Hipertenzija kao deo metaboličkog sindroma (MS) predstavlja važan faktor rizika i interaktivni činilac koji doprinosi povećanju morbiditeta i mortaliteta. Ne iznenađuje uključenost hipertenzije u ovaj sindrom s obzirom na to da je glavna odlika MS, insulinska rezistencija (IR), bitan poremećaj prisutan u hipertenziji gojaznih, negojaznih i bliskih rođaka osoba sa hipertenzijom. Hipertenzivne osobe mogu imati poremećaj glikozne tolerancije, preprandijalnu i postprandijalnu hiperinsulinemiju ili IR dokaznu „clamp" tehnikom kao zlatnim standardom . Insulin deluje stimulativno na aktivaciju simpatičkog nervnog sistema (SNS), renin-angiotenzin-aldosteron sistema (RAAS) i pospešuje reapsorpciju natrijuma u prokimalnim tubulinama bubrega. Mehanizam kojim inicijalizuje ili pomaže nastanak i održavanje hipertenzije vezan je za prisustvo IR na metabolizam glikoze, a neometani efekat na SNS i tubule. Ovaj efekat je i prenaglašen u uslovima hiperinsulinemije.

Poslednjih nekoliko godina izraz „metabolički sindrom" je postao jedan od najčešće korišćenih u prostoru medicinskih nauka. On opisuje skup promena u jednoj osobi koje predstavljaju značajne faktore rizika za razvoj kardiovaskularne bolesti, kao što su poremećaj metabolizma glikoze (uključujući i dijabetes tip 2), dislipidemija, centralna gojaznost i primarna hipertenzija . Koegzistencija ovih poremećaja je mnogo češća nego što bi se očekivalo slučajno, i njihova udružena pojava predstavlja mnogo veću opasnost za razvoj kardiovaskularne bolesti nego što je zbir njihovih pojedinačnih uticaja, što nije od svih prihvaćeno. Pored toga, postoji i nekoliko dokaza zajedničke patofiziološke osnove sindroma u čijem centru je rezistencija na delovanje insulina .

UVOD
1.1 Hipertenzija i buka 2
1.2 Hiperteznija i alkohol 4
1.3 Hipertenzija i duvan 4
1.4 Hipertenzija i deca 9
ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 12