Etički problem kod Aristotela

Sadržaj



Uvod.................................................................1-4

Razlika između ”oblika” i ”tvari”...........................5-7

Etika kod Aristotela.............................................8-13

Pojmovi i Biće kod Aristotela...............................14-15

Politika kod Aristotela.........................................16-19

Literatura..........................................................20





Rodjen u Stagiri kao sin lekara na makedonskom dvoru. Polaznik Akademije od 367. god p.n.e. do Platonove smrti (347). Pod pritiskom antimakedonskog raspoloženja Atini, koje je posebno podsticao Demosten u svojim govorima(tzv. Filipike), Aristotel odlazi u Asos na obali Male Azije. Tamo se bavi istraživačkim radom iz filozofije i logike, kao i biologije. Između 343 i 340 god. p.ne. Na poziv makedonskog kralja Filipa II postaje učitelj trinaestogodišnjeg Aleksandra Makedonskog. Oko tog odnosa ispleo se čitav mit o savezu velikana filozofije i budućeg osvajača sveta.Međutim, po svemu sudeći, ta veza nije ostavila traga ni na jednog od njih. U atinu se vraća 335 god. p.n.e. I tada najverovatnije osniva svoju školu u vežbalištu posvećenom Apolonu Likeju. Nakon pogiblje Aleksandra Makedonskog 325. god. p.n.e. Aristotel je ponovo bio primoran da napusti Atinu.
Odlazi na imanje svoje majke u Halkidu, gde umire 322 god. p.n.e.. Za sobom je ostavio brojna dela (počinje ce od dve stotine do čak hiljadu različitih radova), od kojih su nam ostali dostupni samo spisi koje je priredio Andronik ca Rodosa iz prvog veka p.n.e, inače deseti čelnik Likeja. Ako hoćemo da malo zaoštrimo stvari, možemo reći da je Platon bio toliko zauzet večnim uzorima ili ”idejama” da se nije nešto posebno zanimao za promene u prirodi. Aristotela su zanimale uprave te promene – ono što mi danas nazivamo prirodnim procesima. Platon je okrenuo leđa svetu čula i nekako žmirio dok je gledao sve ono što vidimo oko nas. Aristotel je učinio sasvim suprotno: On se spustio na sve četiri i proučavao ribe, žabe i mak. Platon je koristio samo svoj razum, a Aristotel je koristio čula. U starom dobu se govorilo o čitavih 170 Aristotelovih dela. Od njih je sačuvano 47. Aristotelov značaj za evropsku kulturu počiva u velikoj meri na tome što je on stvorio stručni jezik kojim se danas služe različite nauke. Proricao je Platonovo učenje o idejama, tako da sam oblikuje svoju sopstvenu filozofiju. Najviše ceni teorijski (”postarački”) život, jer njegova božanstvenost jedina donosi stvarnu sreću ili najveće dobro. Takav život, međutim, nije ništa manje aktivan no što je to neki pratkičan, na primer - politički život. Za Aristotela je filozof koji pokreće vlastiti um, kao i umove drugih, mnogo delatniji čovek nego bilo koji praktičar iz sveta politike i ekonomije. S druge strane, s obzirom na to da čisto teorijski život više nalikuje bogovima no ljudima, za srećan tj. Dobar život, nužno je u isti mah upražnjavati i teorijsku mudrost i praktičnu razboritost. Nasuprot tome, život isključivo radi uživanja više priliči običnoj stoci i nije vredan truda.

Aristotel je stoga izgradio poseban organon (”oruđe”) filozofije, stvorivši time temelje za ono što se kasnije nazvalo logika, tj. Nauka o pravilima ispravnog mišljenja i govora. U tom smislu se on sa pravom naziva ”ocem logike”. Prema Aristotelu, oblici ljudskog mišljenja su na izvestan način povezani s osnovnim oblicima stvarnosti. Ovo shvatanje se naročito očituje u njegovoj teoriji kategorija ( gr. kategorein – izreći ). Kao osnovni oblik mišljenja i načina postojanja, kategorije predstavljaju i osnovne pojmove na kojima počiva naučno saznanje. Prema tome one imaju i logičko i ontološko značenje.

Aristotel, sin Nikomaha i Faestide, rođen je u Stagiri. Njegov otac Nikomah vodio je poreklo od Mahanovog sina Nikomaha, a Mahaon je bio sin Asklepijev. Aristotel se još za vreme Platonovog života odvojio od Akademije. Kažu da je Platon izjavio: ”Aristotel me je odgurnuo kao što ždrebad odbijaju majku koja ih je rodila” . Kada se Aristotel vratio i video da je škola pod upravom drugog čoveka, on je izabrao šetalište u Likeju i šetao se raspravljajući sa svojim učenicima o filozofiji sve dok ne bi došlo vreme da se natrljaju uljem. Odatle je i bio nazvan peripatetikom. Drugi, opet, tvrde da mu je to ime dato zato što se šetao s Aleksandrom kada je ovaj ozdravio i sa njim razgovarao o izvesnim stvarima. A kad uh se sakupilo već više, on je seo i rekao: ”Ružno je ćutati, a Ksenokrata ostavljati da govori” . Svoje učenike je učio da raspravljaju o izvesnoj temi, vežbajući ih pri tom o retorici. Aristotel je tigao u Atinu, i upravljao je školom trinaest godina, pa se posle toga povukao u Halkidu, jer ga je hierofant
Eurinedon optužio zbog bezbožništva, ili Demofil, kako priča Favorin u Mešovitoj Istoriji, beži zato što je bio sastavio himnu u čast pomenutog Hermije, kao i zbog ovoga natpisa na statui na Delfima( Anthol, Plan, III 48 ):

”Ovoga čoveka, povredivši sveti zakon besmrtnih
bogova, ubio je kralj Persijanaca naoružanih lukom.
Nije ga savladao kopljem otvoreno u ubilačkoj borbi,
nego izdajstvok uz pomoć jednog čoveka kome je
verovao”
U Halkidi je popio kukutu i umro, kako priča Eumel u petoj knjizi Istorija, pošto je doživeo sedamdeset godina. Isti autor kaže da se Aristotel sastao sa Platonom kada mu je bilo trideset godina; ali u tome on greši, jer Aristotel je živeo šezdeset i tri godine a platonov učenik je postao kada je imao sedamnaest godina. Aristotelov sistem predstavlja jedan vrhunac, ali je taj vrhunac sasvim druge vrste od Platonovog dela. Platonovo učenje dominira filozofskom mišlju u toku njene istorije. U antici, u srednjem veku, u moderno doba, svaki put je postojao neki filozof koji bi pokušavao da u jednom sistemu stoji celokupno znanje svog vremena: to su bili Aristotel, Toma Akvinski i Hegel. Njihova dela predstavljaju tri najveća sistema evropske misli.