Велика источна криза од 1875 – 1878

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
VS1 Nije na vezi
Posting Freak
*****

Poruka: 5,344
Pridružen: Aug 2009
Poruka: #1
Велика источна криза од 1875 – 1878
УВОД

Устанци Срба у Херцеговини 1875. године а затим и у Босни 1876. године који су као у Србији 1804. године из социјалног револта брзо прерасли у рат за национално ослобођење отворили су трогодишњу европску кризу која је далекосежно утицала на потоњу слику балканског простора. Српски устаници, и у Херцеговини и у Босни захтевали су укидање османског феудализма и сједињење са Србијом и Црном Гором.
Устанак је плануо у лето 1875. године у Херцеговини код Невесиња изазван насилним мерама турских закупаца пореза. Они су од српских сељака који су већ две трећине укупних годишњих прихода давали за порез – силом покушали да наплате додатне феудалне даџбине (десетак). Познат под именом Невесињска пушта херцеговачки устанак под вођством Мића Љубибратића првог сарадника Луке Вукаловића у претходним устанцима, брзо се проширио на читаву Босну и Херцеговину.
Осим социјалних захтева (слобода вере, једнакост пред судовима, укидање наметнутих пореза), устаници у Херцеговини истакли су и јасан циљ – сједињење са суседном Црном Гором. Уз око 8.000 херцеговачких устаника одмах је стао црногорски кнез Никола I Петровић Његош, који је као главнокомандујући координисао војне команданте (Петар Вукотић, Пеко Павловић). Из редова самих Херцеговаца, војним и организационим способностима, нарочито се истако војвода Богдан Зимоњић. Број устаника нарастао је на 12.000 људи. Устанку су се, тражећи социјалне промене затим придружили и римокатолички сељаци у западној Херцеговини.
На тај је начин Велика источна криза почела да се одвија тако што су Срби постали један предмет споразумевања руског и аустријског цара око проширења њихових интереса на Балкану, уз услов да српске националне побуне послуже само као средство да се то оствари. Српско је национално пиптање даље зависило од споразума великих сила. На првом месту су се покушале да споразумеју Русија и Аустро-Угарска. Све су велике силе настојале да извуку неке користи из ове источне кризе иако су само Русија и Аустро-Угарска играле најактивнију улогу.
Српско је питање у Великој источној кризи 1875 - 1878. године је остало нерешено. Основни разлог за то је неразвијеност српског националног покрета и његов елитни тип у то време. Због немогућности да концентрише све националне снаге, српска политика без руске помоћи није била у стању да ишта озбиљно уради, сем споразумевања са хабзбуршким властима на штету своје будућности.
Устанак у Херцеговини био је условно речено само почетак Источне кризе од 1875 – 1878. године. Заправо он је покренуо низ значајних питања у погледу аутономије Србије, Црне Горе, решавања питања положаја Босне и Херцеговине али и жеља великих сила, Русије, Аустрије и Турске.
У наставку рада, бавићемо се проблематиком Источне кризе од 1875 – 1878. године али са аспекта неколико важних догађаја који су је обележили и то:
- устанак српског народа у Херцеговини 1875. године,
- српско – турски рат 1876. године,
- руско – турски рат 1877. године и
- Сан Стефански мир.
Рад има за циљ да прикаже главне одреднице поменутих односно наведених историјских догађаја, као и политичко, друштвено и свако друго стање које је настајало и развијало се у периоду од три године тачније од 1875. до 1878. године.

1 Велика источна криза од 1875 – 1878
1.1 Устанак српског народа против турске власти у Херцеговини 1875

Једва што се утишала афера у Градишци и Бањој Луци, а започето је покрет на југу – у Херцеговини, покрет који ће довести до општег устанка и у Босни и у Херцеговини.
Већ 1874. године осећала се нека напетост у целој земљи. Летина је била рђава, посебно у Херцеговини. Сена је у неким крајевима Босанске краије било тако мало, да су се за њега плаћале за оно доба управо нечувене цене. Стање у покрајини је било ровито. Осећало се да је хришћанска раја незадовољна, да нешто у потаји спрема, али је то могао опазити само пажљивији посматрач. На површиниј изгледа још све мирно, иако су били учестали сукоби сељака са властима и појавила се хајдучија. Да се избегне устанак требало је Турцима да имају доста умешности и такта. Нови везир Ибрахим Дервиш – паша, који је дошао у Босну у мају 1874. године није био човек који би деловао за стишавање духова. Он је био један од војних заповедника у Херцеговини за последњег турског рата са Црном Гором и оставио је код хришћана врло рђаву успомену. Његовом доласку могли су се само радовати они муслимани, који су исто тако били фанатици као и он. Чим је дошао за валију Дервиш – паша одмах је започео са зађецима са Црном Гором. Кад је требало са њом решавати неке пограничне спорове, уместо да тражи пута и начина да уклони опреке, он је претио да има сасвим друга средства да сврши са Карадакђаурима.
Дервиш – паша носи не мали део кривице да се у почетку незнатни покрет у Херцеговини претворио у општи устанак против Турака. Јер, он не само што није настојао да изађе у сусрет тужбама побуњених сељака око Невесиња и тако да утиша покрет, него од почетка жели да тражи да се чвор пресече мачем и буна угуши оружаном руком.
И у Херцеговини замире рад на дизању устанка после смрти кнеза Михаила. Службени кругови у Београду и Цетињу држали су да још није дошло време оружане акције, али немирнији духови у Херцеговини и ускоци у Црној Гори и Србији нису могли мировати.
У самој Херцеговини опажа се живље кретање међу Србима. Било је то у вези са акцијом емиграната у Црној Гори и Србији. У почетку рада на дизању устанка у Херцеговини емигранти у Србији и Црној Гори рачунали су највише на полуаутономна племена херцеговачка уз границу Црне Горе. Ту је и било најлакше почети. Али племена нису могла лако да се одлуче на овакав покушај. Њихов положај после последњег устанка под Вукаловићем није био тако тежак. Од Турака су више добијали, него што су давали. Затим, она су и сувише била везана за Црну Гору, да би могла нешто покушати без дозволе господара са Цетиња. Зато средиште покрета нису били кадо до сада погранични крајеви херцеговачких уз Црну Гору, него унутрашњих срезови:
- Невесиње,
- Столац и
- Билеће.
Невесиње је било најзгодније да прво започне. Граничећи се са билећким, гатачким, фочанским, коњичким, мостарским и столачким срезовима, смештено је у средини Херцеговине. Усто, шумовито, са великим планинама преко којих је била лака веза са Црном Гором, Невесиње је насељено највећим делом српским експанзивним сточарским елементом.

Национално свесни и лако покретљиви, ослањајући се на своје планине и Црну Гору где су могли у случају невоље склонити имање и нејач, ови сточари били су као створени да први почну буну.
Јачањем националног покрета у нашим јужним пределима и снажењем Црне Горе њиховог национално – политичког средишта, последица снажене активне политике Црне Горе последњих деценија, ширио се полако али сигуро револуционарни талас у тим крајевима. Полазећи од свог извора Црне Горе, покрет током XIX века преносио на сва удаљенија и удаљенија српска племена. Тешком и жилавом борбом ослобађало се племе по племе турског јарма; чим би једно постало колико – толико независно од Турске, почело би се дизати њему суседно, даље у унутрашњости земље и радити да се и оно отргне од турске царевине и припоји Црној Гори. После Вукаловићева устанка неколико херцеговачких племена добило је неку врсту аутономије. Године 1875. дошао је ред на Невесиње и цео остатак српског дела Херцеговине, јер полуослобођењем племена која их деле Црне Горе постају Невесиње, Билеће и други срезови готово непосредни суседи црногорских господара – прва предстража према Турској, дакле предео на кога је сад ред да се диже. Постигнути успеси њихове побуњене браће из Вукаловићева покрета и поред Омер – пашине победе над Црном Гором морали су јачати жељу и код њих, да и они покушају да оружјем извојују себи иста права и повластице, које су они добили.
У јесен 1874. године већ су почела јављати се трвења међу Турцима и народом у невесињском крају. Летина је била подбацила; закупници десетине исцеђивали су народ, колико су само могли; заптије и кордуни, погранични стражари, кињили су га и гонили. Све је то изазвало отпор. Туске власти у Невесињу осетиле су да се нешто кува по селима и по старом обичају хтеле су похватати вође и обезглавити тако покрет. Да ухвате једног од главних посленика на дизање буне, Јована Гутића из Зоовог Дола, послане су око Митровдана заптије у његово село. Али свет се побуни, запуца на њих и протера их натраг у Невесиње. Исти дан прошири се побуна и на село Лукавац; свет поче склањати нејач и стоку у планину; поручено је осталим селима да буду спремна.
За време ове мале побуне неких невесињских села десио се и чувени покољ Црногораца у Подгорици. Утицај овог догађаја који је претио да доведе до црногорско – турског рата, на развитак покрета у Херцеговини био је доста велики.
У самој Херцеговини јачало је врење почетком нове године и број ускока у Црној Гори непрестано се повећавао. Главари који нису пребегли, склањали су се од касаба; заптије су крстариле селима и изазивале народ. Закупници десетине превршиле су меру чинећи разна насиља и глобећи свете, а он је око Невесиња изгледао наоко примирен; сукоба још нема али неће да плаћа порезе и избегава сусрете са Турцима.
Почетком априла 1875. године налазило се у Црној Гори око 120 избеглих Херцеговаца. Постојала је опасност да се њихов број не увећа. Требало је тражити пута и начина да се људи врате кућама и смири узбуђени народ.
Услови за умирење нису били богзна какви. Повратак изгбеглих вођа из Црне Горе охрабрио је само узбуњени народ, јер они нису дошли натраг молећи милост и опроштај него као победници, пуцајући при прелазу границе из пушака – та велике силе су извојевале њихов повратак. Накићени оружјем, са црногорским завраткама на глави, повраћени ускоци нису ни помишљали да се покоре Турцима.
Устанка неће, али неће више ни да савијају шију пре сваким заптијом иили невесињским субашом.
Сам Селим – паша је у Невесиње дошао са мостарским мутесарифом и Вуком Шолом, трговцем и коџобашом из Мостара. Пред пашама се развила права парница. Невесињски муслимани љути на бекство, па касније и на дрскост и црногорску ношњу повраћених ускока, тужили су се код паша да раја неће да слуша власт; не одазива се њеном позиву; управни органи да не смеју ни да иду у села која отворено помажу хајдуке. Паше позову преда се најпре главаре, који нису бежали у Црну Гору. Ови се потуже на Салку Форту, Адема Зукова и његове граничаре; оптуже Сулејман – бега Багашића и још неке друге ради мита. Бунили су се против псовки, глоба, кулучења, коморије и закупника десетине. Паше су саслушале њихове туже и обрекли можда више него што су мислили дати, само да се народ смири. После тога састала се комисија и са неким ускоцима; и њима је обећано што и другима. Ускоци су обећали да ће умирити народ и протерати између себе хајдучку чету Пере Тунгуза и Филипа Ковачевића.
Изгледа, ипак да преговори нису баш тако глатко текли. Усташки главари су тражили да им се пошаље царски комесар, који ће им дати олакшице и захтевали, да се и код њих заведе исти режим, какав су добили Пива, Бањани и остала погранична племена иза Вукаловићева устанака. Штавише, Дервиш – паша није хтео да пошаље у Невесиње Конста – пашу који је био одређен за турско – црногорско раграничавање. Везир би радије да се покрет угуши силом; али зато опет није био Цариград. Наставило се са старим турским начином отезања, несигурних обећања и пуштања времену да ради. Кад Селим – паша није успео, послани су из Сарајева Хајдар – бег Ченгић и Петраћи-ефендија Петровић да покушају да умире рају. Отишли су за Невесиње 2. јула 1875. године. Побуњеници су се колебали, јер обећањима поједине главаре а Цетиње је поручивало да се смирују. Летина те године није била рђава и већ ради тога тешкоје било бацити угарак у властиту кућу и подизати буну. Али и даље је остало све неодређено.
Зато и покрај главарских обећања да ће се смирити, свет се склањао од Турака, држао се планине и спречавао турским одредима да му се врзу по селима. И сами вођи покрета нерадо су се састајали са Турцима и живели су по планинама полухајдучким животом. Сам покрет нема још никакве организације; све се ради на парче, појединачно; сукоба још нема, али заповест је и са једне и са друге стране тако велика, да је била довољна и најмања ситница да отисне камен низа страну и изазове борбу. Да не дође до тога, била је тим већа опасност што је и остала Херцеговина била као запета пушка. У њој је на површини све изгледало мирно, али је требао само знак па да плану и сви срезови око Невесиња. На југу је већ било почело; одметнули су се Дабрани под Јованом Џомбетом једним од повраћених ускока из Црне Горе. У исто доба, крајем јуна 1875. године побунила су се католичка села уз далматинску границу, које је водио дум Иван Мусић. Они су одмах затворили путеве око Требиња и прекинули везу Стоца и Габеле са Мостаром. Да их умири послан је из Мостара католички бискуп Краљевић али није успео.
Невесињски главари су обећали Селим – паши да ће протерати између себе хајдучке чете Пере Тунгуза и Филипа Ковачевића. Покушали су то. Међутим, хајдуци нису хтели да се удаље из невесињског среза, него су изгледа намерно тражиил да заметну кавгу с Турцима и изазову буну. Како било да било – тек Тунгузова чета остала је у околини Невесиња и није хтела мировати. 5 јула 1875. године дочекала је она на Цветној Пољани у Бишини на друму Мостар – Невесиње, један турски караван коња под товарима; носио је робу неког трговца и потребе војсци у Невесињу.
Хајдуци су напали караван, убили неколико Турака из пратње и запленили доста товара кафе, шећера и пиринча са нешто коња седланика. Цео догађај се одиграо надомак Невесињу и узбунио и самог Селим – пашу. Војска је одмах изишла из града да гони хајдуке, али су ови умакли у планину.
Глас о нападу код Бишине ударио је као гром и изазвао узбуђење у Босни и Херцеговини. Конзули страних сила посредовали су код Дервиш – паше, да би очувао мир и он им је одговорио, да је реч о пролазним немирима, против којих су већ подузете полицајене мере.
Напад код Бишине оставио је јак утисак у Цариграду, код кабинета великих сила и нарочито у Петрограду. Порта, дотле равнодушна, видела је да се догађаји у Херцеговини развијају озбиљније, него што се и мислило. Присилних мера није још хтела употребити, али зато је сада како су побуњеници тражили, одређена комисија за разграничавање да иде у Невесиње. Властима у земљи нарочито је наглашено и наређено, да не употребе оружје. Констан – ефендија и Хасан – Едип паша су отпутовали у побуњене пределе 8. јула 1875. године. Међутим, крв је већ била пала. Спречити сукобе и општу борбу међу хришћанима у Херцеговини било је сада врло тешко.
Напад код Бишине био је против воље невесињских главара. Хајдуци су с пленом умакли Билећу и Пиви; отео им га је и вратио Турцима Пеко Павловић. Али откуд су могли Турци знати да су хајдуци а не раја, напали и опљачкали караван на Бишини? Насупрот, они су баш мислили, да је напад дело побуњених Срба око Невесиња. Код таквог стања ствари какво чудо што је запетост међу хришћанима и муслиманима порасла после сукоба на Бишини. Мало је требало па да се побију. И већ четири дана иза бишинског догађаја 27. јуна 1875. године дошло је до борбе код Крекова.
Ништа боље од овог првог сукоба не показује пренапетост живаца код побуњених сељака око Невесиња. Једне ноћи пуцао је неко из шуме на људе у селу Постољанима. Глас се о томе, разуме се увећан, брзо се проширио по свим околним селима, допро је и до села Биограда, средишта побуњеничког. Тако се из Ситнице развио први велики сукоба око Невесиња. Редовна војска не суделује у овоме боју, али тим више се бију домаћи муслимани. Иза овога ниже се сукоб за сукобом међу Турцима и сада већ усталим Невесињцима.
Долазак Констан – ефендије и Хасан – Едип паше обустави за неко време борбу. Царски комесари састали су се са устаничким представницима. Нудили су:
- спахијска осмина да се претвори у десетину,
- да се укину сви ванредни намети као и послуга,
- да ће бити кажњени муслимани за сваку неправду и
- зулум учињен раји.
Устаници су тражили да се укине царски данак. И поред сукоба, што су их већ имали са домаћим Турцима, они се још нису или одлучили на устанак, јер је и Цетиње још непрестано противно дизању. Али непријемљиви комесарски предлози и већ распаљене страсти и код побуњеног народа и код домаћих Турака неодољиво су вукли борби и општем устанку. Хтели не хтели, подлегали су постепено и мирољубивији главари општем расположењу. После првог неуспеха комесари су оставили Невесиње и отишли у Мостар. Устаницима су оставили неколико дана на размишљање а ови им поруче да не могу примити њихове предлоге за мир.

Констан – ефендија јави у Сарајево да они траже повластице које им се нису могле дати, са обећаним олакшицама и кажњавањем криваца да нису били задовољни. Према томе, коцка је пала и сад има оружје да одлучи.
Али тога оружја Турска није имала у Херцеговини. Кад је почео устанак, тамо се налазило неколико чета војника, једва довољних да чувају градове, путеве и пограничне карауле. Половином јула послао је Дервиш – паша неколико буљука редовне војске као појачање. У исто доба устанак се почео ширити и преко остале Херцеговине тако да је ово војске било и сувише мало да га угуши.
У другој половини устанка, покрет је захватио Билеће, Столац и неке општине у Требињском срезу. 24. јула напала је турска војска на Невесињце код села Биограда; истога дана били су сукоби на Дивину код Билеће и у Дабру. Билећани и Дабрани хтели су зауставити турске чете, које су ишле Невесињу. Сад се већ бије и редовна турска војска. Устанак се свом брзином шири по целој земљи. Задњих дана месеца јула обухватио је већ највећи део Невесиња, Билећа, Стоца и један део Требиња.
Пива, Гацко, Фоча, Плевље и Никшић још мирују али прате сваки корак и акцију већ побуњених сле. Првих дана августа пришло је покрету и Гацко. Устаницима притичу у помоћ Црногорци и Херцеговци из пограничних полуаутономних племена. У то доба је цела северна и највећи део јужне Херцеговине у устанку. Турска редовна војска још није стигла. Оно мало што је било, бранило се и борило са домаћим муслиманима, колико је могло. Устаници су палили карауле на Трусини и другим местима, затворили су путеве међу градовима па опсели и само Требиње. Турци се из села повуку у градове. Устанци попале беговске чардаке, поберу летину и поплене турску стоку. Удар њихов крајем јула и почетком августа био је тако снажан да је запрепастио Турке и оставио велики утисак на целу Европу.
Цариград је напослетку попустио наваљивању Дервиш – пашином да се пошаљњ редовна војска у Херцеговину. Али лакше је било наредити него извршити. Половином августа плануо је устанак у Босанској Крајини; покрету у Херцеговини придружила се по наредби са Цетиња и погранична херцеговачка племена; у Новопазарском санџаку побунили су се Васојевићи, а Жарко Љешевич упада у њега из Србије, диже села око Вишеграда и Нове Вароши и затвори путеве из Турске за Босну.
Нигде није било у близини турске војске и ваљало је довлачити из унутрашњости царства. Почетком августа, упућени су за Херцеговину а преко Клека морем неки батаљони. Требало је времена док стигну, па кад су и дошли, било је касно. Црна Гора је изашла из своје неутралности и почела помагати покрет у Херцеговини него га узе потпуно у своје руке. То је онемогућило турској војсци да угуши устанак.
Главни узроци неуспеха устанка су били нејединство руководства, неповољна спољноополитичка ситуација и неправилан облик борби против надмоћнијег непријатеља. Успехе устаника је уз то искористила Аустро-Угарска за своје циљеве.


С А Д Р Ж А Ј

УВОД 3
1 Велика источна криза од 1875 – 1878. 4
1.1 Устанак српског народа против турске власти у Херцеговини 1875 4
1.2 Српско – турски рат 1876 8
1.3 Руско – турски рат 1877 12
1.4 Санстефански мир 16
ЗАКЉУЧАК 18
ЛИТЕРАТУРА 19



PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
04:09 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  ПЛАН ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА VS1 0 3,036 04-07-2010 02:23 PM
zadnja poruka: VS1
  ЕРОЗИЈЕ, ШТЕТЕ ОД ЕРОЗИЈЕ И ТЕРАСЕ КАО КОНЗЕРВАЦИОНЕ МЈЕРЕ Autor1 0 1,037 04-04-2010 03:53 PM
zadnja poruka: Autor1

Skoči na forum: