06-06-2010, 11:53 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni ,Masters i Diplomski radovi iz Ekonomije, Finansija, Ekonomike i Elektronsko poslovanje.
Politika konkurencije, kao jedna od politika EU, jasan je pokazatelj slozenosti procesa u Uniji. Od velikog je znacaja za istinsko funkcionisanje zajednickog trzista EU i ostvarivanje cetiri slobode (protoka ljudi, robe, kapitala i usluga). Njen cilj jeste da dopirnese pospesivanju trzisne razmene i daljem izgradivanju samog trzista.
U pitanju je jedna od najrazvijenijih politika Zajednice – njeni pravni postulati, kao i njihova primena i razrada od strane pojedinih organa Unije, u osnovi sadrze ideju o izgradnji zajednickog trzista. Uz to, osnivacki ugovori postavljaju i dodatne ciljeve, poput blagostanja stanovnistva drzava clanica, cime se mogu pravdati brojni izuzeci, odstupanja i siroko rasirena drzavna pomoc kroz razne vidove subvencija. Sprovodenje ove politike nalazi se prevashodno u nadleznosti Evropske Zajednice – konkretno Evropske Komisije, ali i u jurisdikciji anti-monopolskih tela drzava clanica. Svi oni zajedno cine Evropsku mrezu za konkurenciju.
Osnov prava konkurencije se nalazi u odeljku VI Ugovora o Evropskoj Zajednici, koji sadrzi konkretno poglavlje o pravilima konkurencije (cl. 81-89), ali i za konkurenciju isto tako bitna pravila o poreskom sistemu i priblizavanju zakonodavstava clanica. Od znacaja su takode i pravila o zajednickoj trgovinskoj politici sadrzana u odeljku IX. U pitanju su samo osnovi politike konkurencije, koji svoju razradu dobijaju kroz delovanje Evropske Komisije – centralnog tela za politiku konkurencije, koji je istovremeno i predlagac akata Savetu; zatim, kroz delovanje Saveta Ministara – putem donosenja regulativa i direktiva; i, konacno, kroz delovanje Evropskog Suda Pravde, koji je svojim presudama omogucavao istinsku izgradnju zajednickog trzista (a, izmedu ostalog, ucinio i ono sto Rimski ugovor nije – definisao konkurenciju kao «trzisnu utakmicu koja za cilj ima ostvarenje drustvenog napretka, ali ne kao cistu, apsolutnu trzisnu utakmcicu i potpunu slobodu izbora na strani korisnika».
Kada govorimo o politici konkurencije, prvo na sta pomisljamo su monopoli. Ipak, i pravo EZ, i praksa pokazuju da je u pitanju siroki dijapazon remecenja slobodne utakmice dovodenjem konkurencije u nepovoljniji polozaj, kako kroz postupke samih privrednih subjekata, tako i kroz pomoc kojom drzava na razlicite nacine favorizuje ili spasava od propasti iste te privredne subjekte.......
Politika konkurencije, kao jedna od politika EU, jasan je pokazatelj slozenosti procesa u Uniji. Od velikog je znacaja za istinsko funkcionisanje zajednickog trzista EU i ostvarivanje cetiri slobode (protoka ljudi, robe, kapitala i usluga). Njen cilj jeste da dopirnese pospesivanju trzisne razmene i daljem izgradivanju samog trzista.
U pitanju je jedna od najrazvijenijih politika Zajednice – njeni pravni postulati, kao i njihova primena i razrada od strane pojedinih organa Unije, u osnovi sadrze ideju o izgradnji zajednickog trzista. Uz to, osnivacki ugovori postavljaju i dodatne ciljeve, poput blagostanja stanovnistva drzava clanica, cime se mogu pravdati brojni izuzeci, odstupanja i siroko rasirena drzavna pomoc kroz razne vidove subvencija. Sprovodenje ove politike nalazi se prevashodno u nadleznosti Evropske Zajednice – konkretno Evropske Komisije, ali i u jurisdikciji anti-monopolskih tela drzava clanica. Svi oni zajedno cine Evropsku mrezu za konkurenciju.
Osnov prava konkurencije se nalazi u odeljku VI Ugovora o Evropskoj Zajednici, koji sadrzi konkretno poglavlje o pravilima konkurencije (cl. 81-89), ali i za konkurenciju isto tako bitna pravila o poreskom sistemu i priblizavanju zakonodavstava clanica. Od znacaja su takode i pravila o zajednickoj trgovinskoj politici sadrzana u odeljku IX. U pitanju su samo osnovi politike konkurencije, koji svoju razradu dobijaju kroz delovanje Evropske Komisije – centralnog tela za politiku konkurencije, koji je istovremeno i predlagac akata Savetu; zatim, kroz delovanje Saveta Ministara – putem donosenja regulativa i direktiva; i, konacno, kroz delovanje Evropskog Suda Pravde, koji je svojim presudama omogucavao istinsku izgradnju zajednickog trzista (a, izmedu ostalog, ucinio i ono sto Rimski ugovor nije – definisao konkurenciju kao «trzisnu utakmicu koja za cilj ima ostvarenje drustvenog napretka, ali ne kao cistu, apsolutnu trzisnu utakmcicu i potpunu slobodu izbora na strani korisnika».
Kada govorimo o politici konkurencije, prvo na sta pomisljamo su monopoli. Ipak, i pravo EZ, i praksa pokazuju da je u pitanju siroki dijapazon remecenja slobodne utakmice dovodenjem konkurencije u nepovoljniji polozaj, kako kroz postupke samih privrednih subjekata, tako i kroz pomoc kojom drzava na razlicite nacine favorizuje ili spasava od propasti iste te privredne subjekte.......