UTICAJ GLOBALNE FINANSIJSKE KRIZE NA FINANSIJSKI I REALNI SEKTOR SRBIJE

Rezime: Prema ocenama analitičara Svetske banke, postkomunističke evropske zemlje, od kojih su mnoge u skorije vreme postale članice Evropske Unije, završile su proces tranzicije. Značajan faktor privrednog rasta u privredama u tim zemljama predstavljao je priliv kapitala iz inostranstva, odnosno sa globalnog finansijskog tržišta. Model razvoja tranzicionih privreda zasnovan na inozaduživanju, uz tolerisanje budžetskog i deficita bilansa tekućih transakcija, bio je karakterističan I za Srbiju. U radu se analizira uticaj svetske ekonomske krize na smanjenje priliva finansijskih sredstava iz inostranstva u srpsku privredu i dalji razvoj njenog finansijskog tržišta. Takodje će biti diskutovane moguće mere za ublažavanje njenih posledica, uz kratak osvrt na potencijalne prednosti restriktivne monetarne politike vodjene od strane Narodne banke Srbije i traženja rešenja za narasli javni i privatni dug. Ključne reči: finansijska kriza, finansijsko tržište, ekonomski rast, zemlje u tranziciji „Dobra procena rezultat je iskustva a iskustvo je rezultat loših procena“

Uvod

Globalizacija svetske privrede povećala je učestalost i disperziju finansijskih i ekonomskih kriza, generišući efekat prenošenja krize u vidu talasa, koji u punoj meri razotkrivaju osetljivost svetskog finansijskog sistema. Postalo je jasno da je i poslednja finansijska kriza, započeta na američkom hipotekarnom tržištu krajem 2007. godine, dobila globalne razmere, i da se sa finansijskog sve više prenosi na realnu sferu većine zemalja. Poređenja sa Velikom depresijom iz 1929 - 1933. godine sve su učestalija, ali se čini da su globalizacija, finansijski inženjering I sofisticiranost savremenih finansijskih proizvoda krizu koja je u toku učinili još ozbiljnijom. Razvijene evropske privrede koje su kupovale proizvode američkog finansijskog tržišta već uveliko osećaju posledice usporavanja privrednog rasta. Suočene sa usporavanjem rasta one pribegavaju finansijskom protekcionizmu, što najviše pogađa zemlje u tranziciji oslonjene na kredite inostranih poslovnih banaka čije filijale posluju na njihovim tržištima. Ovo zahteva preorijentaciju na zajmove međunarodnih finansijskih institucija, a pre svega MMF-a, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj I Evropske investicione banke, što je omogućilo renesansu uloge MMF-a. Srbija, kao zemlja u tranziciji, deli sudbinu zemalja Zapadnog Balkana. Oslonjena u velikoj meri proteklih godina na privatizacione prihode i dotok inostranih sredstava u vidu stranih investicija i komercijalnih zajmova (datih pre svega privredi), srpska privreda počinje da oseća posledice smanjenog dotoka finansijskih resursa. Kako su privatizacioni prihodi neproduktivno utrošeni, a novih u znatnijem obimu nema, spas je nađen u obnavljanju kreditnih aranžmana sa MMF-om i Svetskom bankom.

U radu se analizira uticaj svetske ekonomske krize na smanjenje priliva finansijskih sredstava iz inostranstva u srpsku privredu, kao i mere za ublažavanje posledica te krize.

1.Globalna finansijska kriza i svetska privreda

Duboki poremećaji na svetskom finansijskom tržištu prerasli su u snažnu globalnu recesiju. Prvi put u proteklih 60 godina opada svetska privredna aktivnost, dotok finansijskih sredstava ka tržišnim privredama u razvoju (emerging market economies) se smanjuje, a obim svetske trgovine opada. Prema procenama MMF-a, pad društvenog bruto proizvoda najrazvijenijih evropskih privreda u 2009. godini iznosiće 4%. Projekcije za 2010. godinu takođe ukazuju da će stopa privrednog rasta u pomenutoj grupi zemalja biti negativna. Osim SAD-a, koje su žarište krize, i zemlje Evropske Unije i Japan takođe beleže recesiju. Potrošnja u SAD-u počela je da opada još 2006. godine, čemu je doprineo i narasli američki deficit u bilansu tekućih transakcija.

Inicijalna očekivanja da će posledice svetske finansijske krize biti blaže u tržišnim privredama u razvoju pokazala su se kao nerealna. Kineski model kontrolisanog privrednog rasta, koji očigledno daje rezultate u praksi, obezbediće ovoj zemlji stopu privrednog rasta u 2009. godini od oko 8% što je, ipak, za 4% manje od ostvarenih 12% u 2007. godini. Budući da je Kina izdvojila 587 milijardi dolara kao podršku privredi za izlazak iz krize i da je prema podacima iz februara 2009. godine zabeležen rast prometa u veleprodaji od 15%, najvažnija preokupacija Kine ostaće praćenje solventnosti američke privrede radi isplate dospelih obaveza po kamatama na kratkoročne državne obveznice američke vlade čiji je Kina najveći kupac. Prognoze za zemlje u tranziciji takođe su pesimističke. Prema nekim prognozama, prosečna stopa privrednog rasta u zemljama Istočne I Centralne Evrope u 2009. godini iznosiće -4,2% dok će u 2010. godini doći do blagog oporavka i rasta od 1,5%. Procene o kretanju privredne aktivnosti za veliku grupu zemalja u tranziciji i projekcije do 2013. godine napravljene od strane Statistical Agencies BMI Forecasts, ukazuju da bi sve posmatrane tranzicione privrede u zonu solidnog privrednog rasta trebalo da uđu već 2010. godine (osim Letonije, Litvanije i Bugarske).

U narednom periodu realno je očekivati rast fiskalnih deficita, jačanje socijalnih nemira, depresijaciju valute, pogoršavanje globalnih uslova zaduživanja i povećan rizik od insolventnosti bankarskog sektora. Zemlje u tranziciji koje imaju režim plivajućeg deviznog kursa već su se suočile sa smanjenjem vrednosti svoje valute u odnosu na strane. Pritisak na valute zemalja u tranziciji sa fiksnim deviznim kursom će se, međutim, nastaviti tako da je scenario devalvacije bugarske valute i valuta baltičkih zemalja vrlo realan (otud i projekcija negativnih stopa rasta za pomenute privrede u 2010. godini). Porast političkog rizika u privredama u tranziciji takođe je neminovan. Rastuća nezaposlenost i javno iskazivanje nezadovoljstva zbog smanjenih plata redukovaće kapacitet država i vlada za vođenje ekonomske politike i pojačati već postojeće političke tenzije, naročito u baltičkim zemljama, Mađarskoj, Češkoj, Rusiji i Ukrajini.

1.Mehanizmi prelivanja globalne finansijske krize u srpsku privredu

Iako je Srbija u svetskim razmerama zanemarljivo malo tržište, ono je ipak integrisano u svetski ekonomski sistem, što znači da će efekte ove krize osetiti i njeni gradjani. Za razliku od SAD i evropskih privreda, u Srbiji su rizici gubitka kapitala u finansijskom sektoru minimalni, jer su plasmani u tom sektoru bili nerizični (potrošački krediti, hipotekarni krediti i krediti privredi). Ne postoje, takodje, rizici gubitka štednje koja je deponovana, jer ona nije transmitovana kroz investicione fondove i rizične plasmane na berzama kapitala. Prvi kanal kroz koji globalna finansijska kriza utiče na srpsku privredu odnosi je smanjenje priliva inostranih kredita bankama koje posluju u Srbiji. Smanjenje priliva kapitala odražava se i na kurs dinara prema evru I dolaru, koji beleži depresijaciju. Usled dejstva psiholoških faktora došlo je do delimičnog povlačenja depozita u stranoj valuti u našim bankama. Takodje, dolazi do pada cena finansijskih instrumenata i povećanja troškova finansiranja. Kriza likvidnosti na svetskom finansijskom tržištu uslovljava I drastično smanjenje prihoda od privatizacije. Budući da je realni sektor većine razvijenih zemalja zahvaćen recesijom i suočen sa problemom smanjene agregatne tražnje, izvoz naših proizvoda na svetsko tržište je sve teži.

Nezavisno od globalne finansijske krize, Srbija je već bila suočena sa ozbiljnim makroekonomskim neravnotežama, koje se ogledaju u visokom budžetskom i spoljnotrgovinskom deficitu. Presecanjem glavnih tokova finansiranja ovih deficita, finansijska kriza samo je ogolila problem dugogodišnjeg prekomernog rasta potrošnje i učinila nužnim preduzimanje mera za njegovo rešavanje. Logika funkcionisanja srpske privrede, koja se zasnivala na prekomernoj potrošnji, postaje neodrživa. Poskupljenje kredita, smanjenje priliva greenfild investicija, kao i smanjenje prihoda od privatizacije, uslovljava drastično smanjenje spoljnih izvora finansiranja budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita. Pred ekonomskom politikom stoje dva, veoma važna zadatka. Prvo, neophodno je obezbediti smanjenje obima javne potrošnje. Drugo, uz pomoć medjunarodnih finansijskih institucija (pre svega Svetske banke) moraju se obezbediti povoljni krediti za investiranje u infrastrukturu. Poboljšanju kreditnog rejtinga Srbije svakako će doprineti i potpisivanje aranžmana sa MMF-om. Ključno je bezbediti da se smanjenje potrošnje ne ostvaruje na uštrb proizvodnje, odnosno da čvrsta monetarno-kreditna i fiskalna politika smanji onaj deo koji je išao u neproizvodnu potrošnju (preko budžeta I kredita banaka). Iako je u periodu od 2000. do 2008. godine srpska privreda beležila prosečni rast DBP-a od oko 6%, uz deficit budžeta ne veći od 3% (što znači da se uklapala u kriterijume iz Mastrihta), prognoze za 2009. godinu ukazuju na to da će srpska privreda ući u recesiju i da će stopa privrednog rasta iznositi -5,0%. Ovakva projekcija nepovoljnija je od projekcije MMF-a o padu DBP-a srpske privrede od 2,0% u 2009. godini. Pa ipak, ona je optimističnija u odnosu na scenario po kome bi stagnacija ili pad poljoprivredne proizvodnje (koja u strukturi stvaranja DBP-a učestvuje sa oko 11%) u 2009. godini dovela do pada društvenog proizvoda od čitavih 7%. Mere koje se mogu preduzeti u cilju postizanja finansijske, makroekonomske stabilnosti i održivog rasta možemo podeliti na:

I kratkoročne - vrlo često palijativne, iznuđene i post festum i
II dugoročne - koje su strategijske, razvojne i strukturne.

3.Kratkoročne mere za ublažavanje posledica globalne finansijske krize u srpskoj privredi

U domenu fiskalne politike, za srpsku privredu je najvažnije povećanje budžetskih prihoda. Preduzete mere povećanja akciza na gorivo, poreza na impulse mobilne telefonije i poreza na luksuzna dobra ograničenog su dometa, budući da imaju relativno malo učešće u strukturi budžetskih prihoda. Glavna stavka na prihodnoj strani državnog budžeta je porez na dodatu vrednost. Iako je postojao predlog za povećanje stope PDV-a sa 18% na 19%, kreatori naše ekonomske politike odustali su, za sada, od pomenutog načina povećanja budžetskih prihoda zbog mogućeg uticaja na rast cena na malo. Uvođenje progresivnog oporezivanja neizvesno je zbog mogućnosti da zbog povećane evazije poreza smanjena naplata budžetskih prihoda poništi efekte izmene načina oporezivanja. Budući da se od dodatnog oporezivanja zarada odustalo zbog potencijalnih socijalnih nemira (izmena poreskih stopa na autorske honorare već izaziva burne negativne komentare), a da su prihodi od privatizacije u padu državi na raspolaganju ostaje:

• poboljšanje naplate poreskih prihoda (u smislu kvantiteta I efikasnosti kontrole),
• povećano zaduživanje države kod međunarodnih finansijskih institucija,
• javni radovi (izgradnja puteva – koridor 10, pruga, eventualno izgradnja jeftinih stanova).

Poboljšanje naplate poreskih prihoda vezano je za povećanje efikasnosti poreske administracije u smislu ažurnosti i kontrole naplate. Kako kontrola naplate poreskih prihoda obično iziskuje povećanje broja zaposlenih u tom segmentu i relativno širok vremenski horizont potreban za nadgledanje, krajnji finansijski efekti ove mere prilično su neizvesni, ali I vredni razmatranja. Povećano zaduživanje države kod međunarodnih finansijskih institucija otvara mnogobrojna pitanja vezana za javni i ukupni spoljni dug Srbije, što izlazi iz okvira mera za povećanje budžetskih prihoda i zalazi u resor ekonomskih mera u domenu finansijskog sektora, za jačanje finansijske discipline i uspešno vođenje ekonomske politike. Naša država u toku 2009. godine obilato koristi ovaj izvor povećanja kapitala. Već realizovani, ili u procesu ugovaranja očekivani iznos finansijskih sredstava, čiji je dotok u srpsku privredu u narednom periodu izvestan, procenjen je na 6 milijardi evra i, između ostalog, obuhvata:
• stand - by aranžman sa MMF-om u iznosu 2,94 milijarde evra,
• sredstva Svetske banke u iznosu od 900 miliona evra između ostalog i za izgradnju koridora 10,
• sredstva Evropske investicione banke u visini od 250 miliona evra za pomoć malim i srednjim preduzećima,
• sredstva Evropske unije u visini od 120 miliona evra za podršku budžetu iz predpristupnih fondova,
• zajmovi od Evropske banke za obnovu i razvoj, pojedinih vlada I poslovnih banaka.

Javni radovi i, u okviru njih izgradnja novih puteva, najavljeni su kao jedna od ključnih, atnirecesionih mera. Smatra se da, prema standardnom obrascu, izgradnja infrastrukturnih objekata, a naročito puteva, podstiče industriju metala i čelika, kao i hemijsku i građevinsku industriju. Kreatori ekonomske politike u Srbiji očekuju da će javni radovi, osim na rast zaposlenosti i povećanje tražnje, imati pozitivni efekat i na grane poput turizma i trgovine. Deo novca za izgradnju puteva obezbediće se iz budžeta, dok se 1,1 milijarda evra očekuje od strane medjunarodnih finansijskih institucija. Smanjenje rashodne strane budžeta trebalo bi da se postigne