се приближили суштини ствари и њиховој структури морамо се наћи на одстојању од ње. Друштвено-економска стварност се не показује увек директно, тако да ми ка њеној унутрашњој суштини и садржини морамо ићи заобилазним путем. Познато нам је како се савремени догађаји научно тешко обрађују, насупрот томе, анализа свршених догађаја је релативно лакша зато што је сама историја извршила одређене елиминације и критике. Тај природни ток историје, наука мора да изграђује вештачки и експериментално. Одређени начин сазревања, којим човек посредно улази у суштину и структуру објективне стварности, а онда и вештачки гради тај природни ток историје, представља метод науке. Између сваке теорије и њеног метода имамо тесну повезаност зато што метод представља начин мисаоне репродукције предмета који истражује.
ОПШТИ ЧИНИОЦИ САЗНАЊА
Сваки пут у суштину и структуру објективне стварности има своје опште чиниоце и опште принципе. Не мисли се само на поступке и начине обрада чињеница, већ и на једном посебном теоријско-филозофском виђењу те стварности. Овај моменат је указан од стране многих аутора који наглашавају да је стварност структурирана и отворена целина која се стално обликује и развија. Због тога научни приступ њеном проучавању подразумева:
1)да се има у виду посебна међузависност делова и целине, тј. разликовање делова од целине;
2)да се разликује суштина ствари од њених појавних облика;
3)да се испод појавних облика и испод привидне случајности налази њихова унутрашња међузависност и повезаност;
4)да сазнање иде од појава ка појмовима до одговарајућих теорија.
Природна и друштвена стварност, друштвена пракса и примена теорије, јесу општи чиниоци сазнања присутни у свим наукама па и у економији.
БИТНИ МОМЕНТИ СВАКОГ МЕТОДА
Битни моменти сваког метода сазнавања у научном истраживању садрже:
1)идентификацију чињеница (појава, феномена) и њихову анализу;
2)постављање хипотеза теорија;
3)конкретизацију резултата истраживања и на тој основи проверавање тачности постављених хипотеза и теорија;
4)идентификацију нових чињеница и њихову поновну анализу у оквиру верификованих теоријских поступака, потом постављање нових хипотеза и теорија, итд.
Поред принципа и закона својствених објективној стварности, битни чиниоци и моменти сазнања у научној анализи садрже и тзв. специфичне принципе, тј. принципе који су својствени процесу мишљења и сазнања. К. Косик је кретање мишљења и његову дијалектику описао као спирално кретање у коме треба да се дође до резултата који није познат у полазној тачки. Уз формирану истоветност исходишта и резултата, мишљење на крају сваког кретања бива садржајније, другачије, него што је било на почетку. Од хаотичне непосредне представе целине, мишљење напредује ка појмовима, чијим сумирањем остварујемо повратак ка полазној тачки, али овог пута не као према несхваћеној целини непосредног запажања, већ као према разгранатој и схваћеној целини појма.
Када је целина недоступна обичном посматрачу, тј. непрепознатљива у својој унутрашњој суштини, прва фаза на заобилазном путу њеног спознавања је идентификација чињеница и њихова анализа, зато што је економска објективна стварност представљена као јединствена целина. Издвајање њених саставних делова и посебних карактеристика, претставља нужност при разоткривању целине. Ако се целина мисаоно руши, а појаве анализирају у чистом виду, мора се имати на уму да су оне саставни део целине, чије тенденције и карактеристике она дефинише.
На основу идентификованих чињеница и њихове анализе формирају се хипотезе и теорије. На основу дијалектичке анализе, дијалектичком синтезом мисаоно се репродукује кретање реалне стварности. Дијалектичка логика не препоручује савременој науци да у почетку врши чисто свођење конкретног на апстрактно, чисту анализу, као ни чисту синтезу. Науци се, дакле, не препоручује коришћење једнострано аналитичког метода, већ коришћење дијалектичког метода, прелаза од апстрактног ка конкретном у коме су анализа и синтеза органски повезане. Дедукцијом и дијалектичком анализом треба градити апстрактне смернице које су на путу кретања ка конкретној истини.
Хипотеза, као научно заснована и теоријским путем изведена претпоставка о законитим везама и односима између економских појава, се налази и на почетку и на крају научног истраживања због тешкоће утврђивања шта је почетак а шта крај. Иако је основа за објашњење ширег круга појава, хипотеза је увек постављена на основу ограниченог броја анализираних фактора и чињеница. Стално уочавање промена у појавама које се често не могу објаснити на основу постављене хипотезе, захтевају њено преиспитивање, замену и постављање нове док се низом хипотеза не дође до законитих тенденција.
Поставља нам се питање епистемолошког принципа. Дакле, можемо ли овладати целокупном објективном стварношћу коју анализирамо, у којим границама и да ли оне постоје? Стварност је дијалектичка, па је зато подложна сталним променама и развоју, па човек у свом сазнању има посла само са
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
