Ekologija - biologija

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Екологија је наука о животној средини. Име науке потиче од грчких речи oikos - дом, домаћинство и logos - наука, изучавање. Термин екологија први пут је употребио немачки биолог Ернeст Хекел 1866. године. У лаичкој јавности се овај термин често користи као синоним за појам заштите животне средине, што није исправно јер је заштита животне средине само једна од области којима се бави екологија.

У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и њиховог окружења. Окружење (животна средина) организама укључује физичке особине, које сумарно могу да се опишу тзв. абиотичким факторима као што су клима и геолошки услови (геологија), али такође укључује и друге организме који деле са њим његов екосистем односно станиште.

Поље рада

Екологија, која се обично сматра граном биологије, општа је наука која проучава жива бића (организме). Организми могу бити проучавани на многим различитим нивоима, од протеина и нуклеинских киселина (у биохемији и молекуларној биологији), до ћелија (у ћелијској биологији), јединки (у ботаници, зоологији и осталим сличним наукама), и коначно на нивоу популације, заједница и екосистема, до биосфере као целине; задњенаведени нивои су главни предмети еколошких истраживања. Екологија је мултидисциплинарна наука. Због усредсређености на више нивое организације живота и на међуоднос организама и њихове околине, екологија има снажан уплив на многе друге научне гране, поготово на геологију и географију, затим метеорологију, педологију, хемију и физику. Зато се за екологију каже да је холистичка наука и да обједињује традиционалне науке (као нпр. биологију) које, на тај начин, постају њене субдисциплине и све заједно омогућавају даљњи развој екологије.

Као грана науке, екологија не прописује шта је "исправно" а шта "погрешно". Ипак, учење о биолошкој разноврсности и с тим повезаним еколошким темама омогућило је научно постављање циљева енвајорментализма и дало могућност да се с тим повезане теме изражавају научном методологијом, мерењима и терминологијом. Штавише, холистички приступ проучавању природе подједнако је заступљен и у екологији и у енвајорментализму.

Погледајмо на који начин еколог може проучавати живот пчела:
бихевиорални однос међу јединкама неке врсте назива се бихевиорална екологија; на пример, проучавање пчеле матице и њеног односа према пчелама радницима и према трутовима.

Сврсисходна активност врста назива се друштвеном екологијом; на пример, активност пчела обезбеђује опрашивање биљака. Пчелиња друштва производе мед које у исхрани користе друге врсте, као нпр. медведи.

Однос између природне средине и живих врста назива се екологијом природне средине; на пример, начин на који промене у природној средини утичу на активност пчела. Пчеле могу почети угибати због промена у природној средини (види смањење броја опрашивача). Дакле, природна средина је истовремено и узрок и последица ових промена и самим тим је повезана са опстанком врста.

Гране екологије

Екологија, као наука широког поља проучавања, може се поделити на неколико главних и споредних субдисциплина: главне субдисциплине су (поређане по "гнездима" од мање обимних ка обимнијим):

-бихевиористичка екологија која проучава еколошке и еволуционистичке основе животињског понашања и улогу понашања у прилагођавању животиња њиховим еколошким стаништима;
-популацијска екологија (или аутоекологија) која се бави популацијском динамиком унутар врста и њеном повезаношћу са факторима природне средине.
-екологија животне заједнице (или синекологија) која проучава односе међу врстама у одређеној еколошкој заједници;
-екологија предела која проучава међуодносе слабије уочљивих делова предела;
-екологија екосистема која проучава размену енергије и материје кроз екосистеме;