29-08-2012, 04:15 PM
UVOD - Umetnost Vajmara
Sadržaj
Svaki pokušaj da se povede iole ozbiljna rasprava na temu umetnosti u nacizmu vraća nas u treću deceniju prošloga veka, u literaturi o istoriji umetnosti poznatu i kao „burne dvadesete“. Ovaj termin, kada razmišljamo o umetnosti Vajmarske republike, u prvi mah navodi na pomisao da je reč o razdoblju tokom kojeg se desilo svojevrsno razdruživanje kulture i umetnosti od neprijatne realnosti društva pocepanog ekonomskim i političkim krizama. Iskustvo Prvog svetskog rata i revolucija koja će uslediti neposredno po njegovom završetku bili su prilika da se u kulturi i umetnosti Nemačke načini raskid sa carskim periodom tokom kojeg nije bilo sluha za novine na ovim poljima. Berlin i ostatak republike doživeli su, kako piše T. Palmer, svojevrstan „kulturni šok“, ali kulturni život i misao u širem smislu karakterisali su „osećanje nesigurnosti i intelektualne volatilnosti“. Drugim rečima, politička pozornica nije bila jedina na kojoj su se proleterske i revolucionarne ideje sukobile sa ideologijom nacionalizma.
“Umetnost Vajmara“, to jest „klasični modernizam“ sa E. M. Remarkom, F. Langom, P. Hindemithom, G. Groszom i drugima, čija dela su činila suštinski umetnički momentum Republike, stajala je nasuprot umetničkom i širem kulturnom konzervativizmu i pesimizmu oličenom u kritičkim radovima O. Špenglera, G. Benna i drugih. Ovi i njima bliski kritičari napadali su tadašnju umetnost Zapada nazivajući je pored „amerikanizma“ i „kulturnim boljševizmom“. Ovakav oštar kritički ton išao je ruku pod ruku sa izraženim antisemitizmom, to jest sa nastojanjem da se stane na put navodnoj jevrejskoj dominaciji u umetnosti. Upravo će ova tendencija vrlo brzo postati najpreči cilj nacističke kulturne politike i Ministarstva za propagandu i narodno prosvećenje uspostavljenog 1933. godine. Uklanjanje Jevreja iz kulturnog života postao je prioritet nacista, sledeći tvrdnju da ne samo da se nalaze na čelu značajnih javnih glasila, izdavačkih kuća i pozorišta nego i potkopavaju nemački kulturu kroz modernističke kreacije poput atonalne muzike i apstraktnog slikarstva.
“Umetnost Vajmara“, to jest „klasični modernizam“ sa E. M. Remarkom, F. Langom, P. Hindemithom, G. Groszom i drugima, čija dela su činila suštinski umetnički momentum Republike, stajala je nasuprot umetničkom i širem kulturnom konzervativizmu i pesimizmu oličenom u kritičkim radovima O. Špenglera, G. Benna i drugih. Ovi i njima bliski kritičari napadali su tadašnju umetnost Zapada nazivajući je pored „amerikanizma“ i „kulturnim boljševizmom“. Ovakav oštar kritički ton išao je ruku pod ruku sa izraženim antisemitizmom, to jest sa nastojanjem da se stane na put navodnoj jevrejskoj dominaciji u umetnosti. Upravo će ova tendencija vrlo brzo postati najpreči cilj nacističke kulturne politike i Ministarstva za propagandu i narodno prosvećenje uspostavljenog 1933. godine. Uklanjanje Jevreja iz kulturnog života postao je prioritet nacista, sledeći tvrdnju da ne samo da se nalaze na čelu značajnih javnih glasila, izdavačkih kuća i pozorišta nego i potkopavaju nemački kulturu kroz modernističke kreacije poput atonalne muzike i apstraktnog slikarstva.
Sadržaj
UVOD - Umetnost Vajmara 3
1 Nacistička umetnost 4
1.1 Slikarstvo i skulptura 5
1.2 Arhitektura 9
1.3 Muzika 11
1.4 Film 12
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15
1 Nacistička umetnost 4
1.1 Slikarstvo i skulptura 5
1.2 Arhitektura 9
1.3 Muzika 11
1.4 Film 12
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15