Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Istorija razvoja organizovanih oblika ljudskog življenja predstavlja neprekidno ciklično smenjivanje centralizovanih I decentralizovanih vidova uređenja društvenih zajednica.
Proistekla iz šireg društvenog procesa diferencijacije upravnih institucija i organizacija, decentralizacija je kompleksan pojam koji u sebi sjedinjuje statičke (kao stanje) i dinamičke (kao proces) karakteristike.
Zbog toga, decentralizacija predstavlja dvosmislen pojam, čije granice, pritom, nisu zadovoljavajuće, definisane. Zapravo, moguće je da upravo ta dvosmislenost doprinosi privlačnosti celog koncepta decentralizacije.
U našoj sredini postoji konfuzija u pogledu poželjnog stepena decentralizacije, što može biti opasno.
Decentralizacija je poput jakog leka – mora biti primenjena u pravom trenutku i pravoj dozi i, ukoliko je usmerena na rešavanje odgovarajućih problema, imaće isceljujuće dejstvo.
Decentralizacija je antipod centralizaciji – drugom obliku organizovanja rada državnih organa odnosno organizacija.
Decentralizacija podrazumeva uvećanje nadležnosti nižih, perifernih državnih organa I nedržavnih institucija, pri čemu ti organi i institucije ostaju, u izvesnoj meri, i dalje podređeni višim upravnim instancama.
Dakle centralizacija i decentralizacija su imanentni odnosi i stanja nadređenosti i podređenosti, jer samo ono što je ustrojeno kao hijerarhijski uređen poredak može biti održivo.
„Podela poslova između hijerarhijski jednakih organa ili institucija, recimo ministarstava složene države i države u njenom sastavu ili između dveju opština, nema veze s decentralizacijom“.
“Podelu na centralizovane i decentralizovane države možemo učiniti s obzirom na to koji subjekti obavljaju najveći deo upravnih poslova”.
Decentralizaciju (prema lat. de i centrum – od centra) treba shvatiti kao “prenos vlasti čije obavljanje ostaje pod prenosiočevim nehijerarhijskim nadzorom”.
Prema Kelzenu centralizacija i decentralizacija su osnovni oblici državnog uređenja i „svi problemi centralizacije I decentralizacije ... u stvari su problemi koji se tiču područja važenja pravnih normi i organa koji ih stvaraju i primenjuju“, a o jednom pravnom poretku i jednoj državi može se govoriti sve dok postoji bar jedna osnovna (centralna) norma koja važi za celu državnu teritoriju.
Predmet ovog rada u nastavku biće decentralizacija Srbije. U sklopu rada biće obrađene sledeće teze:
- koja vrste decentralizacije je primenjena kada je reč o našoj zemlji,
- osnovni zakoni koji regulišu ovu sferu,
- ko odnosno šta su glavni pokretački faktori decentralizacije u Srbiji,
- imali napretka i gde odnosno kojim oblastima kada je reč decentralizacija Srbije,
- glavne prepreke decentralizaciji u Srbiji i
- preporuke za nastavak procesa decentralizacije u Srbiji.

Decentralizacija Srbije

Koja vrsta decentralizacije?

“Oblici u kojima se decentralizacija može pojaviti su:
- teritorijalna i
- neteritorijalna (čiji podvidovi su realna/stvarna i personalna decentralizacija)”.
Kada je teritorijalna decentralizacija (ili samouprava) u pitanju, teritorijalnoj jedinici poverava se vršenje dve tipa poslova:
- prvi iz sopstvenog autonomnog delokruga, najčešće zasnovanog na ustavu i zakonu, i
- drugi iz prenesenog okvira, koje im poveravaju državni organi da ih vrše umesto njih.
Teritorijalna decentralizacija se dalje razvrstava na:
- prostu i
- potenciranu.
Prosta decentralizacija je onaj vid teritorijalne decentralizacije gde su uže teritorijalne celine (recimo opštine) potčinjene samo najvišoj celini – državnom vrhu, a u potenciranom obliku teritorijalne decentralizacije one su potčinjene i hijerarhijski višim teritorijalnim delovima države (na primer regionima).
Suprotno teritorijalnoj, kod realne ili stvarne decentralizacije (ili samoupravljanja) delegira se vršenje određene delatnosti, na primer, sa jednog na drugi centralni organ (uz uspostavljanje odnosa nadređenosti i podređenosti) ili se, prilikom uspostavljanja različitih javno-komunalnih preduzeća, delegiraju poslovi opštine na te organizacije, čime im se, zapravo, poverava vršenje javnih ovlašćenja. Ovom drugom vidu decentralizacije naročito je doprineo razvoj javnih službi.
Kod personalne decentralizacije, radi se delegiranju poslova (najčešće od strane države) jednoj, zajedničkim karakteristikama međusobno povezanoj, grupi lica (pripadnicima iste profesije, religije itd.). Takva grupacija će poverene poslove vršiti preko svojih autonomnih organa (tzv. kulturno-prosvetna autonomija).
Dalje, “decentralizacija se može razvrstati na:
- normativnu,
- upravnu i
- sudsku, s obzirom na to koja je vrsta vlasti predmet prenošenja na decentralizovane celine”.
Blizak pojmovima centralizacije i decentralizacije je i pojam dekoncentracije, koji se u smislu principa rada neke organizacije počeo upotrebljavati sredinom 19. veka.
Pod dekoncentracijom se uobičajeno podrazumevalo „dodeljivanje izvesne samostalnosti nižim, obično mesnim predstavnicima centralne vlasti“. Pojedini autori ovaj proces označavaju i kao „upravnu“ odnosno „zavisnu“ decentralizaciju, dok je prava decentralizacija po njima „nezavisna“. Ovakva podela ima osnova, budući da je i dekoncentracija podvrsta decentralizacije.
Iako je svako od ovih pitanja značajno, odlučujući kriterijum za razlikovanje decentralizacije i dekoncentracije treba tražiti u stepenu personalne vlasti centralne nad nižim upravama. Ukoliko su funkcioneri nižih upravnih jedinica u službi centralne uprave, koja ima pravo samostalno da ih postavlja i smenjuje, tada se može govoriti samo o dekoncentraciji.