Alkoholizam i štetne posledice

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz psihologije.

Problem upotrebe i zloupotrebe alkoholnih pića star je gotovo koliko i čovečanstvo. Ljudi su oduvek želeli da sebe zaštite od prevelikih zahteva realnosti, od nepoznatih zbivanja u sebi i oko sebe, od teskoba i nesigurnosti, ali i da sebi obezbede zadovoljstvo. Alkohol mnoge od ovih zahteva može privremeno da ispuni. Masovna prihvaćenost alkoholnih pića formira odobravajući stav prema njegovoj upotrebi koji je utkan u religiju, kulturu, ekonomske i pravne odnose ljudi. Pijenje se u nekim situacijama podstiče: rođenje deteta, svadbe, sahrane, deci se daje alkoholno piće radi jačanja organizma, što doprinosi tome da se problematično pijenje polako i neopaženo razvije u alkoholizam.

Danas se alkoholizam smatra kompleksnim psihosocijalnim problemom, odnosno, bolešću zavisnosti. Smatra se da je alkoholizam samo deo šireg kompleksa svih poremećaja vezanih za pijenje alkoholnih pića, a osoba koja pije se sagledava u kontekstu njene uže i šire socijalne sredine, uz potpuno poštovanje medicinskog aspekta sindroma alkoholne zavisnosti.
Alkohol je psihoaktivna supstanca sa adiktivnim potencijalom. To znači da deluje relativno brzo, umiruje, pomaže osobi da se na kratko opusti i na trenutak zaboravi na probleme, dostupan je i jeftin. Na centralni nervni sistem alkohol deluje opijajuće i omamljujuće, a ne razdražujuće, kako se obično misli. Viši delovi mozga u kojima su smeštene intelektualne funkcije, razum i kontrola ponašanja, kontrolišu i obuzdavaju niže delove u kojima su smešteni nagoni i osećanja. Alkohol, po nekom redosledu, prvo parališe one više delove, te se razum i kontrola ponašanja polako smanjuju i gube, a nagoni i osećanja bivaju sve više oslobođeni i ispušteni ispod kontrole paralisanih, viših delova.

Svako ponovljeno pijenje alkoholnih pića, bez obzira na količinu i učestalost, koje stvara pojedincu zdravstvene i/ ili socijalne probleme i komplikacije je znak alkoholizma. Najčešće se alkoholizam postepeno razvija, što predstavlja teškoću okolini da uoči i prepozna prve znake alkoholizma. Razvoj alkoholizma prolazi kroz određene faze, mada je često nemoguće odrediti jasnu granicu izmedju faza:
1. Faza umerenog pijenja, ne znači bolest, ali je često uvod u nju. Osoba pije povremeno, pomalo, po modelu ”društveno prihvatljivog pijenja”. Ipak svi ljudi koji piju alkohol umereno u riziku su da razviju zavisnost od alkohola.
2. Trening faza, takođe ne predstavlja zavisnost nego prelaz iz faze umerenog pijenja ka uspostavljanju zavisnosti. Osoba ne prepoznaje da ima problem jer pije kada piju i drugi ljudi (na slavljima, žurkama, u izlasku…), umereno, ali se povremeno napija u tim ”prigodnim situacijama”.
3. Predtoksikomanska faza, predstavlja početnu fazu alkoholne bolesti sa karakteristikama: povećanje tolerancije i psihička zavisnost. Povećanje tolerancije podrazumeva da je osobi potrebna veća količina alkohola nego ranije da bi postigla iste efekte koje je imao ranije sa manjom količinom alkohola. Psihička zavisnost od alkohola je želja osobe da popije u odredjenim situacijama. Tako, osoba koristi alkohol u rešavanju svojih problema (s obzirom na anksiolitičko dejstvo koje ima alkohol), ali i u situacijama koje su prijatne, jer veruje da alkohol daje poseban ”štimung”. Znak psihičke zavisnosti je i ritualno uključivanje alkohola u razne aktivnosti, pri čemu se osoba oseća nekompletnom ako nije popila.

U ovoj fazi osoba ne prihvata lečenje, uverena je da ima kontrolu nad pijenjem i ne vidi problem. S obzirom da je osoba još uvek funkcionalna u porodici i na poslu, a sredina je tolerantna prema pijenju, posledice su još uvek dobro prikrivene.

1. Toksikomanska faza ima karakteristike potpune zavisnosti od alkohola i ukazuje da pijenje alkohola na organizam osobe deluje tako što ga ruinira, truje. Gubitak kontrole ili fenomen prve čaše je znak da je došlo do složenih promena u mozgu koje su trajne. Osoba se ne može zaustaviti u pijenju, pa čak i nakon lečenja i apstinencije(nepijenja), s obzirom na trajnost ove promene: ukoliko popije prvu čašu, neće moći na njoj da se zaustavi.
2. Alkoholna amnezija ili prekid filma je znak postojanja oštećenja mozga usled pijenja alkohola i predstavlja gubitak sećanja za događaje u pijanom stanju. Nemogućnost apstinencije podrazumeva stalno pijenje osobe. Ukoliko osoba ne popije alkohol, javljaju se znaci apstinencijalne krize koji ukazuju na fizičku zavisnost osobe od alkohola (znači da se organizam privikao na alkohol i bez njega ne može da funkcioniše normalno. Kada osoba popije alkohol, simptomi apstinencijalne krize se povlače. Pad tolerancije se javlja u kasnijim fazama bolesti. Osoba više ne može da popije veće količine alkohola kao ranije i napije se od jedne čaše pića. Pad tolerancije je prisilna odbrana organizma od alkohola i trajnog je karaktera.

Kako se produžava alkoholičarski staž, osoba doživljava sve veće posledice pijenja alkoholnih pića:
1. zdravstvene posledice (fizičke i psihičke);
2. porodične posledice;
3. profesionalne posledice;
4. šire socijalne posledice (kriminal, saobraćajne nesreće usled pijanstva).
Kako dugotrajno pijenje alkohola dovodi do oštećenja organizma, zdravlje osobe je direktno pogođeno pijenjem. Stradaju jetra, želudac, pankreas, srce, krvni sudovi i centralni nervni sistem. Zdravstvene posledice mogu biti telesne i psihičke. Osoba koja pije prvo se sreće sa reakcijama u porodici. Generalno, alkoholizam jednog člana porodice dovodi do velikih promena u njenom funkcionisanju: komunikacija je sve lošija, dominiraju laži i opravdanja, smanjuje se bliskost između partnera, remete se porodične uloge (partner koji ne pije preuzima na sebe i ulogu svog partnera; često jedno dete, najčešće najstarije, preuzima na sebe brigu o mlađoj deci), porodica se povlači iz društvenih dešavanja, prikrivajući alkoholizam ili usled osećanja umanjene vrednosti, srama i slično. Radna sredina brzo otkriva promene i disfunkcionalnost osobe koja pije, te, na primer, zaposlene žene znatno brže od domaćica bivaju poslate na lečenje od strane organizacije u kojoj rade.