28-05-2010, 10:41 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
Upravljanje i razvoj ljudskih potencijala postaje sve značajnije zbog novog mesta i uloge čoveka u svim društvenim procesima kao i u njihovom upravljanju. Motivacija i zadovoljstvo zaposlenog postaju temelji zanimanja savremenog menadžmenta ljudskih potencijala jer jedino se izgradnjom kvalitetnog motivacionog sistema može pomoći organizaciji da poveća svoju konkurentsku spsposobnost i vrednost.
Dosadašnji koncepti motivacionih sistema, motivacionih tehnika i strategija postaju nedostupni i nedovoljno fleksibilni, pa je potrebno razvijati i uvoditi nove, koji će svojom razrađenošću i svestranošću dovesti do visoke motivisanosti i zadovoljstva zaposlenog, a time istovremeno i ostvariti uspešno poslovanje..
Iz navedene problematike definiše se i sledeći predmet ovog članka:
Istražiti i utvrditi područja motivacije i motivacionih tehnika koja se mogu razraditi i primeniti u upravljanju ljudskim potencijalima kako bi ono bilo što efikasnije i zadovoljilo raznolike ljudske potrebe te ujedno predložiti aktivnosti njihove primene.
Za to je bitno znati, koje motivacione tehnike, na koji način i u kojim uslovima omogućuju izgradnju kvalitetnog motivacijskog sistema.
Pojam motiva i motivacije
Rad i s njim povezan menadžment je središna odlika savremenog društva, i većini ljudi na rad odlazi mnogo vremena koje im je na raspolaganju u toku pretežnog dela svoga života, a materijalna nagrada koju njime stiču odredjuje životni standard, i u značajnoj meri i njihov društveni položaj.
U svakodnevnom životu često susrećemo reči “motivi” i “motivatori”. I jedna i druga reč potstiče sa prostora psihologije, i uglavnom su vezane za pokretače ljudske aktivnosti, i to bi bilo zajedničko odredjenje i za motiv i za motivaciju.
No, kada je reč o motivima, tu postoji nešto kompleksnije odredjenje ovog pojma u odnosu na motivaciju. Tako se najčešće pod motivima podrazumeva unutrašnji psihički faktor, koji pokreće, usmerava, održava i obustavlja ljudsku aktivnost . Iz ove definicije uočavamo četiri bitne karakteristike motiva, koje se mogu postaviti u obliku pitanja:
1)Šta to čoveka pokreće na aktivnost?
2)Šta tu aktivnost usmerava?
3)Šta tu aktivnost održava? i na kraju
4)Šta tu aktivnost obustavlja?
Odgovor na ova pitanja zaslužuje posebnu pažnju. Tako, ako podjemo od prvog odredjenja motiva – šta čoveka pokreće na aktivnost – recimo grubo, da ruši materijalne i duhovne tvorevine, da se pokorava nekom autoritetu ili, pak, da jedva obavlja posao za koji je platen. Odgovor na ova pitanja obično tražimo u sferi ljudske volje. Medjutim, taj odgovor je ipak nepotpun, jer ne kazuje čime je volja uzrokovana i pokretana, a opšte je poznato pravilo da je celokupno čovekovo ponašanje uzrokovano i pokretano odredjenim potrebama, koje daju snagu čovekovim voljnim aktivnostima. S tim u vezi, valja naglasiti da je cilj svake ljudske potrebe da bude zadovoljena, kako bi se održalo stanje ravnoteže bioloških funkcija njegovog organizma. To stanje ravnoteže naziva se homeostaza, i svako odstepene od te ravnoteže manifestuje se na čovekovo ponašanje u cilju da se ravnoteža uspostavi. To je ono što čoveka pokreće na aktivnost. Dakle, poremećaj homeostaze je mehanizam koji pokreće čoveka na aktiviranje organizma u cilju uspostavljanja stanja ravnoteže, stanje lagodnosti i prijatnosti.
Jednom rečju, homoestaza je ravnoteža izmedju potrebnog i postojećeg. Na primer: nesklad izmedju potrebne i postojeće količine tečnosti u organizmu pri obavljanju težih radnih aktivnosti i pri povišenoj temperaturi predstavlja potrebu za tečnošću koja se doživljava kao nagon za pijenjem. Uzimenjem vode uspostavlja se ravnoteža potrebne i postojeće količine tečnosti u organizmu, a time i prestanak nagona žedji.
Polazeći od drugog odredjenja motiva: šta čovekovu aktivnost usmerava – odgovor moramo tražiti u sferi bioloških motiva. Tako, recimo, čovek pri teškom fizičkom radu oseti glad zbog smanjene količine kalorija koje su mu preko potrebne za tu vrstu rada. U cilju zadovoljenja potrebe za visokokaloričnom hranom aktiviraju se biološki motivi koji tu potrebu na odredjeni način zadovoljavaju i usmeravaju čovekovo ponašanje u pravcu te potrebe, kako bi mogao da završi povereni radni zadatak. Dakle, čovek koji je gladan, pri obavljanju teških fizičkih poslova, obratiće svoju pažnju na samu hranu, dok će njegove aktivnosti za druge sadržaje biti znatno smanjene. Iz toga sledi da motivi deluju selektivno u pravcu izbora puta za što bržim zadovoljenjem naše potrebe – u ovom slučaju potrebe za hranom.
Odgovor na treće odredjenje motiva – šta čovekovu aktivnost održava – moramo poći od prethodnog primera, tako što zadovoljenje motivirane potrebe za hranom održava ljudsku aktivnost za obavljanje ne samo poslova koji iziskuju visokokaloričnu hranu već i kao uslov za uspostavljanje stanja ravnoteže organizma, i time dolazimo do četvrte karakteristike motiva – motivi obustavljaju aktivnost kada su ljudske potrebe zadovoljene.
Iz iznetog se da lako zaključiti da su svi motivi prožeti ljudskim potrebama, s tim da su potrebe koje izviru iz rada mnogobrojene i manifestuju se po sledećem redosledu:
1)potreba za sigurnošću: ovo je najvažnija ljudska potreba koja se zadovoljava radom. Njeno zadovoljenje ili nezadovoljenje od presudnog je značaja za radni moral radnika, za njegovu “gotovost” da se voljom izvrše svi radni zadaci proistekli iz njegovog radnog mesta. Potreba za sigurnošću ispoljava se u nekoliko osnovnih aspekata – ekonomskom, socijalnom i ličnom.
-Ekonomski aspekt potreba za sigurnošću, ogleda se u zadovoljenju mnogih čovekovih fizioloških, porodičnih i zaštitnih potreba. Tako se hrana, ogrev, odeća i obuća ne mogu obezbediti bez odredjenih novčanih sredstava, a isto tako bez tih sredstava nemoguće je zamisliti zasnivanje porodice, socijalizaciju dece ili pak rešavanje stambenog pitanja.
-Socijalni aspekt potreba za sigurnošću, ogleda se u činjenici što radnik doživljava ovu sigurnost kada je prihvaćen od socijalne sredine, od socijalnog miljea, znak je ozbiljne pretnje, znak je ugrožavanja sopstvene sigurnosti.
-Lični aspekt za sigurnošću izvire iz prethodna dva aspekta – ekonomskog i socijalnog. Tako recimo, ako je radnik ekonomski obezbedjen i situiran, i ako je prihvaćen i cenjen od drugih, to nije dovoljno za njegov pun osećaj za sigurnost. Za njegov pun osećaj sigurnosti neophodno je da on samog sebe ceni, i da u sopstvenoj ličnosti doživljava vlastitu vrednost koja će biti u funkciji njegovih potreba za sigurnošću.
2)Potreba za nezavisnošću: kada radnik zadovolji svoju egzistencijalnu potrebu – potrebu za sigurnošću, on tada teži da bude nezavistan, teži ličnoj slobodi, traži način za “samoizdržavanje” za nesmetano ispoljavanje svoje ličnosti, da bude više “svoj” više “ličan”, da odlučuje i sam rešava probleme za koje sebe smatra doraslim i kompetentnim. Participacija radnika u upravljanju i odlučivanju, pravo sindikalnog organizovanja i učešće u organima sindikata, raspravljanje i odlučivanje o pitanjima koja se tiču njihovog rada i poslovnih rezultata su najvažniji preduslovi za nezavisnošću.
3)Potreba za pripadanjem: još je Aristotel odredeo čoveka kao “zoon politikon” kao društveno biće, čiji je opstanak i život jedino moguć u društvu, u zajednici sa drugima, otud se s pravom kaže čovek je društveno biće koji ima potrebu da pripada drugima, u prvom redu, radnoj grupi, radnom kolektivu u kojoj obezbedjuje svoju ekonomsku sigurnost, pod uslovom da ga kolektiv prihvati, što je conditio sine qua non njegovog radnog uspeha, razvoja i napredovanja. No nije redak slučaj da vrlo splični i stručni radnici napuštaju radnu sredinu, iako su u njoj dobro nagradjeni, čak bolje od one u koju prelaze. Ovo se dogadja u prvim mesecima po dolasku u radnu sredinu, jer novoprimljeni radnici često nailaze na loše prihvatanje od strane radne grupe, što nanosi veliku štetu kolektivu kao celini.
4)Potreba za socijalnim potvrdjivanjem ogleda se u činjenici da radnik svojim radom oseća ne samo potrebu da pripada nekoj socijalnoj strukturi već i potrebu da u njoj stekne odredjeni status, položaj i prestiž tj. ugled i profesionalnu moć. Potreba za socijalnim potvrdjivanjem ispoljava se, s jedne strane, kao želja za uspehom, za uživanjem poverenja drugih, a s druge strane, kao želja za ugledom, položajem i uvažavanjem u datoj socijalnoj i radnoj sredini. Rad kao društvena delatnost ima za cilj da društvu pribavi neophodna upotrebna dobra, povezujući pojedinca sa globalnim društvenim sistemom u kojem zauzima odredjeni status i položaj, preko potrebni za održavanje njegove unutrašnje ravnoteže. Položaji u društvu, u radnoj sredini nisu svi jednaki po svojoj važnosti – neki su niži, a drugi viši, neki donose više a drugi manje privilegija. Svaki čovek u procesu rada zakonito se trudi da podigne svoj položaj na viši nivo , pa je otud mogućnost napredovanja u radu bitan uslov za zadovoljenjem potreba za socijalnim potvrdjivanjem, i istovremeno snažan podstrek na veća zalaganja, dokazivanja i isticanja u datoj socijalnoj sredini.
5)Potreba za aktivnošću, za radom: opšte je poznata činjenica da ljudi rade da bi zadovoljili svoje egzistencijalne potrebe. Potreba za radom je jedno urodjeno prirodno svojstvo čoveka, i rad je kao društveni proces odigrao ključnu ulogu u njegovom fizičkom i mentalnom razvoju. Taj razvoj može se podeliti u dve etape. Prva etapa obuhvata vreme u toku koga su se vršile biološke organske promene, gde se čovek pod uticajem rada razvijao od prvobitnog čoveka vrlo bliskog životinjama do današnjeg biološkog čoveka homo sapiensa. U toj etapi se razvijao uspravni hod, kičmeni stub i ruke, a posebno mozak, da bi druga etapa bila obeležena razvojem psihičkog života, mišljenja i volje, u kojoj čovek sve više podiže svoja znanja u cilju savladavanja prirode, i gospodarenja njenim resursima. Dakle, rad kao svesna i svrsishodna delatnost odigrao je ključnu ulogu u razvoju čoveka, i otud se često kaže “rad je stvorio čoveka”. U tom kontekstu treba nastojati, da ljudi što ranije, još iz detinjstva, u toku svog razovja i priprema za radni život, nauče i shvate da je rad “izvor bogatstva”, našto su ukazivali brojni mislioci poput arabljanina Ibn Halduna, i engleski politekonomista Adama Smita i Davida Rikarda, i da pri njegovom vršenju čovek treba da oseti prijatnost i zadovoljstvo, a ni u kom slučaju prinudu i kažnjavanje. Na žalost, kod nas često roditelji decu kažnjavaju fizičkim radom, što kasnije ona osećaju kao prinudu, kao nešto nametnuto spolja, stvarajući apatiju i nezainteresovanost za bilo kakvu radnu aktivnost. Slično se dešava i u radnoj sredini gde se radnik kažnjava prebacivanjem na drugo radno mesto, na teže i manje platene poslove, što kod radnika stvara apatiju i odbojnost ne samo prema radu, već i kolektivu kao celini.
Dakle, navedenim potrebama vezanim za čovekovu radnu aktivnost prožeto je niz motiva kao unutrašnjih pokretača brojnih ljudskih aktivnosti, uključujući naravno i područje motivacije rada. Šta je motivacija rada? Pod motivacijom rada podrazumeva se sistem postupaka i radnji pojedinaca i grupa kojim se podstiče, usmerava i pojačava odredjeno ponašanje radnika – grupe u procesu rada, radi ostvarivanja povoljnih radnih efekata.
U osnovi svake motivacije za rad nalaze se odredjeni motivi, i njihov broj je praktično neograničen. Svi oni postoje, ili mogu da postoje istovremeno u istoj ličnosti, ili se na smenu aktiviraju, zavisno od ljudskih potreba i njihovih vrednosti koje se žele zadovoljiti. Čoveka na rad ne pokreće samo jedna potreba, već mnoštvo potreba i ta činjenica ukazuje da rad predstavlja izvor zadovoljenja velikog broja potreba. Zato, ukoliko rad pruža veće mogućnosti za zadovoljenje većeg broja potreba, utoliko će ga ljudi obavljati sa većim elanom, sa većim poletom, jednom rečju biće motivisani za takvu vrstu delatnosti. Medjutim, treba naglasiti da
Upravljanje i razvoj ljudskih potencijala postaje sve značajnije zbog novog mesta i uloge čoveka u svim društvenim procesima kao i u njihovom upravljanju. Motivacija i zadovoljstvo zaposlenog postaju temelji zanimanja savremenog menadžmenta ljudskih potencijala jer jedino se izgradnjom kvalitetnog motivacionog sistema može pomoći organizaciji da poveća svoju konkurentsku spsposobnost i vrednost.
Dosadašnji koncepti motivacionih sistema, motivacionih tehnika i strategija postaju nedostupni i nedovoljno fleksibilni, pa je potrebno razvijati i uvoditi nove, koji će svojom razrađenošću i svestranošću dovesti do visoke motivisanosti i zadovoljstva zaposlenog, a time istovremeno i ostvariti uspešno poslovanje..
Iz navedene problematike definiše se i sledeći predmet ovog članka:
Istražiti i utvrditi područja motivacije i motivacionih tehnika koja se mogu razraditi i primeniti u upravljanju ljudskim potencijalima kako bi ono bilo što efikasnije i zadovoljilo raznolike ljudske potrebe te ujedno predložiti aktivnosti njihove primene.
Za to je bitno znati, koje motivacione tehnike, na koji način i u kojim uslovima omogućuju izgradnju kvalitetnog motivacijskog sistema.
Pojam motiva i motivacije
Rad i s njim povezan menadžment je središna odlika savremenog društva, i većini ljudi na rad odlazi mnogo vremena koje im je na raspolaganju u toku pretežnog dela svoga života, a materijalna nagrada koju njime stiču odredjuje životni standard, i u značajnoj meri i njihov društveni položaj.
U svakodnevnom životu često susrećemo reči “motivi” i “motivatori”. I jedna i druga reč potstiče sa prostora psihologije, i uglavnom su vezane za pokretače ljudske aktivnosti, i to bi bilo zajedničko odredjenje i za motiv i za motivaciju.
No, kada je reč o motivima, tu postoji nešto kompleksnije odredjenje ovog pojma u odnosu na motivaciju. Tako se najčešće pod motivima podrazumeva unutrašnji psihički faktor, koji pokreće, usmerava, održava i obustavlja ljudsku aktivnost . Iz ove definicije uočavamo četiri bitne karakteristike motiva, koje se mogu postaviti u obliku pitanja:
1)Šta to čoveka pokreće na aktivnost?
2)Šta tu aktivnost usmerava?
3)Šta tu aktivnost održava? i na kraju
4)Šta tu aktivnost obustavlja?
Odgovor na ova pitanja zaslužuje posebnu pažnju. Tako, ako podjemo od prvog odredjenja motiva – šta čoveka pokreće na aktivnost – recimo grubo, da ruši materijalne i duhovne tvorevine, da se pokorava nekom autoritetu ili, pak, da jedva obavlja posao za koji je platen. Odgovor na ova pitanja obično tražimo u sferi ljudske volje. Medjutim, taj odgovor je ipak nepotpun, jer ne kazuje čime je volja uzrokovana i pokretana, a opšte je poznato pravilo da je celokupno čovekovo ponašanje uzrokovano i pokretano odredjenim potrebama, koje daju snagu čovekovim voljnim aktivnostima. S tim u vezi, valja naglasiti da je cilj svake ljudske potrebe da bude zadovoljena, kako bi se održalo stanje ravnoteže bioloških funkcija njegovog organizma. To stanje ravnoteže naziva se homeostaza, i svako odstepene od te ravnoteže manifestuje se na čovekovo ponašanje u cilju da se ravnoteža uspostavi. To je ono što čoveka pokreće na aktivnost. Dakle, poremećaj homeostaze je mehanizam koji pokreće čoveka na aktiviranje organizma u cilju uspostavljanja stanja ravnoteže, stanje lagodnosti i prijatnosti.
Jednom rečju, homoestaza je ravnoteža izmedju potrebnog i postojećeg. Na primer: nesklad izmedju potrebne i postojeće količine tečnosti u organizmu pri obavljanju težih radnih aktivnosti i pri povišenoj temperaturi predstavlja potrebu za tečnošću koja se doživljava kao nagon za pijenjem. Uzimenjem vode uspostavlja se ravnoteža potrebne i postojeće količine tečnosti u organizmu, a time i prestanak nagona žedji.
Polazeći od drugog odredjenja motiva: šta čovekovu aktivnost usmerava – odgovor moramo tražiti u sferi bioloških motiva. Tako, recimo, čovek pri teškom fizičkom radu oseti glad zbog smanjene količine kalorija koje su mu preko potrebne za tu vrstu rada. U cilju zadovoljenja potrebe za visokokaloričnom hranom aktiviraju se biološki motivi koji tu potrebu na odredjeni način zadovoljavaju i usmeravaju čovekovo ponašanje u pravcu te potrebe, kako bi mogao da završi povereni radni zadatak. Dakle, čovek koji je gladan, pri obavljanju teških fizičkih poslova, obratiće svoju pažnju na samu hranu, dok će njegove aktivnosti za druge sadržaje biti znatno smanjene. Iz toga sledi da motivi deluju selektivno u pravcu izbora puta za što bržim zadovoljenjem naše potrebe – u ovom slučaju potrebe za hranom.
Odgovor na treće odredjenje motiva – šta čovekovu aktivnost održava – moramo poći od prethodnog primera, tako što zadovoljenje motivirane potrebe za hranom održava ljudsku aktivnost za obavljanje ne samo poslova koji iziskuju visokokaloričnu hranu već i kao uslov za uspostavljanje stanja ravnoteže organizma, i time dolazimo do četvrte karakteristike motiva – motivi obustavljaju aktivnost kada su ljudske potrebe zadovoljene.
Iz iznetog se da lako zaključiti da su svi motivi prožeti ljudskim potrebama, s tim da su potrebe koje izviru iz rada mnogobrojene i manifestuju se po sledećem redosledu:
1)potreba za sigurnošću: ovo je najvažnija ljudska potreba koja se zadovoljava radom. Njeno zadovoljenje ili nezadovoljenje od presudnog je značaja za radni moral radnika, za njegovu “gotovost” da se voljom izvrše svi radni zadaci proistekli iz njegovog radnog mesta. Potreba za sigurnošću ispoljava se u nekoliko osnovnih aspekata – ekonomskom, socijalnom i ličnom.
-Ekonomski aspekt potreba za sigurnošću, ogleda se u zadovoljenju mnogih čovekovih fizioloških, porodičnih i zaštitnih potreba. Tako se hrana, ogrev, odeća i obuća ne mogu obezbediti bez odredjenih novčanih sredstava, a isto tako bez tih sredstava nemoguće je zamisliti zasnivanje porodice, socijalizaciju dece ili pak rešavanje stambenog pitanja.
-Socijalni aspekt potreba za sigurnošću, ogleda se u činjenici što radnik doživljava ovu sigurnost kada je prihvaćen od socijalne sredine, od socijalnog miljea, znak je ozbiljne pretnje, znak je ugrožavanja sopstvene sigurnosti.
-Lični aspekt za sigurnošću izvire iz prethodna dva aspekta – ekonomskog i socijalnog. Tako recimo, ako je radnik ekonomski obezbedjen i situiran, i ako je prihvaćen i cenjen od drugih, to nije dovoljno za njegov pun osećaj za sigurnost. Za njegov pun osećaj sigurnosti neophodno je da on samog sebe ceni, i da u sopstvenoj ličnosti doživljava vlastitu vrednost koja će biti u funkciji njegovih potreba za sigurnošću.
2)Potreba za nezavisnošću: kada radnik zadovolji svoju egzistencijalnu potrebu – potrebu za sigurnošću, on tada teži da bude nezavistan, teži ličnoj slobodi, traži način za “samoizdržavanje” za nesmetano ispoljavanje svoje ličnosti, da bude više “svoj” više “ličan”, da odlučuje i sam rešava probleme za koje sebe smatra doraslim i kompetentnim. Participacija radnika u upravljanju i odlučivanju, pravo sindikalnog organizovanja i učešće u organima sindikata, raspravljanje i odlučivanje o pitanjima koja se tiču njihovog rada i poslovnih rezultata su najvažniji preduslovi za nezavisnošću.
3)Potreba za pripadanjem: još je Aristotel odredeo čoveka kao “zoon politikon” kao društveno biće, čiji je opstanak i život jedino moguć u društvu, u zajednici sa drugima, otud se s pravom kaže čovek je društveno biće koji ima potrebu da pripada drugima, u prvom redu, radnoj grupi, radnom kolektivu u kojoj obezbedjuje svoju ekonomsku sigurnost, pod uslovom da ga kolektiv prihvati, što je conditio sine qua non njegovog radnog uspeha, razvoja i napredovanja. No nije redak slučaj da vrlo splični i stručni radnici napuštaju radnu sredinu, iako su u njoj dobro nagradjeni, čak bolje od one u koju prelaze. Ovo se dogadja u prvim mesecima po dolasku u radnu sredinu, jer novoprimljeni radnici često nailaze na loše prihvatanje od strane radne grupe, što nanosi veliku štetu kolektivu kao celini.
4)Potreba za socijalnim potvrdjivanjem ogleda se u činjenici da radnik svojim radom oseća ne samo potrebu da pripada nekoj socijalnoj strukturi već i potrebu da u njoj stekne odredjeni status, položaj i prestiž tj. ugled i profesionalnu moć. Potreba za socijalnim potvrdjivanjem ispoljava se, s jedne strane, kao želja za uspehom, za uživanjem poverenja drugih, a s druge strane, kao želja za ugledom, položajem i uvažavanjem u datoj socijalnoj i radnoj sredini. Rad kao društvena delatnost ima za cilj da društvu pribavi neophodna upotrebna dobra, povezujući pojedinca sa globalnim društvenim sistemom u kojem zauzima odredjeni status i položaj, preko potrebni za održavanje njegove unutrašnje ravnoteže. Položaji u društvu, u radnoj sredini nisu svi jednaki po svojoj važnosti – neki su niži, a drugi viši, neki donose više a drugi manje privilegija. Svaki čovek u procesu rada zakonito se trudi da podigne svoj položaj na viši nivo , pa je otud mogućnost napredovanja u radu bitan uslov za zadovoljenjem potreba za socijalnim potvrdjivanjem, i istovremeno snažan podstrek na veća zalaganja, dokazivanja i isticanja u datoj socijalnoj sredini.
5)Potreba za aktivnošću, za radom: opšte je poznata činjenica da ljudi rade da bi zadovoljili svoje egzistencijalne potrebe. Potreba za radom je jedno urodjeno prirodno svojstvo čoveka, i rad je kao društveni proces odigrao ključnu ulogu u njegovom fizičkom i mentalnom razvoju. Taj razvoj može se podeliti u dve etape. Prva etapa obuhvata vreme u toku koga su se vršile biološke organske promene, gde se čovek pod uticajem rada razvijao od prvobitnog čoveka vrlo bliskog životinjama do današnjeg biološkog čoveka homo sapiensa. U toj etapi se razvijao uspravni hod, kičmeni stub i ruke, a posebno mozak, da bi druga etapa bila obeležena razvojem psihičkog života, mišljenja i volje, u kojoj čovek sve više podiže svoja znanja u cilju savladavanja prirode, i gospodarenja njenim resursima. Dakle, rad kao svesna i svrsishodna delatnost odigrao je ključnu ulogu u razvoju čoveka, i otud se često kaže “rad je stvorio čoveka”. U tom kontekstu treba nastojati, da ljudi što ranije, još iz detinjstva, u toku svog razovja i priprema za radni život, nauče i shvate da je rad “izvor bogatstva”, našto su ukazivali brojni mislioci poput arabljanina Ibn Halduna, i engleski politekonomista Adama Smita i Davida Rikarda, i da pri njegovom vršenju čovek treba da oseti prijatnost i zadovoljstvo, a ni u kom slučaju prinudu i kažnjavanje. Na žalost, kod nas često roditelji decu kažnjavaju fizičkim radom, što kasnije ona osećaju kao prinudu, kao nešto nametnuto spolja, stvarajući apatiju i nezainteresovanost za bilo kakvu radnu aktivnost. Slično se dešava i u radnoj sredini gde se radnik kažnjava prebacivanjem na drugo radno mesto, na teže i manje platene poslove, što kod radnika stvara apatiju i odbojnost ne samo prema radu, već i kolektivu kao celini.
Dakle, navedenim potrebama vezanim za čovekovu radnu aktivnost prožeto je niz motiva kao unutrašnjih pokretača brojnih ljudskih aktivnosti, uključujući naravno i područje motivacije rada. Šta je motivacija rada? Pod motivacijom rada podrazumeva se sistem postupaka i radnji pojedinaca i grupa kojim se podstiče, usmerava i pojačava odredjeno ponašanje radnika – grupe u procesu rada, radi ostvarivanja povoljnih radnih efekata.
U osnovi svake motivacije za rad nalaze se odredjeni motivi, i njihov broj je praktično neograničen. Svi oni postoje, ili mogu da postoje istovremeno u istoj ličnosti, ili se na smenu aktiviraju, zavisno od ljudskih potreba i njihovih vrednosti koje se žele zadovoljiti. Čoveka na rad ne pokreće samo jedna potreba, već mnoštvo potreba i ta činjenica ukazuje da rad predstavlja izvor zadovoljenja velikog broja potreba. Zato, ukoliko rad pruža veće mogućnosti za zadovoljenje većeg broja potreba, utoliko će ga ljudi obavljati sa većim elanom, sa većim poletom, jednom rečju biće motivisani za takvu vrstu delatnosti. Medjutim, treba naglasiti da