Znacaj Svetske trgovinske organizacije u medjunarodnom poslovanju

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Svetska trgovinska organizacija (STO) je pravni i institucionalni osnov multilateralnog trgovinskog sistema. Ona predviđa osnovne ugovorne obaveze kojima se utvrđuje kako vlade treba da formulšu i primenjuju domaću regulativu u oblasti trgovine. Kroz članstvo u STO, zemlje razvijaju trgovinske odnose zajedničkim debatama, pregovorima i rešavanjem sporova.

STO je osnovana 1. januara 1995. godine. Pregovori su okončani Urugvajskom rundom 15.12.1993. godine i ministri su dali podršku ostvarenim rezultatima potpisivanjem finalnog akta na sastanku u Makarešu, Maroko, aprila 1994. godine. Njihova želja je bila da ojačaju svetsku privredu i da doprinesu svetskom rastu trgovine, investicija, zaposlenosti i dohotka. STO predstavlja pravno uobličavanje rezultata Urugvajske runde i ranijeg sporazuma o carinama i trgovini (GATT). Prvog dana je 76 zemalja postalo članica STO, a još oko pedeset je u različitim fazama okončavanja domaće ratifikacione procedure. STO obuhvata mnogo veći obim trgovinskih aktivnosti i politike. GATT se primenjivao samo na trgovinu robama dok STO pokriva i usluge i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine. Sedište STO je u Ženevi, Švajcarska.

Osnovne funkcije STO su:
•nadzor i sprovođenje multilateralnih trgovinskih sporazuma koji zajedno predstavljaju STO
•forum za multilateralne trgovinske pregovore
•rešavanje trgovinskih sporova
•nadzor nad racionalnim trgovinskim politikama
•saradnja sa ostalim međunarodnim institucijama uključenim u globalno kreiranje ekonomskih poilitika

Istorijat nastanka STO

Posle Drugog svetskog rata, jedna od značajnijih tendencija u svtskoj privredi bila je institucionalizacija međunarodnih ekonomskih odnosa. Odmah nakon rata stvorene su dve međunarodne organizacije u oblasti međunarodne finansijske saradnje država – Međunarodni monetrani fond (IMF) i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD).

Ali pokušaj da se stvori jedna međunarodna organizacija u oblasti međunarodne trgovinske saradnje država, je propao, jer na Konferenciji Ujednjenih nacija o trgovini i zaposlenosti, koja je održana 1948. godine u Havani na kojoj je izrađen nacrt o konvenciji o Međunarodnoj trgovinskoj organizaciji (ITO), nije došlo do usvajanja istog usled nespremnosti Kongresa SAD da ratifikuju ovu konvenciju. Neke od zemalja učesnica su nezavisno od konferencije počele da pregovaraju o sniženju carina i trgovini robom i kao rezultat tih pregovora nastao je Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT). Kasniji pregovori na istu temu, u više rundi, uslovili su nastanak međunarodnog trgovinskog sistema. Takav sistem je funkcionisao skoro 50 godina sve do nastanka Svetske trgovinske organizacije (WTO) 1995. godine.

Prema opštoj teoriji međunarodnih organizacija, neophodna su dva uslova za nastanak jedne međunarodne organizacije:

•Pravni uslov – stupanje na snagu međunarodnog ugovora;
•Faktički uslov – stvaranje statutom predviđenih organa koji počinju da deluju

Nastanak GATT-a

GATT ima korene u depresijaciji novca tridesetih godina XX veka. Krajem II Svetskog rata (1944) predstavnici SAD, Velike Britanije i Kanade susreli su se u Bretton Voodsu sa ciljem da stvore međunarodnu instituciju koje će ojačati međunarodnu ekonomsku kooperaciju u posleratnom periodu. Na ovoj konferenciji formirane su dve organizacije za međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju:
1.IMF (International Monetary Fund) - Međunarodni monetarni fond) i
2.IBRD (International Bank for Reconstruction and Development) - Međunarodna banka za obnovu i razvoj.
Treća institucija ITO (International Trade Organisation - Međunarodna trgovinska organizacija) je stvorena sa namenom da dopuni prethodne dve, a predložena je od strane SAD. SAD su bile inicijator stvaranja pripremne komisije za Konferenciju UN o trgovini zapošljavanju koja je imala zadatak da izradi povelju buduće Međunarodne trgovinske organizacije. Komisija je uspešno obavila ovaj zadatak, tako daje 24. marta 1948. godine prihvaćen završni akt Havanske povelje, potpisan od strane 57 zemalja, čije vlade su zakonodavno odobrile stvaranje ITO. Na taj način ovoj organizaciji su date mogućnosti regulacije carina, kvota, standarda radnika, investicija, monopola i cena robe.

Pre otpočinjanja konferencije u Havani (30.10.1947) donet je privremeni sporazum o carinama i trgovini (GATT) koji je zaživeo 1. januara 1948. godine. Iako je GATT imao