Поетика Бранка Миљковића јесте напор да се пронађе онтолошки доказ постојања песме: песма не пева о ономе што јесте, већ песма јесте. Радикализујући ову тезу („Она не носи своју истину у себи, њој се њена истинитост догађа"),Миљковић je одвојио песму од стварности, учинио је паралелно с њом. долазећи при томе - неретко - до самих граница песме и певања.

Своју поетику Миљковић je градио и експлицитно и имплицитно. У првом случају, реч je о начелима изложеним у програмским текстовима, есејима, књижевним критикама (није тешко уочити да он поводом дела других писаца највише говори о себи), али и у стиховним исказима у којима непосредније говори о природи и сврси поезије. У другом случају, његова поетичка начела се могу посредно извести из самих песничких творевина: њиховог склопа и композиције, песничких поступака, тематике и одређене слике света која се у песми успоставља.

УВОД 3
1 Похвале Бранка Миљковића 4
1.1 Анализа “Похвала” 5
ЗАКЉУЧАК 14
ЛИТЕРАТУРА 15