30-05-2010, 10:55 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
Proces upravljanja (menadžmenta) odvija se u više faza. Ukupan broj faza može se svesti na četiri, odnosno na planiranje, organizovanje, motivisanje i kontrolu. Ove faze sačinjene su od grupa aktivnosti koje menadžeri obavljaju, odnosno to je ono što menadžment zaista radi. Glavni nedostatak ovih faza je što težište stavlja na aktivnosti menadžmenta, a ne i na rezultate.
Praktično upravljanje može se smatrati procesom konverzije ulaznih faktora organizacije u rezultate. Praktične menadžerske aktivnosti mogu se grupisati u četiri faze:
1.Planiranje je faza u kojoj se definišu ciljevi organizacije i u kojoj se vrše pripreme kako bi ti ciljevi bili dostignuti.
2.Organizovanje je faza procesa menadžmenta u kojoj se vrši alokacija zadataka i odgovornosti za izvršenje plana. U ovoj fazi vrši se i harmonizacija pojedinačnih i grupnih aktivnosti usmerenih ka dostizanju zadatih ciljeva.
3.Motivisanje je faza povezivanja socijalnih, materijalnih i psiholoških potreba zaposlenih sa ostvarenjem ciljeva organizacije.
4.Kontrola je osmatranje i ocena aktivnosti pojedinaca i grupa u kompaniji. Ova faza mora imati i određene korektivne mehanizme.
Prva faza u procesu upravljanja, prema Fajlovoj definiciji, je predviđanje i planiranje. Sposobnost predviđanja budućnosti dar je koji poseduju samo vrhunski menadžeri. Na osnovu predviđanja, kreiraju se planovi aktivnosti kompanije. Fajol organizovanje smatra strukturalnim problemom, dok je komandovanje neprekidno održavanje aktivnosti među zaposlenima. Koordinacija je harmonizacija svih aktivnosti u kompaniji. Kontrola, kao finalna faza - osigurava da se aktivnosti odvijaju u skladu sa definisanom poslovnom politikom kompanije.
POJAM PLANIRANJA
Planiranje je prva, ali i najvažnija faza procesa menadžmenta. Ono je temelj svih ostalih faza menadžmenta. Planiranje je proces određivanja sudbine kompanije, ali tako da ona ide putem - kojim želi da ide i da stigne tamo - kuda želi da stigne. Planiranje je - po definiciji - sistematski razvoj programa aktivnosti sa ciljem postizanja utvrđenih poslovnih ciljeva, a kroz proces analize, evaluacije i selekcije anticipiranih mogućnosti.
Planiranje ima pet faza: definisanje ciljeva organizacije, utvrđivanje svih mogućnosti, izbor najbolje alternative, razvoj odabrane alternative i aktiviranje planova .
Samo planiranje podrazumeva da menadžeri dobro razmisle o ciljevima koje žele postići, da ti ciljevi budu zasnovani na nekom planu ili logici, a ne nikako na predosećajima . Prvi korak planiranja je izbor šta se želi ostvariti, tj. izbor ciljeva. Menadžer koji bira ciljeve mora misliti i o njihovoj izvodljivosti u odnosu na druge menadžere i zaposlene u njegovoj organizaciji. Bitno mesto u procesi planiranja zauzimaju odnosi i vreme. Kada menadžer planira on istovremeno mora da uzme u obzir i trenutno raspoloživa sredstva, prošla iskustva, itd. Kada planove donosi glavna uprava, koja je odgovorna za čitavu organizaciju, ti planovi mogu biti za periode duge i po više godina. Kada se planira u pojedinim delovima organizacije, radi se najčešće za mnogo kraće periode. Npr, takvi planovi mogu da se odnose na posao za sledeći dan, za događaj koji će se odigrati u narednih nedelju dana, itd.
Planiranje nema jasan početak i kraj. To je proces koji neprekidno traje, koji odražava promene okruženja i prilagođava im se. Najbitniji rezultat procesa planiranja je strategija kojom će se organizacija rukovoditi. Tako je nastala i posebna vrsta menadžmenta strateški menadžment, koji je neprekidna praksa utvrđivanja ciljeva organizacije i načina da se oni ostvare.
Planiranje se može definisati kao postavljanje ciljeva, i preciziranje aktivnosti, puteva i resursa za njihovo ostvarenje.
Proces upravljanja (menadžmenta) odvija se u više faza. Ukupan broj faza može se svesti na četiri, odnosno na planiranje, organizovanje, motivisanje i kontrolu. Ove faze sačinjene su od grupa aktivnosti koje menadžeri obavljaju, odnosno to je ono što menadžment zaista radi. Glavni nedostatak ovih faza je što težište stavlja na aktivnosti menadžmenta, a ne i na rezultate.
Praktično upravljanje može se smatrati procesom konverzije ulaznih faktora organizacije u rezultate. Praktične menadžerske aktivnosti mogu se grupisati u četiri faze:
1.Planiranje je faza u kojoj se definišu ciljevi organizacije i u kojoj se vrše pripreme kako bi ti ciljevi bili dostignuti.
2.Organizovanje je faza procesa menadžmenta u kojoj se vrši alokacija zadataka i odgovornosti za izvršenje plana. U ovoj fazi vrši se i harmonizacija pojedinačnih i grupnih aktivnosti usmerenih ka dostizanju zadatih ciljeva.
3.Motivisanje je faza povezivanja socijalnih, materijalnih i psiholoških potreba zaposlenih sa ostvarenjem ciljeva organizacije.
4.Kontrola je osmatranje i ocena aktivnosti pojedinaca i grupa u kompaniji. Ova faza mora imati i određene korektivne mehanizme.
Prva faza u procesu upravljanja, prema Fajlovoj definiciji, je predviđanje i planiranje. Sposobnost predviđanja budućnosti dar je koji poseduju samo vrhunski menadžeri. Na osnovu predviđanja, kreiraju se planovi aktivnosti kompanije. Fajol organizovanje smatra strukturalnim problemom, dok je komandovanje neprekidno održavanje aktivnosti među zaposlenima. Koordinacija je harmonizacija svih aktivnosti u kompaniji. Kontrola, kao finalna faza - osigurava da se aktivnosti odvijaju u skladu sa definisanom poslovnom politikom kompanije.
POJAM PLANIRANJA
Planiranje je prva, ali i najvažnija faza procesa menadžmenta. Ono je temelj svih ostalih faza menadžmenta. Planiranje je proces određivanja sudbine kompanije, ali tako da ona ide putem - kojim želi da ide i da stigne tamo - kuda želi da stigne. Planiranje je - po definiciji - sistematski razvoj programa aktivnosti sa ciljem postizanja utvrđenih poslovnih ciljeva, a kroz proces analize, evaluacije i selekcije anticipiranih mogućnosti.
Planiranje ima pet faza: definisanje ciljeva organizacije, utvrđivanje svih mogućnosti, izbor najbolje alternative, razvoj odabrane alternative i aktiviranje planova .
Samo planiranje podrazumeva da menadžeri dobro razmisle o ciljevima koje žele postići, da ti ciljevi budu zasnovani na nekom planu ili logici, a ne nikako na predosećajima . Prvi korak planiranja je izbor šta se želi ostvariti, tj. izbor ciljeva. Menadžer koji bira ciljeve mora misliti i o njihovoj izvodljivosti u odnosu na druge menadžere i zaposlene u njegovoj organizaciji. Bitno mesto u procesi planiranja zauzimaju odnosi i vreme. Kada menadžer planira on istovremeno mora da uzme u obzir i trenutno raspoloživa sredstva, prošla iskustva, itd. Kada planove donosi glavna uprava, koja je odgovorna za čitavu organizaciju, ti planovi mogu biti za periode duge i po više godina. Kada se planira u pojedinim delovima organizacije, radi se najčešće za mnogo kraće periode. Npr, takvi planovi mogu da se odnose na posao za sledeći dan, za događaj koji će se odigrati u narednih nedelju dana, itd.
Planiranje nema jasan početak i kraj. To je proces koji neprekidno traje, koji odražava promene okruženja i prilagođava im se. Najbitniji rezultat procesa planiranja je strategija kojom će se organizacija rukovoditi. Tako je nastala i posebna vrsta menadžmenta strateški menadžment, koji je neprekidna praksa utvrđivanja ciljeva organizacije i načina da se oni ostvare.
Planiranje se može definisati kao postavljanje ciljeva, i preciziranje aktivnosti, puteva i resursa za njihovo ostvarenje.