1. УЧИТЕЉИ У СИСТЕМУ СТРУЧНОГ УСАВРШАВАЊА
Стално стручно усавршавање, води учитеље ка професионалном развоју и на тај начин у данашњем друштву, „друштву знања“, учитељи преузимају нове и одговорне улоге. Професионални развој учитеља, подразумијева повећање учитељеве свјесности о томе шта, како и на који начин може да унаприједи у васпитно образовном процесу.
Улога и потребе учитеља су се мијењале кроз историју, допуњавале и прилагођавале потребама времена и друштва. Традиционални приступ учења је још увијек присутан у образовној пракси, па учитељ мора бити отворенији и спремнији за одређене промјене у раду (менторска улога, интезивније укључивање ученика у рад, укључивање савремених технологија у рад...). Промјене, подразумијевају и мобилност и стално професионално усавршавање учитеља. Савремена комуникациона технологија, убрзан информатички развој, условили су потребу за прилагођавањем различитим захтјевима учитеља. Термином «учење у различитим животним контекстима» се указује на три облика (образовања) у савременом друштву:
Формалнo образовање (eng. Formal Education) – ограничено, редовно, хијерархијски структурисано учење, које води стицању сведочанстава и диплома, у основним, средњим школaма и на факултетима;
Информално образовање (eng. Informal Education) - непланирано, индивидуално, најчешће лично иницирано образовање. Стиче се на основу свакодневног искуства, социјализацијом, читањем књига и литературе, комуникацијом са другим људима, праћењем емисија едукативног карактера;
Неформално оразовање (eng. Non-formal Educacion)- организовани и планирани садржаји који се одвијају ван формалног система образовања (семинари, обуке, курсеви...).
1.1. Систем професионалног развоја учитеља
Сва оваква одређења и фазе образовања током целог живота, цјеложивотни процес или доживотно учење, нас воде ка професионализацији учитеља, односно ка професионалном развоју учитеља.
Професионални развој учитеља је дугорочан процес у току кога се путем учења, практичног рада и истраживачке делатности унапређују знања, вештине и способности. Професионални развој учитеља дефинисан је и изграђен на четири компоненте:
1. Започиње обавезним образовањем и периодом приправништва и та фаза се завршава увођењем у посао и стицањем лиценце за рад. На тај начин се и званично потврђује способност учитеља да може самостaлно да обавља посао. Правилник дефинише да учитељ на крају приправничког стажа треба да познаје и разумије значај континуираног професионалног развоја, познаје начин сопственог професионалног усавршавања, да је упознат и да учествује у различитим облицима стручног усавршавања, да у континуитету прати развој савремене стручне литературе.
2. Сљедећа фаза је стручно усавршавање и одвија се у складу са Правилником о сталном стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника,, који наводи да наставник, васпитач и стручни сарадник има право и дужност да се стручно усавршава, а установа има овабезу да обезбиједи остваривање тих права. Обавезно стручно усавршавање обухвата реализацију различитих облика стручног усавршавања у школи/установи, те похађање акредитованих програма.
3. Трећа фаза је систем праћења и евалуације. Циљ праћења је модификација, усавршавање, унапређивање праксе. Зато је потребно евалуирати не само резултате, већ и процес који је до њих довео. Евалуација претставља основ интервенције, акције. Увиди у које долазимо након евалуације служе нам као коректори за даљи рад.
4. Четврту фазу чини напредовање кроз стицање звања, које има за циљ да омогући и да да подршку личном професионалном развоју учитеља, активном учествовању у планирању и остваривању образовања и васпитања, развијању стручне самосталности и развијање и подизање квалитета овразовно-васпитног система. Стицање звања у школи и установи могуће је само путем стручног усавршавања и примјене наученог у пракси.
Напредовање и развијање учитеља на овакав начин, доприноси повећању квалитета рада, јачању мотивације, развијања система евалуације и самоевалуације. Професионални развој учитеља је отворен, динамичан и трајан процес који подразумијева и преношење новог знања из различитих професионалних области и научних дисциплина у свет праксе, као и праћење европских трендова у погледу побољшања квалитета образовања.
Образовање и развојни пут учитеља мора бити утемељен у државној и регионалној политици и њиховим развојним плановима, који треба да омогуће и материјалну подршку. Циљеви и активности јачања професионалног развоја учитеља су:
Висока стручна спрема учитеља - сваки учитељ мора имати високу стручну спрему, а учитељима који је немају, потребно је обезбиједити могућност дошколовавања. Ово начело од учитеља захтијева да поседују:
*знања из предмета које предаје,
*општа знања из педагогије,
*вјештине и способности које су неопходне за рад са ученицима, и
*разумијевање друштвеног и културолошког значења образовања;
*Занимање постављено у контекст доживотног образовања - образовањем и перманентним усавршавањем, учитељ постаје рефлексивни практичар који планира активности у складу са потребама свакодневнице и који користи информационо-комуникационе технологије;
*Мобилно занимање - подразумијева отварање система образовања ка спољашњем свијету и јачање европске сарадње. Учитељима који су мобилни је признат статус у земљи у којој раде, као и у матичној држави. Постоји могућност и кретања и према другим струкама;
*Занимање остварено на партнерству - представља оснаживање сарадње са другим школама, факултетима, центрима за стручно усавршавање и другим институцијама које се баве образовањем.
Учитељи треба да ојачају везе између рада, истраживања и целокупног друштва. Недостатак праксе и стицање практичних вјештина је проблем са којим се суочавају студенти учитељских факултета у Републици Српској. Јасно је да образовање на факултетима мора постати ефикасније, да се садржаји на различитим факултетима у Европи морају уједначити и да се једино на такав начин могу постићи успјеси универзитетског образовања.
Обједињавање разновсрсних захтева за квалитетним високошколским образовањем пружила је Болоњска декларација, (усвојена јуна 1999. год.). Декларација захтијева усаглашавање система, организације, трајања и садржаја универзитетског образовања, односно уједначавање услова за стицање дипломе и звања. Болоњска декларација не предвиђа досадашњу могућност дошколовавања стручног кадра, већ предвиђа два нивоа студирања: преддипломски ниво (у трајању од три године. односно шест семестара или четири године или осам семестара) и постдипломски ниво (у трајању од двије године или четири семестра, односно једне године или два семестра). Да би се успјешно имплементирала Декларација, неопходно је и напустити традиционално схватање учитељског позива, које говори да студент треба да овлада садржајем одређеног предмета, а стечена знања ће примењивати у пракси тек када почне да ради. Битни принципи који треба да заузму важно мјесто реформом образовања учитеља су: одлучивање које је засновано на информацијама, остваривање консензуса, развој професионалне праксе која се темељи на повезивању свих студијских области и која студенте укључује у све облике васпитно-образовне дјелатности, професионална пракса која подстиче студенте за рефлексивни, креативно-иновативни приступ настави.
Увођење бодовног система, ECTS (European Credit Transfer and Accumulation System) треба да искаже и прочитану стручну литературу и написане семинарске радове. Бодови могу да се постигну и ван високошколског образовања (перманентно образовање). Ови елементи, нужно воде и мобилности студената (Болоњска декларација, 1999.).
Успјешност реализације образовања ученика у великој мјери зависи од система знања, умијећа, способности и вјештина учитеља, односно од професионалних компетенција које представљају способност обављања посла. Професионалне компетенције учитеља или кључне способности, су сврстане у три основне категорије (Бјекић, 1999, стр. 55) и то: педагошке, програмске и комуникационе компетенције.
Професионалне компетенције учитеља се дефинишу кроз појам стандард занимања, вјештина и способности учитеља. Стандард занимања учитеља су друштвено очекиване улоге учитеља и требало би да буду основа за пружање помоћи факултетима у дефинисању садржаја обуке потребне за будуће учутеље, пружање помоћи менторима за рад са приправницима. Стандарди могу да буду и помоћ институцијама, стручним друштвима која се баве стручним усавршавањем, као и помоћ учитељима приликом одређивања потреба за професионалним развојем. Циљ професионалног развоја учитеља је да усмери развој ученика, тако да он постане способан и образован, интелектуално самосталан и социјално интегрисан.
1.2. Учитељи у ИНСЕТ-у
Систем стручног усавршавање уз рад, ИНСЕТ систем образовања (In-servis Education for Teachers), конципиран је као надградња формалног образовања, иновирање знања која су стечена током школовања за учитељски посао, усавршавање вјештина, примјена знања и праксе и континуиран професионални развој учитеља. У оквиру ИНСЕТ-а се остварује континуирано професионално усавршавање (Алибабић, 2006, стр. 8-11).
Ин-сервис образовања представља комуникацијски систем који обезбјеђује сарадњу и контакт између учитеља и обезбјеђује унапређење вјештина које ће им омогућити да побољшају квалитет рада. Овакво одређење наглашава размјену искустава кроз учење, практичан рад и истраживачке дјелатности, кроз које се допуњују знања, вјештине и способности. Професионални развој у оквиру ИНСЕТ-а, учитељима омогућава (Filipović, 2007):
*развијање и унапређивање знања, вјештина и способности, које су неопходне за обављање улоге учитеља;
*едуковање за коришћење савремених технологија у настави;
*већу аутономност у планирању и извођењу образовног процеса;
*спремност за систем вредновања и самовредновања;
*размјену искустава унутар струке;
*упознавање са стандардима занимања, вјештина и способности учитеља;
*активније учествовање у сопственом стручном усавршавању израдом личног плана професионалног развоја;
*укључивање у доживотно образовање.
Методе рада које се примјењују у различитим облицима стручног усвршавања су најчешеће интереактивне методе, и омогућавају активно учествовање, тимски рад, усмереност на развој стила учитеља, усмјерене су на рјешавање проблема путем играња улога, симулација, ситуацијскух приступа.
Исходи стручног усавршавања учитеља су видљиви у повећаној сигурности приликом обављања посла. Учитељи на такав начин допуњују и унапређују знање, вјештине и умјећа, задовољавају потребу за размјеном искустава.
Добробит школе од стручног усавршавања учитеља се примјећује кроз унапређење рада са ученицима, постизањем бољих резултата ученика, побољшаном сарадњом са родитељима и колегама, повећан је степен мотивације учитеља који креирају и реализацију наставу примјењујући нове методе рада, а сви ти показатељи промјена (индикатори) воде ка промовисању школе и постигнутих резултата.
Професионални развој учитеља се не може свести на повремене семинаре и одређена окупљања колега, већ претставља дугорочан и сталан процес сазнавања и примјене знања.
Управљање професионалним развојем запослених у образовању је неопходно, јер се усавршавање до сада обављало хаотично, без системског праћења, без евалуације и без адекватнихог координатора понуде и основног посредника. Због тога су многим земљама Европе, за потребе ИНСЕТ-а, установљене посебне институције.
Свијест учитеља о битности стручног усавршавања, је све присутнија у међусобним разговорима, након евалуације часа, примјеном савремених метода раду. Одређен број учитеља је свјестан да стручно усавршавање није само ствар слободног опредјељења, већ је и стручна обавеза, јер је реформа диктирала измјене које је потребно имплементирати у рад, а готово једини начин за то су разни видови стручног усавршавања. Један од чинилаца повећаног присуства неформалним видовима образовања учитеља је добијање лиценце за рад.
Битна подручја стручног усавршавања која треба да буду више заступљена, према (Filipović, 2007) су:
*практична питања везана за проблемске ситуације у одељењу и за рад у школи, унапређење компетенција везаних за одређена подручја рада (музичко, изборни предмети и слично),
*унапређење компетенција везаних за специфичне аспекте развоја деце (емоционални развој, тешкоће у развоју, моторички развој и друго),
*унапређење менторских вештина, рад са приправницима и припрема за полагање испита за лиценцу,
*спрјечавање насиља међу дјецом,
*превенција злоупотреба дрога.
Учитеље је потребно оснажити у сљедећим подручјима: методика рада одређених предмета; примјена нових наставних метода и вјештина; начин праћења и вриједновања постигнућа ученика; унапређивање компетенција из социјалне психологије, дидактике, опште психологије и педагогије; практична знања у саветодавном раду са дјецом и родитељима итд. (Vidović, 2007).
Управљање професионалним развојем запослених у образовању је неопходно, јер се усавршавање до сада обављало хаотично, без системског праћења, без евалуације и без адекватног координатора понуде и основног посредника. Због тога су многим земљама Европе, за потребе ИНСЕТ-а, установљене посебне институције. Одређен број учитеља је свестан да стручно усавршавање није само ствар слободног опредељења, већ је и стручна обавеза, јер је реформа диктирала измјене које је потребно имплементирати у рад, а готово једини начин за то су разни видови стручног усавршавања.
ЛИТЕРАТУРА:
Filipović, V.(2007). Sustavno stručno usavršavanje učitelja i nastavnika u Hrvatskoj-
Unaprjeđivanje kvalitete i važnosti. Преузето са
http://www.siteresources.worldbank.org дана 10.12.2009.
Алибабић, Ш. (2005). Управљање професионалним развојем наставника. Београд: Учитељски факултет
Болоњска декларација. (1999).
Бјекић, Д. (1999). Професионални развој наставника. Ужице: Учитељски факултет
Vidović, V. (2007). Razvoj modela cjeloživotnog obrazovanja učitelja i nastavnika. Преузето са
http://www.humboldt-club.hr дана 25.10.2009.
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
