Interni nadzor poslovanja privrednih društava

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.

Interni nadzor poslovanja privrednih društava

Menadžment savremenog privrednog društva suočen je sa potrebom donošenja poslovnih odluka u vezi sa ostvarivanjem poslovnih ciljeva. Glavni zadatak internog nadzora je da kontroliše sve delove preduzeća, da li dosledno redukuju poslovnu politiku usvojenu na početku poslovnog perioda.
U uslovima delovanja sila slobodnog tržišta pojačava se uloga internog nadzora. Na pojačano interesovanja za uspostavljanjem internog nadzora utiče prisustvo nelojalne konkurencije, povećanje korupcije i erozije poslovnog morala.
Strukturu sistema internog nadzora čini: interna kontrola i interna revizija.

I Interna kontrola

Prvi i najvažniji oblik kontrole u preduzeću predstavlja interna kontrola koja je važna ne samo za vođenje finansijskih rezultata, već i za upravljanje preduzećem. Za interne kontrole su zainteresovani svi, od eksternih revizora do uprave, borda direktora, akcionara velikih javnih kompanija do države.
Pravac i model revizorovog ispitivanja najviše određuje kvalitet interne kontrole.

II Definicija interne kontrole

U sve poslovne aktivnosti u preduzeću je utisnut sistem interne kontrole. Efikasno poslovanje, finansijsko izveštavanje i usklađenost su tri osnovne kategorije ciljeva menadžmenta preduzeća. Za internu kontrolu su odgovorni svi u organizaciji, počevši od menadžmenta, upravnog odbora, interni revizori i ostali.
Najodgovorniji je izvršni direktor koji preuzima nadležnost sistema interne kontrole. Najveću mogućnost da identifikuje i ispravi pokušaje menadžmenta ima upravni odbor, a njegova je obaveza da obezbedi rukovođenje, davanje direktive i nadgledanje.
Revizora najviše interesuje pouzdanost finansijskog izveštaja i on ima značajnu ulogu kada se radi o otkrivanju prevare od starne menadžmenta ili zaposlenih.
Prema izveštaju komiteta sponzorskih organizacija TREADWAY komisije, interna kontrola se definiše kao proces, ustanovljen i sprovođen od strane upravnog odbora preduzeća, menadžmenta i osoblja.
Ova definicija ukazuje na sledeće osnovne koncepte i to:
- interna kontola je proces, a ne događaj ili okolnost, koji proverava aktivnost preduzeća.
-internu kontrolu obavljaju ljudi. Nju sprovodi upravni odbor, menadžment i ostalo zaposleno osoblje u preduzeću.
-od interne kontrole se očekuje da upravnom odboru i menadžmentu pruži razumno uverenje , a ne apsolutno da su ciljevi kompanije ostvareni
-interna kontrola se primenjuje radi postizanja ciljeva u jednoj ili više kategorija koje se međusobno preklapaju. Četiri su kategorije ciljeva: 1.poslovanje vezano za efikasnost i uspešnost korišćenja resursa preduzeća; 2. finansijsko izveštavanje; 3.usklađenost; 4. zaštitna sredstva.
Pomenute mere mogu se grupisati i definisati ne sledeći način:
- zaštita imovine od preteranog trošenja, neefikasne upotrebe i mogućih prevara
- obezbeđenje pouzdanosti računovodstvenih podataka
- dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva
- ocenjivanja rada sektora

III Komponente sistema interne kontrole

Interna kontrola se sastoji od pet međusobno povezanih komponenti:
- kontrolno okruženje
- procena rizika
- kontrolne aktivnosti
- informacija i komunikacija
- nadgledanje i praćenje.
-Ljudi sa svojim osobinama, njihovo ukupno ponašanje, shvatanje i aktivnosti menadžmenta u pogledu interne kontrole podrazumeva kontrolno okruženje.
-Preduzeće mora biti svesno rizika sa kojim se suočava. Preduzeće određuje ciljeve koje želi da ostvari, a onda utvrđuje rizike vezane za postizanje. Kako se ekonomski, privredni, zakonski i radni uslovi menjaju, potrebni su mehanizmi koji će identifikovati i kontrolisati rizike.
-Kontrolne aktivnosti se mogu svrstati u sledećih pet kategorija:
- adekvatno razdvajanje dužnosti
- pravilno odobravanje transakcija i aktivnosti
- adekvatna dokumentacija i evidencija
- fizička kontrola sredstava i poslovnih knjiga
- nezavisne provere uspešnosti rada
-Na svakom nivou organizacije potrebne su informacije: finansijske, poslovne, informacje o usklađenosti, informacije o aktivnostima i uslovima. Informacioni sistemi prave izveštaje i omogućavaju vođenje i kontrolu preduzeća.
Najvažniji sistem za internu kontrolu je računovodstveni.
-Ceo proces se mora pratiti i modifikovati. To se postiže konstnantnim aktivnostima praćenja i nadgledanja. Tokom obavljanja redovnih aktivnosti vrši se stalni monitoring, pa na taj način sistem može pravovremeno da reaguje. Od procene rizika i efikasnosti tekućih postupaka monitoringa će zavisiti obim i učestalost ocenjivanja.
Model koji je razvio Komitet sponzorskih organizacija TREADWAY komisije, prikazuje dinamiku sistema interne kontrole. Tako, na primer, procena rizika ne samo da utiče na kontrolne aktivnosti, već može i ukazuje na neophodnost ponovnog razmatranja.
To znači da interna kontrola nije serijski proces u kome jedna komponenta utiče samo na sledeću, to je višesmerni proces koji se ponavlja u kome svaka komponenta može da utiče na bilo koju drugu.

IV Vrste interne kontrole

Sa analitičke tačke gledišta interna kontrola može da se podeli na dve široke kategorije svog delovanja a to su:
1. administrativna kontrola
2. računovodstvena kontrola
Obe su u funkciji upravljanja i međusobno se prepliću pa se između njih ne može povući neka jasna granica. Ali, u postupku revizije i posebno kada se radi o eksternoj reviziji, revizor se više bavi internom računovodstvenom kontrolom nego administrativnom.
Administrativna interna kontrola se odnosi na aktivnosti koje nisu direktno finansijskog karaktera i ima zadatak da obezbedi efikasnost u poslovanju i da se to poslovanje u svim sektorima preduzeća odvija u skladu sa prezentovanom politikom preduzeća.
Efikasne administrativne interne kontrole imaju uticaj na uspešnost poslovanja jer one obezbeđuju stabilan ritam personalnog servisiranja poslovne aktivnosti i odaju utisak bezbednosti kod poslovnih partnera.
Računovodstvena tj. finansijska kontrola uzima u obzir finansijske aktivnosti i obuhvata organizacije metodologiju i evidenciju, sa ciljem da se obezbede sredstva i verodostojnost finansijskih izveštaja, a sastavljena je na taj način da obezbedi dokaze: da su transakcije obavljene prema ovlašćenjima menadžmenta; da su transakcije evidentirane na taj način da je u prvom redu omogućeno sastavljanje finansijskih izveštaja, a zatim da je obezbeđeno odgovarajuće iskazivanje vrednosti sredstava; da je pristup i raspolaganje sredstvima dopušteno samo po ovlašćenju menadžmenta; da je knjigovodstveno stanje sredstava upoređivano sa postojećim stanjem u odgovarajućim intervalima, kao i da su preduzimane adekvatne mere u pogledu utvrđenih razlika.
Definicija finansijske kontrole isključuje pitanje uspešnosti poslovanja, vrednosti novca i usklađenosti sa zakonskom regulativom. U praksi je međutim razmatranje efikasnosti interne finansijske kontrole može zahtevati i razmatranje određenih kontrola poslovanja i usklađenosti, koje se odnose na aktivnosti koje imaju ili bi mogle imati značajan finansijski uticaj na istinit i objektivan prikaz finansijskih izveštaja.
Da li i kako kompanija koristi bankovni sef za deponovanje kratkoročnih hartija od vrednosti su primer računovodstvene (finansijske) kontrole.
Primer administrativne kontrole su provera biografija mogućeg budućeg zaposlenog i provera plata zaposlenih.
Da bi se interni nadzor mogao sprovesti, moraju mu se obezbediti elementi za upoređivanje. Svaka poslovna transakcija treba da prođe kroz četiri odvojene faze.
U prvoj fazi treba da se označi ko odobrava transakciju
u drugoj fazi transakcija treba da bude odobrena
u trećoj treba da bude izvršena
u četvrtoj sledi evidentiranje.
Pravilno razdvajanje dužnosti i odgovornosti je snažan element nadzora, jer poslovnu transakciju ne sme sprovoditi jedna osoba od početka do završetka. Pomenute faze imaju kontrolnu ulogu, tako da osoba odgovorna za sledeću fazu transakcije kontroliše rad izvršen u prethodnoj, a učinak se sastoji u tome što se eventualne greške mogu otkriti i otkloniti pre završetka transakcije.
Procedura odvijanja transakcija sadrži elemente kontrole. Svako odeljenje prima pismeni dokaz o tome šta se dogodilo u prethodnoj fazi, pregleda dokumente koji prate transakciju i uverava se da su prethodne radnje korektno obavljenje.
U finalnoj fazi deluje računovodstvo i evidentira prodaju kada primi pisane dokaze: porudžbinu kupca, odobren kredit, otpremnicu, fakturu.
Nadzor insistira na primeni principa nespojivosti, dužnosti i ovlašćenja. Glavna tačka nespojivosti nalaže da lica koja imaju pristup sredstvima nemaju pristup računovodstvenim evidencijama, a time se sprečava mogućnost za različitim mahinacijama.

IV- 1 Determinante za ostvarivanje interne kontrole

Ne postoji standardni sistem interne kontrole svih preduzeća, jer je ono uslovljeno individualnim determinantama, kao što su: vrsta delatnosti, veličina, lokacija.
Neki osnovni faktori od kojih zavisi kvalitet interne kontrole, a posebno u velikim preduzećima su sledeći:
- organizaciona struktura preduzeća
- adekvatna računovodstvena struktura
- interna revizija
- kadrovi

Organizaciona struktura

Na potrebu organizovanja posebnih i samostalnih sektora za obavljanje funkcije nabavke, pripreme, proizvodnje, prodaje, računovodstva i finansija ukazuje princip i jedno od najvažnijih pravila interne kontrole, da ni jedno lice ne treba da upravlja svim fazama poslovne operacije od početka do kraja. Za izvršenje poslova u okviru svake faze odgovoran je rukovodilac svakog sektora.
U skladu sa navedenim principom, organizacija poslovanja zahteva da dva ili više lica ili odeljenja učestvuju u svakoj transakciji, tako da rad jednog služi kao dokaz ispravnosti rada drugog. Interna kontrola ima u vidu da će razgraničenje odgovornosti i podela rada omogućiti pravovremeno dobijanje signala kad god se pojavi greška u poslovanju.
Za menadžment je najvažnije da bi upravljao efikasno sprečavanje i blagovremeno otkrivanje grešaka.
Skladište može da ostane bez materijala i može da bude okrivljeno za neefikasno poslovanje, ukoliko nabavno odeljenje ne izvrši porudžbinu odmah nakon prijema zahteva od strane skladišta materijala. Skladište službe je zato podstaknuto da prati nalog za nabavku materijala i da zahteva hitnu akciju od odgovarajućeg referenta banke.
Učinjena greška u prijemnom odeljenju će biti otkrivena u knjigovodstvu koje prilikom knjiženja nabavke upoređuje prijemnicu sa fakturom dobavljača i porudžbenicom. Odgovornost za prijem neispravnog materijala snosiće prijemno odeljenje.
Rukovodstvo preduzeća ne bi imalo pouzdane informacije o efikasnosti nabavke, ukoliko ove različite aktivnosti nisu odvojene po posebnim odeljenjima. U takvom slučaju bi nepravilnosti poput dupliranja porudžbina, zakašnjena isporuke, prijema defektne robe, bili zamagljeni.
Rukovodilac koji bi imao ovlašćenja za sve transakcije, imao bi velike mogućnosti da učini proneveru.
Na žalost, u praksi, posebno u malim preduzećima ova organizaciona rešenja izostaju, zato što izgledaju skupa.