Evropski parlament

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medjunarodnih odnosa.

Evropski parlament (EP) je jedina neposredno birana, parlamentarna institicija Evropske unije. Zajedno sa Savetom Evropske unije, on čini dvodomnu zakonodavnu granu institucija Unije i opisivan je kao jedno od najmoćnijih zakonodavnih tela na svetu. Parlament i Savet čine najviše zakonodavno telo unutar Unije. Međutim, njihove moći su ograničene na ovlašćenja koja su zemlje članice prenele na Evropsku zajednicu. Stoga Parlament ima malo uticaja na oblasti politike koje su zemlje članice zadržale, ili su unutar druga dva od tri stuba Evropske unije. Za razliku od većine nacionalnih parlamenata, Evropski parlament nema pravo zakonodavne inicijative, i iako je on „prva institucija“ Evropske unije (koja se prva navodi u Ugovorima i ima ceremonijalno prvenstvo nad svim moćima na evropskom nivou), Savet ima veće moći u oblastima zakonodavstva u kojima se ne primenjuje procedura koodlučivanja (sa jednakim pravima izmena i odbacivanja).

Od 1970. godine, Evropski parlament, zajedno sa Savetom, ima kontrolu nad budžetom EU, i na kraju procedure, usvaja budžet u celini. Parlament takođe vrši demokratski nadzor nad Evropskom komisijom, uključujući i pravo veta nad postavljenjem Predsednika i celokupnog sastava Komisije, kao i pravo izglasavanja nepoverenja Komisiji. EP praktikuje i politički nadzor nad svim drugim institucijama Unije.
Parlament čini 785 članova Evropskog parlamenta, koji predstavljaju drugo po veličini demokratsko biračko telo na svetu (nakon Indije) i, sa 342 miliona građana sa biračkim pravom, najveće nadnacionalno biračko telo u istoriji. Parlament se bira na neposrednim izborima sa univerzalnim biračkim pravom, svakih pet godina od 1979. Izbori za Evropski parlament održavaju se u svakoj državi članici posebno, nezavisno (mada ponekad istovremeno) od nacionalnih ili lokalnih izbora. U Parlamentu su predstavnici više velikih sveevropskih političkih grupacija, kao i najvažnijih politikčih stranaka zemalja članica.
Sedište Evropskog Parlamenta je u Strazburu, gde se i održavaju redovne mesečne plenarne, glasačke, četvorodnevne sednice, kako je propisano protokolom u Amsterdamskom ugovoru. Iz praktičnih razloga, međutim, tokom većeg dela meseca, pripremne zakonodavne radnje, sednice odbora, i dodatne plenarne sednice se održavaju u Briselu, gde su locirane i ostale institucije Unije.
Sekretarijat Evropskog parlamenta, koji upošljava najveći deo osoblja, nalazi se u Luksemburgu. Cena održavanja dva sedišta, i čestog seljenja svih članova EP i osoblja od jednog do drugog brine brojne posmatrače. Evropski parlament je nekoliko puta zahtevao pravo da sam odredi mesto zasedanja i eliminiše sistem sa dva sedišta, ali su evropske vlade to pravo zadržale za sebe.
Trenutni predsednik Evropskog parlamenta je Hans-Gert Petering (ENP), izabran u januaru 2007. Dve najveće političke grupacije u sadašnjem sastavu Parlamenta su Evropska narodnjačka partija-Evropske demokrate (ENP-ED) i Partija evropskih socijalista (PES). Najskoriji izbori održani u celoj Uniji bili su izbori 2004, pri čemu su se Rumunija i Bugarska priključile 2007. i tada izabrale svoje članove (vidi Izbori za Evropski parlament 2007.); naredni izbori će biti Izbori za Evropski parlament 2009.

2.Istorija

Evropski parlament, kao i druge institucije današnje EU, nije bio oformljen u današnjem obliku kada se prvi put sastao 10. septembra 1952. Jedna od najstarijih zajedničkih institucija, Parlament je započeo kao „Zajednička skupština“ Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ). Bila je ovo konsultativna skupština 78 parlamentaraca delegiranih iz redova nacionalnih parlamenata zemalja članica (vidi dvojni mandat), bez zakonodavnih ovlašćenja. Razvoj Parlamenta od njegovog osnivanja svedoči o evoluciji struktura Unije bez jednog jasnog „vrhovnog plana“. Neki, poput Toma Rida iz Vašington posta, rekli su Uniji da „niko ne bi namerno osmislio vladu tako složenu i prekomernu kakva je EU“. I sama činjenica da Parlament ima dva sedišta, koja su menjana nekoliko puta, jeste ishod raznih dogovora ili odsustva dogovora.

2.1.Konsultativna skupština

Ovo telo nije pomenuto u izvornoj Šumanovoj deklaraciji. Pretpostavljalo se, ili nadalo, da bi se teškoće u pregovorima sa Britancima razrešile i time omogućilo da Skupština Saveta Evrope obavlja ovaj zadatak. Posebna Skupština je ustanovljena tokom pregovora o Ugovoru o EZUČ, kao ustanova koja bi predstavljala ravnotežu i nadgledala izvršne organe, pružajući pritom demokratski legitimitet. Način na koji je Ugovor o EZUČ sročen pokazivao je želju vođa za više od obične konsultativne skupštine, korišćenjem izraza „predstavnici naroda“ i dozvoljavao je neposredne izvore. Rani značaj Skupštine je istaknut kada joj je poveren zadatak sastavljanja nacrta ugovora kojim bi bila osnovana Evropska politička zajednica. Za ovu potrebu, sastavljena je „ad hok“ skupština koja je imala i dodatne članove, ali je projekat napušten nakon neuspeha predložene Evropske odbrambene zajednice. Uprkos ovome, 1958. godine su Rimskim ugovorima osnovane Evropska ekonomska zajednica i Evratom. Zajedničku skupštinu su delile sve tri zajednice (koje su imale zasebne izvršne organe), a svoje ime je promenila u „Evropska parlamentarna skupština“. Tri zajednice su se spojile Ugovorom o spajanju iz 1967, a telo je preimenovano na svoje sadašnje ime „Evropski parlament“ 1962. 1970. godine, Parlament je dobio ovlašćenja nad nekim oblastima budžeta Zajednice, koja su 1975. godine proširena na ceo budžet.

2.2.Izabrani parlament

Na izborima 1979. godine, članovi Evropskog parlamenta su po prvi put izabrani neposredno. Ovo ga izdvaja od drugih srodnih institucija, poput Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ili Sveafričkog parlamenta, čiji se članovi postavljaju (delegiraju).[2][8][9] Nakon ovih prvih izbora, parlament je održao svoju prvu sednicu 11. jula 1979. i izabrao Simon Vej za predsednicu; Vej je bila prva žena predsednica Parlamenta od kada je on osnovan kao Zajednička skupština. Kao izabrano telo, Parlament je počeo da sačinjava nacrte predloga koji su se odnosili na funkcionisanje Zajednice. Na primer, 1984. godine, podstaknut svojim prethodnim radom na projektu Evropske političke zajednice, Parlement je sačinio „nacrt Ugovora o osnivanju Evropske unije“, poznat i kao „Spinelijev plan“, prema svom podnosiocu, Altijeru Spineliju, članu EP. Iako ovaj plan nije usvojen, mnoge njegove ideje kasnije su sprovedene drugim ugovorima. Dalje, Parlament je od 1980-tih počeo sa održavanjem glasanja o predloženim Predsednicima Evropske komisije, pre nego što je dobio bilo kakvo formalno pravo veta. Od kada je Parlament prvi put neposredno izabran, broj članova se naprosto povećavao sa pristupanjem novih zemalja članica (broj članova je takođe povećan 1994. nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke). Nakon ovoga, Ugovor iz Nice je ustanovio ograničenje od najviše 732 člana.
Kao što je bio slučaj i sa drugim institucijama, sedište Parlamenta još nije bilo fiksirano. Privremeno je bilo udešeno da se Parlament sastaje u Strazburu, dok su Komisija i Savet zasedali u Briselu. Parlament je 1985. godine, želeći da bude bliže ovim drugim institucijama, izgradio drugu salu za zasedanje u Briselu i premestio tamo deo svojih poslova uprkos negodovanjima iz nekih zemalja. Konačni dogovor postigao je Evropski savet 1992; prema njemu, Parlament ostaje u Strazburu, ali mora održavati i delove sednica u Briselu. Parlament se borio protiv ovakvog udešenja sa dva sedišta, ali je ono kasnije usvojeno i u Ugovoru iz Amsterdama. Lokacije ove ustanove su i danas predmet sporenja.

2.3.Skorašnja istorija

Evropski parlament je dobijao sve veće moći kroz uzastopne ugovore, naime kroz proširenje procedure koodlučivanja. 1999. godine, Parlament je naterao Santerovu komisiju na ostavku, odbijajući da odobi budžet Zajednice zbog optužbi za proneveru i pogrešno upravljanje u Komisiji. Dve glavne partije su se tokom krize po prvi put upustile u dinamiku vlade i opozicije, što se okončalo skupnom ostavkom Komisije, po prvi put od svih iznuđenih ostavki, uoči predstojećeg glasa nepoverenja u Parlamentu.
2004. godine, nakon najvećih nadnacionalnih izbora u istoriji, i uprkos tome što je Evropski savet izabrao Predsednika Komisije iz najveće političke grupacije (Evropske narodnjačke partije), Parlament je ponovo izvršio pritisak na Komisiju. Tokom ispitivanja predloženih komesara u Parlamentu, članovi Evropskog parlamenta su izneli sumnje o nekim kandidatima, a Komitet za građanske slobode je odbacio Rokoa Butiljonea kao kandidata za portfelj komesara za pravdu, slboodu i bezebednost zbog njegovih pogleda na homoseksualnost. Ovo je bio prvi put da je Parlament ikada glasao protiv komesara

Sadržaj
• 1.Evropski parlament………………………………………………2
• 2. Istorija .....................................................................................................3
o 2.1 Konsultativna skupština...………………………...3
o 2.2 Izabrani parlament……………………………………4
o 2.3 Skorašnja istorija…………………………………...…4
• 3. Moći i funkcije…………………………..…………………….......5
o 3.1 Zakonodavna procedura……………………….....6
o 3.2 Budžet…………………………………………………..…...7
o 3.3 Kontrola izvršne vlasti……………………….........7
• 4. Članovi…………………………………………………………...…..…8
o 4.1 Izbori…………………………………………………….......9
• 5. Odvijanje
o 5.1 Predsednik i organizacija………….……………..10
o 5.2 Odbori i delegacije…………………………………..11
o 5.3 Prevođenje i interpretiranje……………...……..11
• 6. Sedište………………………………………………...…………...…….12
• 7. Budućnost Parlamenta……………...…………………….…....13
• Literatura……………………………………………………….………......15