04-06-2010, 01:07 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
Top menadžment tim (TMT) je termin koji se koristi u teoriji strategijskog liderstva i odnosi se na mali broj ljudi u samom vrhu menadžmenta preduzeća. U SAD se koristi naziv Central Executive Officer (CEO) za generalnog direktora preduzeća. U TMT pored generalnog direktora ulaze i njegov zamenik za operativne aktivnosti (Central Operative Officer ili COO) koji održava neposredne kontakte sa divizijama i strategijskim poslovnim jedinicama preduzeća, finansijski direktor i često, ali ne uvek, zamenik generalnog direktora za stručne službe preduzeća. Kada preduzeće u svome sastavu ima određeni broj velikih divizija, ili strategijskih poslovnih jedinica, onda su nekoliko njihovih direktora članovi TMT. Broj i sastav koji izuzetno prelazi deset članova, određuje generalni direktor preduzeća.
Termin TMT ne implicira formalizovani menadžment po sistemu grupe, već prosto konstelaciju od tri do deset menadžera na vrhu menadžment strukture preduzeća. TMT čini lidersko jezgro preduzeća. Poznati ekonomista i filozof Pareto je svojevremeno ukazivao na neophodnost nejednakosti. U preduzećima su neki više jednaki nego drugi, i za sebe mogu da obezbede odgovarajuću titulu i mesto u hijerarhijskoj strukturi preduzeća. Generalni direktor preduzeća ima disproporcionalni uticaj na odluke i akcije TMT. Od njega zavisi ne samo broj i sastav, već i način funkcionisanja TMT. Performanse preduzeća bitno su uslovljene znanjem, profesionalnošću, vrednostima, i stavovima TMT. Bitno je da članovi TMT imaju potrebne kvlitete za liderstvno a ne samo sposobnost da obavljaju tekuće poslove u preduzeću.
TMT čine tzv. izvršni direktori (menadžeri), odnosno lica koja su odgovorna za performanse preduzeća. Svako od njih ima jasno razgranične nadležnosti i odgovornosti, s obzirom na poziciju koju ima u menadžment strukturi preduzeća. Veoma je bitno za efikasnost rada TMT da se razjasne pozicije pojedinih izvršnih direktora (menadžera) koji ga sačinjavaju.
Direktori (menadžeri) divizija i strategijskih poslovnih jedinica imaju uži okvir nadležnosti i odgovornosti od direktora preduzeća, ali obavljaju uglavnom iste ili slične aktivnosti kao on. Razlika je što direktor preduzeća to radi za celinu, a oni za relativno osamostaljene delove preduzeća.
Prema menadžerskoj teoriji generalni direktor i članovi TMT nastoje da maksimiraju veličinu preduzeća, a ne prinos na uloženi kapital od strane akcionara. Kao razlog za to navodi se:
1. što se veličina preduzeća lakše kontroliše od profita preduzeća,
2. velika preduzeća bolje plaćaju svoje menadžere od malih preduzeća, i
3. veća preduzeća daju veće nefinansijske nagrade kao što je prestiž u poslovnoj eliti.
To vodi do stanovišta da je veličina preduzeća (merena prihodom ili aktivom) pozitivno povezana sa ponašanjem menadžera. Argument je da je maksimiranje veličine veoma važan cilj za čije ostvarenje treba nagraditi generalnog direktora i TMT. Veliko preduzeća ima veću privrednu moć, pa prema tome i veću društvenu odgovornost.
MENADŽERI I STRATEGIJSKE PROMENE
Poznavanje tržišta i poslovnih područja uopšte olakšava da se preduzeće prilagođava tekućim uslovima bez napuštanja strategijske vizije. Poznavanje poslova i tržišta omogućava da se vrše kontinuelna poboljšanja, a ne samo da se čeka na veće zaokrete u poslovanju koji su mogući s vremena na vreme. U fokusu menadžera mora biti ono što se sada radi kao i ono što dolazi posle toga. Sa pravom se u novije vreme na strategiju gleda kao na nešto što se stvara u glavama ljudi koji su menažeri, a zadatak je planera da pomognu da se strategije bolje formulišu. Zato menadžeri i ne mogu biti samo odgovorni za proces stvaranja strategije već i za samo njeno formulisanje. Nove ideje stečene u poslovnoj aktivnosti se integrišu sa postojećim idejama o načinima na koje treba ostvarivati ciljeve poslovanja.
Sposobnost strategijskog razmišljanja menadžmenta je bazična pretpostavka za racionalno formulisanje i efikasno sprovođenje strategije. Saveti članova upravnog odbora, planske službe i konsultantata su od koristi samo menadžerima koji su skloni i sposobni da samostalno misle i odlučuju o strategijskim pitanjima preduzeća. Strategijski misle oni menadžeri koji znaju kako će preduzeće izgledati u budućnosti i onda traže najbolje strategije da preduzeće dođe u tu poziciju u sredini. Strategijsko razmišljanje je svojevrstan okvir koji omogućava testiranje racionalnosti različtih strategijskih opcija.
U većini preduzeća postoji implicitna strategija u glavi generalnog direktora a on ima teškoće da to artikuliše rečima svojim najbližim saradnicima. Nemoguće je primeniti nešto što se ne poznaje ili nedovoljno poznaje. Nekada se potcenjuje sposobnost strategijskog razmišljanja od strane operativnih menadžera. To sužava broj ljudi u preduzeću koji odlučuju o strategijskim pitanjima.
Strategijsko razmišljanje i reagovanje menadžmenta postaje kritičan faktor uspeha kada preduzeće namerava ili je prinuđeno da napravi diskontinuelnu promenu u strategiji. Kako diskontinuelne promene postaju pre pravilo nego izuzetak, sposobnost strategijskog razmišljanja postaje kritičan faktor poslovnog uspeha preduzeća. Kako diskontinuelne promene postaju ne samo česte već i brze, reaktivno prilagođavanje neće biti odgovor na promenu situacije u makro i poslovnoj sredini. Diskontinuitet u nekim slučajevima zahteva strategijsko repozicioniranje preduzeća u sredini.
Menadžeri preduzeća na različitom nivou organizacione strukture stvaraju i sprovode strategije. Kvalitet strategije verno odslikava sposobnosti strategijskog načina razmišljanja i odlučivanja menadžera u jednom preduzeću. Karakteristike menadžera i timova menadžera bitno utiču na pristup stvaranju strategije i izbor strategije preduzeća ili njegove SPJ.
Način promene menadžment tima i njegove kompozicije imaju značajan efekat na izbor strategije preduzeća . U matrici se mogu posmatrati tržište menadžera za nasleđe (koje može biti iz preduzeća i van preduzeća) i kompozicija menadžment tima (koji može biti homogen i heterogen).
Top menadžment tim (TMT) je termin koji se koristi u teoriji strategijskog liderstva i odnosi se na mali broj ljudi u samom vrhu menadžmenta preduzeća. U SAD se koristi naziv Central Executive Officer (CEO) za generalnog direktora preduzeća. U TMT pored generalnog direktora ulaze i njegov zamenik za operativne aktivnosti (Central Operative Officer ili COO) koji održava neposredne kontakte sa divizijama i strategijskim poslovnim jedinicama preduzeća, finansijski direktor i često, ali ne uvek, zamenik generalnog direktora za stručne službe preduzeća. Kada preduzeće u svome sastavu ima određeni broj velikih divizija, ili strategijskih poslovnih jedinica, onda su nekoliko njihovih direktora članovi TMT. Broj i sastav koji izuzetno prelazi deset članova, određuje generalni direktor preduzeća.
Termin TMT ne implicira formalizovani menadžment po sistemu grupe, već prosto konstelaciju od tri do deset menadžera na vrhu menadžment strukture preduzeća. TMT čini lidersko jezgro preduzeća. Poznati ekonomista i filozof Pareto je svojevremeno ukazivao na neophodnost nejednakosti. U preduzećima su neki više jednaki nego drugi, i za sebe mogu da obezbede odgovarajuću titulu i mesto u hijerarhijskoj strukturi preduzeća. Generalni direktor preduzeća ima disproporcionalni uticaj na odluke i akcije TMT. Od njega zavisi ne samo broj i sastav, već i način funkcionisanja TMT. Performanse preduzeća bitno su uslovljene znanjem, profesionalnošću, vrednostima, i stavovima TMT. Bitno je da članovi TMT imaju potrebne kvlitete za liderstvno a ne samo sposobnost da obavljaju tekuće poslove u preduzeću.
TMT čine tzv. izvršni direktori (menadžeri), odnosno lica koja su odgovorna za performanse preduzeća. Svako od njih ima jasno razgranične nadležnosti i odgovornosti, s obzirom na poziciju koju ima u menadžment strukturi preduzeća. Veoma je bitno za efikasnost rada TMT da se razjasne pozicije pojedinih izvršnih direktora (menadžera) koji ga sačinjavaju.
Direktori (menadžeri) divizija i strategijskih poslovnih jedinica imaju uži okvir nadležnosti i odgovornosti od direktora preduzeća, ali obavljaju uglavnom iste ili slične aktivnosti kao on. Razlika je što direktor preduzeća to radi za celinu, a oni za relativno osamostaljene delove preduzeća.
Prema menadžerskoj teoriji generalni direktor i članovi TMT nastoje da maksimiraju veličinu preduzeća, a ne prinos na uloženi kapital od strane akcionara. Kao razlog za to navodi se:
1. što se veličina preduzeća lakše kontroliše od profita preduzeća,
2. velika preduzeća bolje plaćaju svoje menadžere od malih preduzeća, i
3. veća preduzeća daju veće nefinansijske nagrade kao što je prestiž u poslovnoj eliti.
To vodi do stanovišta da je veličina preduzeća (merena prihodom ili aktivom) pozitivno povezana sa ponašanjem menadžera. Argument je da je maksimiranje veličine veoma važan cilj za čije ostvarenje treba nagraditi generalnog direktora i TMT. Veliko preduzeća ima veću privrednu moć, pa prema tome i veću društvenu odgovornost.
MENADŽERI I STRATEGIJSKE PROMENE
Poznavanje tržišta i poslovnih područja uopšte olakšava da se preduzeće prilagođava tekućim uslovima bez napuštanja strategijske vizije. Poznavanje poslova i tržišta omogućava da se vrše kontinuelna poboljšanja, a ne samo da se čeka na veće zaokrete u poslovanju koji su mogući s vremena na vreme. U fokusu menadžera mora biti ono što se sada radi kao i ono što dolazi posle toga. Sa pravom se u novije vreme na strategiju gleda kao na nešto što se stvara u glavama ljudi koji su menažeri, a zadatak je planera da pomognu da se strategije bolje formulišu. Zato menadžeri i ne mogu biti samo odgovorni za proces stvaranja strategije već i za samo njeno formulisanje. Nove ideje stečene u poslovnoj aktivnosti se integrišu sa postojećim idejama o načinima na koje treba ostvarivati ciljeve poslovanja.
Sposobnost strategijskog razmišljanja menadžmenta je bazična pretpostavka za racionalno formulisanje i efikasno sprovođenje strategije. Saveti članova upravnog odbora, planske službe i konsultantata su od koristi samo menadžerima koji su skloni i sposobni da samostalno misle i odlučuju o strategijskim pitanjima preduzeća. Strategijski misle oni menadžeri koji znaju kako će preduzeće izgledati u budućnosti i onda traže najbolje strategije da preduzeće dođe u tu poziciju u sredini. Strategijsko razmišljanje je svojevrstan okvir koji omogućava testiranje racionalnosti različtih strategijskih opcija.
U većini preduzeća postoji implicitna strategija u glavi generalnog direktora a on ima teškoće da to artikuliše rečima svojim najbližim saradnicima. Nemoguće je primeniti nešto što se ne poznaje ili nedovoljno poznaje. Nekada se potcenjuje sposobnost strategijskog razmišljanja od strane operativnih menadžera. To sužava broj ljudi u preduzeću koji odlučuju o strategijskim pitanjima.
Strategijsko razmišljanje i reagovanje menadžmenta postaje kritičan faktor uspeha kada preduzeće namerava ili je prinuđeno da napravi diskontinuelnu promenu u strategiji. Kako diskontinuelne promene postaju pre pravilo nego izuzetak, sposobnost strategijskog razmišljanja postaje kritičan faktor poslovnog uspeha preduzeća. Kako diskontinuelne promene postaju ne samo česte već i brze, reaktivno prilagođavanje neće biti odgovor na promenu situacije u makro i poslovnoj sredini. Diskontinuitet u nekim slučajevima zahteva strategijsko repozicioniranje preduzeća u sredini.
Menadžeri preduzeća na različitom nivou organizacione strukture stvaraju i sprovode strategije. Kvalitet strategije verno odslikava sposobnosti strategijskog načina razmišljanja i odlučivanja menadžera u jednom preduzeću. Karakteristike menadžera i timova menadžera bitno utiču na pristup stvaranju strategije i izbor strategije preduzeća ili njegove SPJ.
Način promene menadžment tima i njegove kompozicije imaju značajan efekat na izbor strategije preduzeća . U matrici se mogu posmatrati tržište menadžera za nasleđe (koje može biti iz preduzeća i van preduzeća) i kompozicija menadžment tima (koji može biti homogen i heterogen).