Geneza finansijskog izveštavanja

Sa kontinuitetom od više od 170 godina finansijsko izveštavanje predstavlja aktuelan problem, istina uz oscilirajući intenzitet aktuelnosti. Dva finansijska izveštaja, čija je vrednost sve do danas ostala neosporena, egzistiraju u računovodstvenoj tradiciji, i to: bilans stanja i bilans uspeha. Dugi niz godina primarni finansijski izveštaj bio je bilans stanja, služeći pri tome, prvenstveno interesima poverilaca i kreditora, koji su u njemu pronašli instrument za obračun kapaciteta pokrića dugova.
Ušavši u XX vek, bilans počinje služiti i drugim svrhama, u prvom redu, potrebama menadžmenta preduzeća, koji je u njemu pronašao finansijski izveštaj koji prezentira salda realnih tokova, kao i salda monetarnih tokova.
Drugi finansijski izveštaj, bilans uspeha ima bitnu funkciju da služi analizi procesa stvaranja bogatstva od strane preduzeća, kao i, s druge strane, sučeljavanju prodate proizvodnje i odnosne potrošnje, dopunjeno rezultatima vanrednih operacija iz kojih proizilazi periodični rezultat, kao osnova kontrole poslovnog procesa, polaganja računa, oporezivanja i obračuna statističkih agregata.
Prateći razvoj računovodstva, što se glavnog cilja bilansa tiče, razvile su se tri bilansne teorije, odnosno tri shvatanja, i to: statičko, dinamičko i organsko.
Utvrdjivanje imovinskog položaja preduzeća glavna je svrha bilansa po statičkom shvatanju bilansa. Vremenom su se izdvojile dve forme statičke teorije bilansa, i to: starije (nerazvijeno) i novije (razvijeno) shvatanje bilansa.
Savremena računovodstvena nauka uglavnom stoji na pozicijama dinamičkog shvatanja bilansa, tvorac poznati nemački profesor Schmalenbach, čije je osnovne postavke izložio u svom čuvenom delu, Dynamische Bilanz.
Činjenica da pomaže da se periodično razgraniče i vidljivim učine kretanja koja su se odigrala u preduzeću, koja se pojavljuju kao utrošena snaga i uspesi koji se iskazuju u računu dobitka i gubitka, kao rashodi i prihodi, uticala je da se ovaj bilans, koje svoje učenje bazira na vrednovanju o sadržini bilansa uspeha, nazove dinamičkim.
Da bi se utvrdio pravi uspeh konkretnog preduzeća, potrebno je na kraju njegovog poslovnog života sastaviti totalni račun uspeha, u kome su svi prihodi, identični primanjima, a rashodi izdvajanjima. Različiti interesi nalažu preduzeću potrebu razlaganja ukupnog poslovnog života na periode što će usloviti sastavljanje periodičnog računa uspeha. Problem je prisutan kod izračunavanja periodičnog rezultata za pojedine periode razloženog ukupnog poslovnog života, odnosno za kraće vremenske periode, iz prostog razloga, što u njima svi poslovi nisu dovedeni do finala, u smislu da sva primanja i izdvajanja nisu dospela, u periodu koji se posmatra. Problem je rešen na taj način, što je Schmalnbach pored niza “izdaci-primici”, uveo i niz “rashodi-prihodi”.
Za razliku od pristalica statičke teorije bilansa po kojima bilans sadrži imovinu i kapital, bilans je, po dinamičkom shvatanju, pomoćno sredstvo putem koga se dekomponuje ukupno trajanje poslovnog života preduzeća na poslovne godine i utvrdjuje periodični račun uspeha. Najbolje sredstvo za kontrolu poslovanja preduzeća predstavlja vremensko uporedjivanje, uprkos činjenici da i njemu, u odredjenim okolnostima, mogu biti svojstvene odredjene netačnosti. Da bi se u postupku obračunavanja rezultata, obezbedila vremenska uporedivost, neophodno je uvažavanje sledeća tri principa, i to: princip uzročnosti; princip kontinuiteta; princip sigurnosti.
Tvorac i dosledni sledbenik ove dualističke teorije bilansa, nemački profesor Šmit u svom kapitalnom delu “Organski bilans po dnevnoj vrednosti”, izneo je osnovne postavke organskog shvatanja bilansa, po kojima preduzeće predstavlja organski deo privrede, s jedne strane, a izmedju bilansa i bilansa uspeha postoji organska, odnosno neraskidiva veza, s druge strane.
Zbivanja u ekonomici preduzeća, saglasno organskom načinu mišljenja, ne treba iskazivati samo u uskoj oblasti preduzeća. Naime, nije moguće, s jedne strane, upoznati život pojedinačnih preduzeća a da se pri tome ne sagleda život celokupne privrede. S druge strane, pretpostavka za upoznavanje života nacionalne privrede jeste poznavanje preduzeća, kao osnovne ćelije nacionalne privrede.
Za oblikovanje tabele finansiranja razvijeno je, u medjunarodnoj literaturi i praksi čitav niz koncepcija, a sve one usmerene su na otklanjanje nedostataka i nesposobnosti bilansa stanja i bilansa uspeha za celovito sagledavanje i razumevanje geneze finansijske situacije preduzeća tokom poslovne godine.
Polazeći od pomenutih ciljeva, za finalnu ocenu upotrebne vrednosti različitih koncepata, kompariraju se sledeće tabele, i to: monetarnih tokova, zatim, kretanja imovine i funkcionalna tabela upotreba izvori.
Na prikazivanje svih primanja i izdavanja koja su se dogodila u toku konkretnog vremenskog perioda, kao i na prikazivanje varijacija neto gotovine u čitavom nizu uzastopnih momenata indicira tabela monetarnih tokova.
Tabela kretanja imovine ima oblik uravnoteženog pregleda ukupnosti izvora namenjenih pokriću ukupnih ulaganja, zbog toga što njen koncept i proizilazi iz zahteva analize izvora sredstava i njihove upotrebe u celini.
Kao rezultat nastojanja da se otklone nedostaci koncepta tabele kretanja imovine nastala je funkcionalna tabela upotreba – izvori, čiju osnovu čini makroekonomska analiza veze izmedju operacija proizvodnje i raspodele finansijskih efekata sa finansijskim operacijama.


2. Neophodnost promena u računovodstvenoj profesiji


Da bi se osećaj o riziku od strane medjunarodne finansijske zajednice sveo na prihvatljivu meru neophodna nam je medjunarodno priznata računovodstvena profesija.
Brojni su vidljivi dokazi koji indiciraju da je, medjutim, na našim prostorima, kvalitet finansijsko-računovodstvenog izveštavanja preduzeća i drugih izveštajnih entiteta, na vrlo niskom nivou.
I na strani profesije, kao i njenom okruženju, imamo veći broj učesnika, medju kojima i onih koji imaju ulogu kreiranja na obe strane, odnosno utiču i na oblikovanje javnog interesa i na kvalitet računovodstveno informacionog odgovora na izazove iz okruženja. Korak sa savremenim uslovima privredjivanja ćemo moći uhvatiti samo onda kada pokažemo realnu volju i želju da raskinemo sa praksom nezainteresovanosti za istinitim i poštenim finansijskim izveštavanjem svih zainteresovanih korisnika.
Glavni cilj menadžmenta preduzeća je da se zaštiti i maksimalno uveća vrednost kapitalnog udela investitora u preduzeću. Računovodja mora poznavati razne varijable koje imaju uticaj na tržišnu vrednost preduzeća, te osigurati da proces donošenja odluka u oblasti strategijskog planiranja i upravljanja ovo znanje odražava.
Kvalitet finansijskog izveštavanja, kao i kvalitet revizorske profesije u pogledu Medjunarodnih računovodstvenih standarda revizije predstavljaju ključnu komponentu u minimiziranju investicionog rizika.
Jedan od prvih koraka koji je nužno preduzeti u amortizovanju investicionog rizika jeste da računovodstvena profesija, u nas, dobije, u prvom redu, medjunarodno priznat nastavni plan i program koji obuhvata prethodno pomenuta specijalistička znanja koja poseduju računovodje u tržišnoj ekonomiji.
U direktnoj vremenskoj korelaciji sa usvajanjem internacionalne sertifikacije postojećeg članstva računovodstvene profesije, u nas, nalazi se priliv medjunarodnih finansija.
Da bi se pristupilo medjunarodnim finansijama neophodno je da udruženje računovodja i revizora ispuni uslove medjunarodne finansijske zajednice, u smislu da, najpre, postojeći članovi ispune uslove uobičajene medjunarodne prakse u pogledu zahtevanih specijalističkih znanja.
S obzirom na to, da je naša privreda nerazvijena, te da joj ozbiljno nedostaje nivo naprednih računovodstvenih struktura i finansijskih instrumenata, predložena politika skraćene profesionalne edukacije je sasvim prihvatljiva u očima medjunarodne finansijske zajednice.