Alkoholizam u seoskoj sredini

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
 
Autor Poruka
Goran Nije na vezi
Senior Member
****

Poruka: 317
Pridružen: Jan 2010
Poruka: #1
Alkoholizam u seoskoj sredini
Познати швајцарски научник и хуманиста др Ханс Милер још 1931. године запазио је да је „сељак фанатик слободе. Покажимо му – каже Милер – сваком приликом да пијанство и пијаначки обичаји највише сметају његово дизање из великих дубина, и да је трезвено сељаштво пут који води економској слободи и унутрашњој величини” („Нови живот” број 1, јануар 1931, Загреб). Такав је Милеров сељак. А какав је наш? То питање и одговор на њега, стварају доста проблема. Дефинисати нашег савременог сеоског становника, није ни мало лако. Он јесте фанатик слободе. Али је и конзервативан, још увек оптерећан остацима прошлости, којих се тешко ослобађа. Да ли је само он кривац, или... Ко данас може тврдити да пољопривредни произвођачи нису прихватили савремени начин производње, да се нису оријентисали на производњу за тржиште. Али, истовремено, ко може побити чињеницу да савременом нашем пољопривреднику нико не гарантује да ће му откупити оно што за тржиште произведе.

Више пута постављено је питање да ли алкохолизам у сеоској средини има неке своје посебне карактеристике у односу на алкохолизам у урбаним срединама. Већина истраживања указују да постоје разлике, а ја их лично видим у чињеници да постоје разлике у условима живота и рада, као и нивоу културе и образовања. Ексцесно и ритуално пијење ракије и вина више је присутно у селима, а томе доприноси и чињеница да је сељак истовремено произвођач и потрошач алкохолних пића.
С обзиром да се већ дуже времена овом проблематиком не баве научне институције, своја размишљања базираћу на ранијим сазнањима и искуствима, а при том нећу занемарити чињеницу о наглим и донекле трагичним променама на селу.

***
Ако са правом тврдимо да се село мења, да се модернизује и постаје прогресивније, према томе, да нестају и остаци прошлости – примитивистички начин живота и рада, религиозан однос и став према животу, пагански обичаји, навике, егоизам и затвореност, привидна самосталност и низ других негативних појава – онда морамо рећи шта је то што одлази, а шта ново долази, морамо видети има ли у том новом и нечег негативног, пролази ли можда село кроз неке од фаза развоја наших градова, нису ли нека наша села попримила особености градске чаршије.

Борба проти алкохолизма у предратном периоду суштински је у много чему била погрешна. Уместо борбе против алкохолизма и његових узрока, водила се најчешће пропаганда против алкохолних пића, чему су многи произвођачи и трговци алкохолних пића давали оштар отпор. Истовремено, занемариван је психолошки моменат употребе алкохолних пића, а то се никако није смело догодити. Много је мотива, безброј разлога и повода, који човека доводе у ситуацију да пије, иако је свестан да то није добро, да може бити чак врло опасно. „Пијмо за здравље домаћина, домаћице, деце; пијмо за беле погаче, за родну годину, за младенце; пијмо...” Ко „сме” и може да одбије чашу у таквим околностима, ко сме да доведе у сумњу домаћина да... Зато, сви пију, иако свима није пријатно.

Наука нам пружа податке о томе да су људи још у далекој прошлости имали навике пијења алкохолних пића. Чак и на најпримитивнијем ступњу развоја људи су знали вештину справљања алкохолних пића. Милорад Драгић износи да су стари Скити и Сармати пили алкохолно пиће справљено од кобиљег млека; Пруси, Стари Римљани, Грци, па и Стари Словени, највише су пили медовину, а знали су и за алкохолна пића справљена од пиринча и кукуруза. У Индији и Африци позната су вина од палме.

Етнолог Сима Трајковић, изучавајући нашу прошлост, дошао је до података из којих произлази да су наши народи за алкохолна пића знали врло рано – правили су га од мрезге дрвета, млека и меда. Постоји чак и податак који је оставио један арапски писац после посете неким словенским племенима. Он каже да је „послужен медовитном од које се човек могао опити”.

Из тих времена потиче и заблуда о ракији као леку и храни. Сматрало се да „јечмена ракија лечи грудоболне”. Примитиван, религиозан, уплашен пред природним појавама, па и пред болешћу која је сигурно била чест пратилац, човек је морао чинити оно што је могао и знао, а алкохолно пиће делујући еуфорично, остављало је снажан утисак, па и жељу да се понови. Тако се стварала навика, која је код многих прерастала у потребу, а то је већ болест – алкохолизам.

Није било људске манифестације, било оне културне или радне природе, која није пропраћена употребом алкохола. И пре рада, и за време рада, пре и после јела – увек је постојао разлог да се пије алкохолно пиће. Пагански обичаји – Божић (бадњак као симбол божанства прелива се вином), славе, рођења, умирање, свадбе... за сваку прилику посебан ритуал, посебан ред и поредак пијења, сасвим довољан да паралише човекову свест, моћ расуђивања, критеријум о мери и могућности човековој. Чак и данас веома често можемо прочитати у новинама да се неко отровао од прекомерног пића, такмичећи се ко ће више „на искап”, или да се неко на путу до куће сурвао, јер је пре пута доста пио, да се трагично завршила туча пијаних свадбара, пролазника...

Обичај да се чаша испија до дна „да не би пресушило вино”, употреба вина у магичне сврхе (братимљење као израз спасавања болесног од смрти, закопавање боце с вином поред умрлог од туберкулозе које после четрдесет дана сви пију као лек; узимање црног вина против кашља, малих богиња..., топло вино против назеба, вино као средство за јачање крви) – створили су култ у свести човековој о вину као незаменљивом драгоценом производу кога се и данас човек тешко ослобађа, упркос његове веће просвећености.

Народ је чврсто веровао да о вину воде бригу божанства (познато је да су стари Грци имали бога Баха, Римљани – Бахуса), па да зато вина никада не могу доћи у кризу. Криза је, међутим, ипак дошла, али, на жалост, са кризом и нова „божанства”, те кризе заиста неће бити. О вину се данас брину многи друштвени фактори, постоји и закон о вину, вино се у ову винарску земљу увози, кажу, због интервенције на тржишту против разних шпекулација са вином..., винарство је привредна грана у чију будућност нико не сумња. Култ вина и даље егзистира, али прилагођен новим условима, новој средини.

Ракија, нарочито шљивовица, наше је национално пиће, многи кажу „национално благо”. За њу се зна још поодавно. У народној медицини служи као средство за лечење – „шљивовица скида температуру и лечи грло, горка лечи органе за варење, поправља апетит, првенац се употребљава против назеба, повреда, против маларије, даје се породиљи да поврати снагу; одојчету да би заспало...” Као што се види, то наше „национално благо” има широку примену у животу човека, нарочито на селу, мада у психологији наших народа ракија „заузима ниже место од вина”. Народни приповедач каже да је „ракију створио ђаво и продаје је на раскршћу”.

Из веровања да је ракија створена „да човек не би полудео од брига”, Драгић извлачи закључак да је овакво мишљење блиско и у складу са савременим и научним схватањима о симптоматском алкохолизму, односно да је алкохолизам последица нерешених личних проблема, бежање од непријатне стварности, гушење своје савести, моралне одговорности, решење конфликтних ситуација... Зато данас борбу против алкохолизма треба довести у склад са поменутим елементима народне психологије.

Сме ли данашња млада мајка у селу бити у заблуди да ће јој ракија помоћи да своје потомство боље одгаја, када се зна, када и она лако може сазнати, да алкохолно пиће, ма какве врсте и порекла било, брзо прелази у крв мајке, а из крви у млеко којим храни дете. То млеко омета правилан телесни и душевни развитак детета, а може изазвати и теже последице. Раније мајка то није ни могла сазнати. Полуписмена, или неписмена, притиснута предрасудама, заблудама, тешким положајем у друштву, немогућношћу да своје проблеме и проблеме своје деце решава уз помоћ друштвених институција, жена са села није имала други избор сем онај који је једино био могућ и за који је једино знала.

Били бисмо необјективни ако бисмо тврдили да је положај данашње жене у селу у потпуности решен, па према томе, да нема бојазности да ће у вези са алкохолом и алкохолизмом бити већих проблема. Положај сеоске жене много се изменио набоље, али је још увек такав да има разлога за озбиљнији, активнији, стручан и масован прилаз побошљавању њеног положаја, просвећивања и укључивања у активан однос према свим појавама у друштву, па и према алкохолизму као негативној појави.

Још увек велики број неписмених, врло низак ниво здравствене и опште културе, слабе комуникације са културним и индустријским центрима – погодно су тле за настављање негативних традиција које се у овом случају манифестују у свакодневној и неконтролисаној употреби алкохолних пића у различите сврхе и у многобројним ситуацијама. Зато нису ретки случајеви, то и просечан читалац штампе може да прати, тровања деце алкохолом, туча и крв замењују весеље, све оно што је карактерисало живот предака, задржало се у животу једног дела данашњег сељаштва. Томе, нема сумње, знатно доприноси околност што су људи у селу истовремено и произвођачи алкохолних пића и што она за њих немају велику материјалну вредност – све што се произведе ту се и попије. Приступачна су свим укућанима, па чак и деци.

Свакако, таквих проблема и појава сваким даном је све мање, али, видећемо, проблем алкохолизма се не решава аутоматски решењем поменутих проблема. Он, изгледа, само мења своје рухо, чини се, „облачи” знатно опасније и за сеоску средину више штетно. Алкохолна пића и даље се пију, али на други начин и, у новим условима – „културније”. Значи, ради се о квалитативним променама, али и о новим, рекло би се, сложенијим проблемима.

Утицај градске средине није само позитиван. Малограђанштина, помодарство, чаршијски стил живота и много шта друго, увлаче се у сеоску средину, истина споро, али сасвим сигурно. Занемаримо остале чињенице и задржимо се на предмету који разматрамо. Већ смо истакли да у вези са алкохолизмом села постоје различита мишења, па и заблуде. Све то заснива се на ранијим сазнањима и на личним импресијама, јер наше савремено село у том погледу није изучавано. Исто тако, истакли смо да се стил живота у селу осетно мења набоље, да су многе заблуде нестале, па и све то у вези са алкохолом и алкохолизмом. Међутим, рекли смо, сеоски становник, ипак пије. Готово ништа мање него раније. Како пије и шта пије, то је у садашњем тренутку веома значајно.

Морамо имати у виду чињеницу да кафана у селу све више постаје средиште свих збивања, нужно свратиште највећег броја људи, место за забаву и разоноду, за разговор и договор, да је таква каква је постала потреба тих људи, али и узрок многих недаћа, од губљења здравља, времена, средстава, до разведених бракова, разбијених глава, па и тежих трагедија – убистава. Придодамо ли томе околност да те кафане попримају штимунг и карактер градских кафана, наравно, у знатно примитивнијем облику, уносећи у „програм” музику, билијар, карте и други хазарад, онда нам пред очи излази врло тужна и ружна слика. Сеоски музиканти и певачице, по угледу на своје колеге из града, „узбуђују” срца кафанских гостију, „инспиришу их за још по једну туру”, и у томе се тако далеко иде, да нису ретке појаве стриптиза и организоване коцке, тако да у те кафане често навраћају и људи из града.

Сеоски становник, тако постаје заробљеник „савремене” кафане, то му некако дође модерно да седи за столом, у друштву, да уз пиво разговара, да наручи песму коју ће певачица радо отпевати уз осмех, и добар бакшиш. Празни се душа човека, али и новчаник. И тако то траје, толико дуго, док не дође у положај који има све карактеристике алкохолизма.

Занимљиво је да се у овим кафанама највише троше пиво и жестока пића. Пиво се, по правилу, пије директно из флаше и обично у врло великим количинама. Јевтино сеоско вино и национална шљивовица губе поред пива сваку вредност и произвођач их све више спрема за тржиште. То, на први поглед, може изгледати добро, јер зна се, пиво је слабије алкохолно пиће од ракије и вина, али дубље сагледавање ове промене, указује да се суштина много не мења. Кафана са својим декором и шаренилом привлачи сеоског становника и веже га себе. Када је већ ту, није битно шта пије.

Забрињава околност да су веома чести гости ових кафана сеоски младићи, па чак и деца. Њихово понашање превазилази мере пристојности, а што се тиче пића, сопствене могућности. Тај несклад између онога што ти младићи јесу и онога што желе да буду, или мисле да већ јесу, не само да је својеврстан хумор већ и специфична драма младога човека који је остао у селу, свеједно из којих разлога. То је истина коју не треба много изучавати да би се сагледала, али и појава коју треба решавати. Млади људи нису једини кривци за такво стање. Услови у којима живе погодни су за такав стил „забаве”. Других могућности, нема баш много. Радио, телевизија, филм – значајна су средства за забаву и она све више продиру у село и имају своје присталице, али то су пасивне могућности младог човека, не покрећу га на акцију, он сам није у средишту збивања и не задовољава се да само пасивно посматра.

Са носталгијом се сећамо послератних дана, па и касније, све до 1955. године, када је културноуметничка активност села била тако развијена да је скоро свако село у коме ради бар један учитељ имало културноуметничку групу. Њихова упорност и активност, покретачки дух понет са радних акција, довели су до изврсних сеоских смотри које су се претварале у праве културне манифестације. Тако окупљена сеоска омладина је у својој средини била значајан фактор, њено присуство се осећало на свим пољима друштвене делатности. Зашто се данас осећа извесна пасивност сеоске омладине када поуздано знамо да су услови за културну, спортску, радну и забавну активност неупоредиво бољи него икада. Зашто су се просветни радници, носиоци културне активности међу младима, повукли у себе, пасивизирали. На то питање тешко је дати прави одговор. Неки га виде у материјалном положају просветних радника којима се, с обзиром на нове могућности за личну разоноду и културно уздизање (телевизија, аутомобил) не исплати да губе време припремајући сеоску омладину за културне и спортске манифестације. Други, пак, мисле да је наше време превазишло дилетантизам и да сваки аматеризам те врсте губи смисао и угрожава културу. Свакако да дилетантизму нема места у култури, али сеоски фолклор, омладинске драмске и друге секције и данас имају дубоко оправдање и могу имати пуни смисао ако се брижљиво и искрено негују.

Некако је уобичајено да се у данашње време за многе ствари каже да су превазиђене, не водећи рачуна шта значи та реч, каква је њена тежина и где се може применити. Има ствари које су превазиђене, али има и злоупотреба те речи.

Да ли сеоски омладинац радо остаје у селу, како се забавља, какви су му планови за будућност, је ли одлучан у својим намерама. Ако се за некога може рећи да је колебљивац у избору свога позива, да не зна тачно шта хоће, то би се у првом реду могло рећи за данашњег сеоског омладинца. Живи у селу, ту ради, а мисли су му усмерене ка граду. Хтео би некуда, било где, само да не „крампа црну земљу”, али то стално одлаже, није одлучан, или одлази на кратко време па се враћа – колеба се. Такво психолошко стање сеоског омладинца не може бити позитиван васпитни резултат. Многи се одлучују на женидбу уз позамашан мираз, па тако размажени постају стални гости сеоских кафана. Наравно, супротно томе судбина оних који остају у селима неожењени, а такви је знатно више, је трагичнија.

Ову оцену сеоске омладине треба узети условно, треба је применити на известан број, а не на све младе који живе у селу. Међутим, саму појаву треба озбиљно схватити, јер она увек представља опасност да се прошири и на остале. Уосталом, ова размишљања и немају претензију да све кажу и да дају коначне судове о положају младих на селу, већ више да подстакну на дубља социолошка изучавања, чији резултати могу бити корисни за даљу активност и делатност.
Једно је јасно и за то није потребан велики напор да се уочи. Село живи новим животом, традиције се губе или добијају нови смисао, осавремењују се, настаје живљи ритам, проширује се круг интересовања и жеља, уводи се модеран стил живота. Кафана је, иако врло стара институција, постала један нови вид културног и психичког иживљавања, она је, онаква каква је, истовремено и проблем села, извор многих социјалних последица. Јер кафана пружа ниже врсте, мање вредна задовољства за које је човек, што је примитивнији, више пријемчив, а из тога задовољ-ства, произлазе многе манифестације асоцијалног карактера.

Кафане у приватној иницијативи све су бројније. Не улазећи у добру намеру те институције, желимо ипак да укажемо да оне по свему личе на обичне крчме у којима се углавном пије. Према томе, циљ је овде донекле изневерен јер и оне пружају једино мање вредна задовољства, и да би се то постигли чини се све – од лоше музике и стриптиза, до разних локалних специјалитета; већином измишљених и прилагођених потребама да се више пије. И ма колико ми критички гледали на ту кафану и ту атмосферу, она је ипак најорганизованија „институција” у селу и са највише могућности да привуче пажљу човека.

Подаци, констатације и размишљања, која смо напред изнели, сигурно нису објективна слика села у вези са алкохолизмом. Истакли смо и зашто је тако – село је у том правцу мало изучавано. Уосталом, село је и иначе у прошлости мало изучавано. Чак му ни теоретичари марксизма нису посвећивали већу пажњу, тако да се сељаштво као друштвени слој, његова улога и положај, психологија и социологија, недовољно знају и у наше време. Отуда и ово наше разматрање има пропуста у том погледу. Циљ му је, међутим, више да укаже на могућности борбе против алкохолизма, и на потребу дубљег изучавања – за шта постоје добри услови и озбиљне потребе. Међутим, и без тога, борба против алкохолизма, организована и систематска активност сеоског становништва, могућа је већ данас и има дубоког оправдања. Пре свега, о отпору овој активности не може бити ни говора, јер њене циљеве није тешко одмах уочити, а средства за ефикасну делатност налазе се у самој сеоској средини. У прилог томе иду и неке објективне економске околности.

Основна покретачка снага сеоског становништва на сузбијању алкохолизма треба да буду политичке странке, невладине организације, образовне и социјалне институције. Најбоље организоване и најмасовније, ове организације треба да информишу сеоског становника о штетним последицама алкохола и алкохолизма и да укажу на могућности које човеку пружа савремено друштво.

Економске промене до којих је дошло у последњем периоду пружиле су изванредне могућности пољопривредним произвођачима да коренито и суштински мењају живот села, знатно брже него што се то фактички догађа. На те могућности, треба више указивати, сеоског становника ка њима треба одлучније усмеравати. Ако се земљорадничке задруге и пољопривредна газдинства добро организују и под обостраним повољним условима ступају у кооперантске односе са индивидуалним произвођачима шљива и грожђа, онда ће ова два драгоцена производа бити корисније употребљена, него што је то до сада био случај. Непланска производња и прерада, па и потрошња, овде наноси несагледиве штете појединцу и заједници. С једне стране, упркос природном богатству, немамо довољно драгоцених прехрамбених артикала, а с друге стране, имамо сувише оних производа којима се трују наши људи. Ако се друштвене снаге у селу, али не само оне, више заинтересују за ова питања, сузбијање алкохолизма добиће пуни смисао. Пољопривредни произвођач мора бити упознат да се од грожђа и шљива не морају правити само вино и ракија. Али он мора бити и сигуран у оно на шта га упућујемо – њему неко мора гарантовати цену грожђа и шљиве, као што му гарантује цену пшенице, меса и других пољопривредних производа. Без тога, и даље ће тоне шљива и грожђа одлазити у каце, а ми ћемо узалуд заступати трезвењачке идеје.
Одавно постоји идеја да се у воћарским рејонима подигну мале радионице за прераду воћа, макар у полуфабрикате као прва фаза прераде. Инвеститори ових радионица требало је да буду фабрике за прераду воћа и земљорадничке задруге. Идеја је изгледала изврсна и реално остварљива, а требало је да буде и први чвршћи вид кооперације између индустрије и пољопривредног произвођача. На жалост, све се свршило на идеји. Као да нико нема храбрости да изађе из своје љуштуре, из утабаног пута, да се ослободи ситничарства и животарења. Деловање синдикалних организација у прехранбеној индустрији и пољопривреди у сеоској средини, као и стручна помоћ комора и других стручних организација, у правцу мењања постојећих односа – не декларативно и уопштено, већ сасвим конкретно – био би значајан прилог сузбијању алкохолизма, који је ипак крајње негативан резултат поменутих несређених односа.

Образовање и просвећивање сеоског становништва за превенцију алкохолизма имају изванредан значај. Образован човек лакше схвата и прима нове идеје, лакше се укључује у активности које воде ка прогресу. У нашем случају, код таквог човека врло брзо и лако разбијају се предрасуде о алкохолу и он реалније сагледава оно што му се кроз разне облике и средства саопштава. Зато је основна школа у селу прва и најважнија институција на коју се треба оријентисати када је реч о превенцији алкохолизма. Њене могућности, скоро су неисцрпне. Ако је просветни радник лично убеђен у оправданост борбе против алкохолизма, ако има бар елементарно знање о алкохолизму, он ће, користећи одговарајуће наставне предмете, утицати на своје ученике да на време уоче негативне последице пијења алкохолних пића и да изграде став о тим питањима. Ако се та активност наставника прошири и на родитеље, ако тако школа постане покретач многих акција просветно-васпитног карактера, уз пуну помоћ и подршку осталих друштвених фактора у селу, извесно је да резултат рада могу бити од неоцењиве вредности.

Како се мало користе потенцијалне могућности за сузбијање алкохолизма у селу, говори и овај податак. Од ослобођења до данас у многим већим селима подигнуте су амбуланте или здравствене станице у којима стално, или повремено, раде лекари и остало медицинско особље. Скоро је непознат пример било каквог ангажовања ових стручњака за рад на сузбијању алкохолизма, или лечењу алкохоличара. Њихов рад у целини се своди на интервенције у конкретним случајевима разних болести. Када се зна колико је велики ауторитет лекара у сеоској средини, онда се утолико више повећава штета што се није ангажовао на сузбијању алкохолизма.

Лечењу алкохоличара, такође се мало посвећује пажња. Разлога има више. Најважнија је ипак неприступачност здравствених установа које лече алкохоличаре и незаинтересованост службе за овај проблем, односно околност да већина таквих лица нису социјално осигурана. Иначе, скоро је невероватно колико се алкохоличара из сеоске средине брзо и лако опредељују за лечење које се најчешће успешно завршава. Излечени алкохоличар својим новим држањем и положајем постаје изврстан пропагатор да се и други подвргну лечењу, што никако не би требало занемарити као метод у даљем раду. Лечење алкохоличара који живе на селу треба организовати у склопу осталих мера на сузбијању алкохолизма.

Најзад, после ових констатација, постаљених питања и истакнутих проблема, треба указати на пут за њихово разрешавање и решавање. То, међутим, није ни мало лако, јер свака мера, свака акција у том правцу, захтева изванредан напор државних институција, а оне, када је реч о алкохолизму, нису увек спремне за такав напор. Ипак, надамо се да ће се такав однос мењати, да ће се друштвене снаге на селу све више суочавати са овим проблемима и да ће морати да их решавају у сопственом интересу. Наиме, мислимо да борбу против алкохолизма на селу треба смишљено организовати, водећи рачуна о положају сеоског становника као произвођача и потрошача алкохолних пића, а истовремено и о његовим навикама, потребама и нормама живота.


PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
09:11 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Pravo na pristup informaciji o životnoj sredini u Evropskoj uniji profesorXXX 0 1,223 25-05-2011 04:27 PM
zadnja poruka: profesorXXX
  Alkoholizam i štetne posledice VS1 0 3,544 01-06-2010 03:33 PM
zadnja poruka: VS1

Skoči na forum: