„Ugovor o zakupu je takva vrsta ugovora na osnovu koga je jedna ugovorna strana (zakupodavac) obavezna da preda određenu stvar dragoj strani (zakupcu) na upotrebu, a zakupac da za to plaća naknadu (zakupninu) i vrati stvar nakon isteka vremena predviđenog ugovorom ili zakonom. Ako nije drugačije ugovoreno ili uobičajeno, upotreba (korišćenje) stvari obuhvata i pribiranje plodova. Ugovor o zakupu se razlikuje od sličnih ugovora kao na primer ugovora o prodaji, razmeni, poklonu ili zajmu po tome što ne predstavlja iustus titulus za sticanje prava svojine na stvari, već samo ovlaštenje za upotrebu stvari, bez prava raspolaganja. Kada je u pitanju razlika prema ugovora o zajmu, ona se sastoji u tome što zakupac vraća stvar inspecies, odnosno onu stvar koju je dobio od zakupodavca, dok zajmoprimac vraća stvar iste vrste i iste količine, dakle, in genera“ .

Obligacioni odnos je građansko–pravni odnos, a njegova karakteristika je u tome što je on pravni odnos između tačno određenih lica i povodom tačno određene radnje. Obligaciono pravo spada u relativna prava, što znači da ono ne deluje prema svima. Poverilac može svoje pravo iz obligacije ostvariti samo prema svom dužniku. Prema trećim licima, koja nisu u tom obligacionom odnosu, poverila nema nikakvog prava. Obaveza iz obligacije je, po pravilu, pozitivna (aktivna). Dužnik je dužan da nešto učini ili da nešto da. Ređe je obaveza negativna i sastoji se u udržavanju da se nešto učini , tj. u nečinjenju. U našem pravu, kao uostalom uopšte u modernom pravu, tipična tužba za zaštitu obligacije je građansko-pravna tužba. Sredstva prinude protiv dužnika koji neće da podmiri tražbinu svoga poverioca nisu upravljenja protiv njegove ličnosti, nego protiv njegove imovine. Karakteristična sankcija protiv prekršioca obligacije je popravljanje štete. Ona se vrši na razne načine. Izvršavanje radnje koja je predmet obligacije može se poveriti nekom drugom ukoliko je to prema karakteru radnje nemoguće-na trošak dužnika. Pored toga, sud može procjeniti vrijednost neizvršene radnje i narediti da se ona isplati iz imovine dužnika. Obaveza iz obligacije je uvek imovinska i ostvaruje se na imovini dužnika.

UVOD
1 UGOVOR O ZAKUPU – OBLIGACIONI UGOVOR 2
1.1 Saglasnost volje strana ugovornica 2
1.2 Pregovori 3
1.3 Ponuda 3
1.3.1 Sadržina ponude 3
1.3.2 Prihvatanje ponude 4
1.4 Momenat zaključivanja ogovora 4
1.5 Nedostatci saglasnosti pri izjavi volje 4
2 PRIMERI UGOVORA O ZAKUPU 5
2.1 Ugovor o leasingu 5
2.2 Timesharing 7
ZAKLJUČAK 9
LITERATURA 10