25-05-2010, 10:21 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
Мотивација је трагање за оним што недостаје или што је потребно особи – тражење задовољења потребе. Мотивација је заједнички појам за све унутрашње факторе који консолидују интелектуалну и физичку енергију, иницирају и организују индивидуалне активности и усмеравају понашање и одређују му смер, интензитет и трајање.
Мотивациони процеси покрећу човека на акцију, понашање и деловање. Човекове активности имају свој узрок тј. мотив и циљ тј. стање које желимо да постигнемо одређеним понашањем. Покретачи људског понашања су разноврсне потребе које настају нарушавањем биосоцијалне човекове равнотеже.
Организам нормално функционише ако постоје одређене сталне размере између количина неких материја у крви као што су кисеоник, вода, шећер, константна телесна температура. Ако се ове физиолошке константе поремете, нарушава се функционална равнотежа у организму коју називамо хомеостаза. Функционална равнотежа се углавном одржава аутоматским деловањем физиолошких механизама, али ако је та равнотежа толико поремећена да је саморегулативни механизми не могу успоставити, јавља се стање напетости, нелагодности и узбуђености организма. Тада човек предузима одређене акције како би поново успоставио ту ревнотежу. Међутим нове активности успостављају стару равнотежу, али се истовремено троше одређени ресурси, па се тако ствара нова неравнотежа, и тако читавог живота.
Пошто је човек социјално биће он поред биолошке, мора одржавати и социјалну равнотежу.
Сваки човек има различите потребе које проистичу из његових индивидуалних интереса, навика и ставова, али их ипак све заједно можемо класификовати према постанку, улози и подручју човековог живота.
Примарне биолошке потребе – имају основно значење и неопходне су за човеков опстанак,наследне су и јављају се код свих људи. То су:
- потребе за материјама
- потребе за елиминацијом штетних материја из организма
- потребе за сном и одмором
- потребе за секундарним доживљајима
Иако су ове потребе по настанку биолошке оне су по начину задовољавања социјализоване. На начин задовољавања ових потреба утичу и обичаји, норме, укуси, схватања, морал и закони који су различити у различитим друштвима.
Примарне социјалне потребе – ове потребе су стечене, и зависе
од средине у којој је човек одрастао и у њих се убрајају:
- потребе за афирмацијом – везане су за човеково самопоштовање; сваки човек жели да се о њему добро мисли и да га други цене. Незадовољење те потребе изазива осећај мање вредности.
- потребе за друштвом – човеку је потребан контакт и интеракција са другим људима, у супротном, незадовољење те потребе ће изазвати осећај усамљености.
- потребе за симпатијом – ћовек има потребу да воли и да буде вољен, у супротном ће се осећати одбачено.
- потреба променом – човек увек тежи за новим искуствима и доживљајима.
- потребе за истраживањем – неки је чак сматрају и урођеном јер се још од малих ногу јавља потреба за упознавањем нових и непознатих простора и појава.
- потреба за конформизмом – људи су људи су спремни да прихватају писане и неписане норме због складних односа са околином и своје друштвене сигурности, и ако се не понашају у складу са тим нормама појављује се осећај кривице.
Секундарне потребе – то су индивидуално стечене потребе, за неке појединце су мање а за неке више важне. Називају се секундарне јер се темеље на примарним потребама. Секундарне потребе појединци стичу током живота. Немогуће их је класификовати јер их има колико и појединачних навика, ставова и интереса. На крају, оне представљају правну покретачку снагу индивидуалног понашања и људи су посебно заинтересовани за њихово задовољење.
КАКО МОТИВИСАТИ ЗАПОСЛЕНЕ
Данас су широко познате теорије које објашњавају када су људи задовољни послом и шта их мотивише да послове обављају на одређени начин, али ни једна од тих теорија није довољно комплексна да би имала водећу улогу у тумачењу мотивације за рад. Ипак, свака од тих теорија у одређеној мери и одређеним околностима може да буде применљива и корисна.
Најчешће се у теоријама мотивације за рад одвајају појмови задовољство послом и мотивација за рад, али примена резултата дозвољава да се практични циљеви интегришу и да се појмови мотивације и задовољства приближе. Зато се у практичним околностима често истовремено ради на повећању мотивисаности и остваривању задовољства радника, с тим што се увек има у виду базична различитост појмова.
Радне околности су често врло сложене, различите да би се могле сместити у један теоријски оквир. Конкретна решења увек захтевају дозу флексибилности, осећај за реалност и креативност стручњака који у конкретној ситуацији желе да унапреде мотивисаност запослених.
Посматрати понашање запослених је једно, а разумети га је проблем друге врсте. Понашање људи је нешто веома посебно и комплексно.
Мотивација је општи појам који покрива и појмове као што су потребе, жеље, нагони, тежње. Успешни менаџери када воде рачуна о мотивацији запослених у организацији предузимају акције које ће задовољити жеље и потребе радника и на тај начин приволе раднике да се понашају онако како организацији и руководству одговара.
Мотиватори су награде које се уводе у радну ситуацију како би се запослени навели да се понашају на начин који је пожељан за предузеће а да при томе задовоље и своје жеље и потребе. Менаџери креирају и прилагођавају мотиваторе водећи рачуна о пожељности мотиватора за њихове запослене и помоћу њих усмеравају и каналишу понашање запослених.
ТЕОРИЈЕ ПОТРЕБА
Да би смо разумели понашање људи на раду и утицали на промене понашања, потребно је кренути од потреба запослених, јер се сама мотивација заснива на потребама, било да су оне свесне или несвесне. Теоретичари који истичу потребе у први план труде се да објасне зашто се људи на раду понашају на одређени начин.
По овим теоријама мотивација за рад зависи од тога колико су организације у стању да задовоље потребе радника и група.
Једна од најпознатијих је Масловљева холистичко – динамичка теорија мотивације. Абрахам Маслов људске потребе види као хијерархијски организоване и размештене у пет нивоа:
1.физиолошке потребе
2.потребе за сигурношћу
3.потребе за љубављу и припадањем
4.потребе самопоштовања
5.потребе самоактуелизације.
Физиолошке потребе – су темељ пирамиде потреба. Човек да би уопште могао да постоји,мора да задовољи биолошке потребе.
Потребе за сигурношћу – човеку је потребно више врста сигурности:
1.физиолошка сигурност која представља заштиту од нарушавања физичког интегритета организма.
2.социјална сигурност – је важна због велике упућености појединца на његову социјалну средину, човек тежи да буде укључен у социјалну средину и да га она прихвати.
3.економска сигурност – проистиче из социјалне и она омогућаqва човеку да задовољава физиолошке и потребе вишег реда.
Потребе за љубављу – човек као друштвено биће има жељу да припада другим бићима и да осети њихову наклоност и жељу да освоје његову наклоност.
Потребе поштовања – човек жели да буде самосталан, независтан, да сам одлучује и решава проблеме и тада се појављују потребе за друштвеним и професионалним успехом, моћи, престижом и репутацијом као изразима поштовања околине.
Потребе самоактуелизације – то су највише потребе које човек може задовољити максималним остварењем својих могућности у различитим подручјима друштвеног, породичног и професионалног живота. Човек тежи да оствари сам себе и да се развије у слободну стваралачку личност.
Маслов сматра да када је један ниво потребе задовољен, он престаје да буде мотиватор за појединца и тада на сцену ступа следећи ниво. Масловљеву хијерархију потреба не треба схватити као фиксирани редослед који важи за све људе у свим околностима, већ као основу динамичког процеса у коме се положај потреба које утичу на понашање стално мења, било да се ради о понашању на раду или шире.
Едвард Лавиер и Пол Сатл желећи да провере Масловљеву теорију хијерархије у пракси испитивали су 187 менаџера из различитих америчких организација. У истраживању су нашли веома мало директних доказа о Масловљевој хијерархији потреба. Запазили су да заправо постоје само два нивоа потреба које су означили као биолошке и остале потребе. Тек када су биолошке потребе задовољене, на сцену ступају остале потребе. Када особа живи на вишем нивоу потреба мотивационо дејство и снага
Мотивација је трагање за оним што недостаје или што је потребно особи – тражење задовољења потребе. Мотивација је заједнички појам за све унутрашње факторе који консолидују интелектуалну и физичку енергију, иницирају и организују индивидуалне активности и усмеравају понашање и одређују му смер, интензитет и трајање.
Мотивациони процеси покрећу човека на акцију, понашање и деловање. Човекове активности имају свој узрок тј. мотив и циљ тј. стање које желимо да постигнемо одређеним понашањем. Покретачи људског понашања су разноврсне потребе које настају нарушавањем биосоцијалне човекове равнотеже.
Организам нормално функционише ако постоје одређене сталне размере између количина неких материја у крви као што су кисеоник, вода, шећер, константна телесна температура. Ако се ове физиолошке константе поремете, нарушава се функционална равнотежа у организму коју називамо хомеостаза. Функционална равнотежа се углавном одржава аутоматским деловањем физиолошких механизама, али ако је та равнотежа толико поремећена да је саморегулативни механизми не могу успоставити, јавља се стање напетости, нелагодности и узбуђености организма. Тада човек предузима одређене акције како би поново успоставио ту ревнотежу. Међутим нове активности успостављају стару равнотежу, али се истовремено троше одређени ресурси, па се тако ствара нова неравнотежа, и тако читавог живота.
Пошто је човек социјално биће он поред биолошке, мора одржавати и социјалну равнотежу.
Сваки човек има различите потребе које проистичу из његових индивидуалних интереса, навика и ставова, али их ипак све заједно можемо класификовати према постанку, улози и подручју човековог живота.
Примарне биолошке потребе – имају основно значење и неопходне су за човеков опстанак,наследне су и јављају се код свих људи. То су:
- потребе за материјама
- потребе за елиминацијом штетних материја из организма
- потребе за сном и одмором
- потребе за секундарним доживљајима
Иако су ове потребе по настанку биолошке оне су по начину задовољавања социјализоване. На начин задовољавања ових потреба утичу и обичаји, норме, укуси, схватања, морал и закони који су различити у различитим друштвима.
Примарне социјалне потребе – ове потребе су стечене, и зависе
од средине у којој је човек одрастао и у њих се убрајају:
- потребе за афирмацијом – везане су за човеково самопоштовање; сваки човек жели да се о њему добро мисли и да га други цене. Незадовољење те потребе изазива осећај мање вредности.
- потребе за друштвом – човеку је потребан контакт и интеракција са другим људима, у супротном, незадовољење те потребе ће изазвати осећај усамљености.
- потребе за симпатијом – ћовек има потребу да воли и да буде вољен, у супротном ће се осећати одбачено.
- потреба променом – човек увек тежи за новим искуствима и доживљајима.
- потребе за истраживањем – неки је чак сматрају и урођеном јер се још од малих ногу јавља потреба за упознавањем нових и непознатих простора и појава.
- потреба за конформизмом – људи су људи су спремни да прихватају писане и неписане норме због складних односа са околином и своје друштвене сигурности, и ако се не понашају у складу са тим нормама појављује се осећај кривице.
Секундарне потребе – то су индивидуално стечене потребе, за неке појединце су мање а за неке више важне. Називају се секундарне јер се темеље на примарним потребама. Секундарне потребе појединци стичу током живота. Немогуће их је класификовати јер их има колико и појединачних навика, ставова и интереса. На крају, оне представљају правну покретачку снагу индивидуалног понашања и људи су посебно заинтересовани за њихово задовољење.
КАКО МОТИВИСАТИ ЗАПОСЛЕНЕ
Данас су широко познате теорије које објашњавају када су људи задовољни послом и шта их мотивише да послове обављају на одређени начин, али ни једна од тих теорија није довољно комплексна да би имала водећу улогу у тумачењу мотивације за рад. Ипак, свака од тих теорија у одређеној мери и одређеним околностима може да буде применљива и корисна.
Најчешће се у теоријама мотивације за рад одвајају појмови задовољство послом и мотивација за рад, али примена резултата дозвољава да се практични циљеви интегришу и да се појмови мотивације и задовољства приближе. Зато се у практичним околностима често истовремено ради на повећању мотивисаности и остваривању задовољства радника, с тим што се увек има у виду базична различитост појмова.
Радне околности су често врло сложене, различите да би се могле сместити у један теоријски оквир. Конкретна решења увек захтевају дозу флексибилности, осећај за реалност и креативност стручњака који у конкретној ситуацији желе да унапреде мотивисаност запослених.
Посматрати понашање запослених је једно, а разумети га је проблем друге врсте. Понашање људи је нешто веома посебно и комплексно.
Мотивација је општи појам који покрива и појмове као што су потребе, жеље, нагони, тежње. Успешни менаџери када воде рачуна о мотивацији запослених у организацији предузимају акције које ће задовољити жеље и потребе радника и на тај начин приволе раднике да се понашају онако како организацији и руководству одговара.
Мотиватори су награде које се уводе у радну ситуацију како би се запослени навели да се понашају на начин који је пожељан за предузеће а да при томе задовоље и своје жеље и потребе. Менаџери креирају и прилагођавају мотиваторе водећи рачуна о пожељности мотиватора за њихове запослене и помоћу њих усмеравају и каналишу понашање запослених.
ТЕОРИЈЕ ПОТРЕБА
Да би смо разумели понашање људи на раду и утицали на промене понашања, потребно је кренути од потреба запослених, јер се сама мотивација заснива на потребама, било да су оне свесне или несвесне. Теоретичари који истичу потребе у први план труде се да објасне зашто се људи на раду понашају на одређени начин.
По овим теоријама мотивација за рад зависи од тога колико су организације у стању да задовоље потребе радника и група.
Једна од најпознатијих је Масловљева холистичко – динамичка теорија мотивације. Абрахам Маслов људске потребе види као хијерархијски организоване и размештене у пет нивоа:
1.физиолошке потребе
2.потребе за сигурношћу
3.потребе за љубављу и припадањем
4.потребе самопоштовања
5.потребе самоактуелизације.
Физиолошке потребе – су темељ пирамиде потреба. Човек да би уопште могао да постоји,мора да задовољи биолошке потребе.
Потребе за сигурношћу – човеку је потребно више врста сигурности:
1.физиолошка сигурност која представља заштиту од нарушавања физичког интегритета организма.
2.социјална сигурност – је важна због велике упућености појединца на његову социјалну средину, човек тежи да буде укључен у социјалну средину и да га она прихвати.
3.економска сигурност – проистиче из социјалне и она омогућаqва човеку да задовољава физиолошке и потребе вишег реда.
Потребе за љубављу – човек као друштвено биће има жељу да припада другим бићима и да осети њихову наклоност и жељу да освоје његову наклоност.
Потребе поштовања – човек жели да буде самосталан, независтан, да сам одлучује и решава проблеме и тада се појављују потребе за друштвеним и професионалним успехом, моћи, престижом и репутацијом као изразима поштовања околине.
Потребе самоактуелизације – то су највише потребе које човек може задовољити максималним остварењем својих могућности у различитим подручјима друштвеног, породичног и професионалног живота. Човек тежи да оствари сам себе и да се развије у слободну стваралачку личност.
Маслов сматра да када је један ниво потребе задовољен, он престаје да буде мотиватор за појединца и тада на сцену ступа следећи ниво. Масловљеву хијерархију потреба не треба схватити као фиксирани редослед који важи за све људе у свим околностима, већ као основу динамичког процеса у коме се положај потреба које утичу на понашање стално мења, било да се ради о понашању на раду или шире.
Едвард Лавиер и Пол Сатл желећи да провере Масловљеву теорију хијерархије у пракси испитивали су 187 менаџера из различитих америчких организација. У истраживању су нашли веома мало директних доказа о Масловљевој хијерархији потреба. Запазили су да заправо постоје само два нивоа потреба које су означили као биолошке и остале потребе. Тек када су биолошке потребе задовољене, на сцену ступају остале потребе. Када особа живи на вишем нивоу потреба мотивационо дејство и снага