25-05-2010, 02:10 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
Развој капиталистичких привреда је одувек био уско повезан са развојем националних држава и њиховим економским политикама. Сви економски теоретичари су у својим анализама бар посредно дотицали питање функцинисања државе, независно од тога да ли сусе бавили макро или микроекономским феноменима. Тако је, на пример, Адам Смит покушао да објасни природу и узроке богатства нација (држава), а не првенствено богатство појединца, домаћинства
или региона. У великој мери, Смит је у свом чувеном делу критиковао ставове меркантилиста о националном богатству, а нарочито њихову извозно оријентисану економску политику која државу ствара утолико богатијом уколико њене трговинске партнере чини сиромашнијим. Други представник класичне политичке економије, Давид Рикардо, такође се у свом моделу компаративних предности усредсредио на економску интеракцију између држава, показујући у моделу како, супротно меркантилистима, све земље могу имати користи од спољне трговине, а не само оне које су најагресивније у извозу.
Међутим, за Рикарда то не значи да ће се значај државних граница смањивати током времена. То уочавамо на основу чињеница да се његов пример размене између Португалије и Енглеске заснива на претпоставци имобилности капитала између држава. За разлику од Рикарда, Карл Маркс је био много мање убеђен у невољност капиталиста да напусте матичну земљу када се пружају прилике за оплодњу капитала у иностранству. Односно, Маркс је сматрао да напредовање капиталистичких односа није у великој мери спутавано државним границама. Према томе, питање односа између економског развоја и државних граница присутно је у економској теорији још од класичне политичке економије. Привреде су прво проучаване као затворени национални системи, да би затим биле истраживане под претпоставком отворености за трговину са другим државама. Затим следи економика империјализма, као доминације једне националне привреде над другом, која је дуго времена играла централну улогу у марксистичкој мисли, али исто тако прихваћена и од стране многих немарксиста, попут Јозефа Шумпетера.
Глобализација као друштвено-економски процес
Последњих двадесетак година поимање и проучавање капитализма и његовог односа са националним државама је ушло у једну нову фазу. Тај нови период фундаменталне трансформације савремене светске привреде у литератури се назива глобализација. Савремено друштво одсликава све већи степен интеграције између људи у различитим државама која се испољава кроз све већи обим трговинске размене, кретање капитала, стране директне инвестиције, миграције људи и сл. Али, напоредо са вантитативним променама долазии до квалитативних промена у начину на који држава учествује у привредном животу дате земље. Односно, можемо рећи да су ове прве промене узрок, а друге последица.
Мада се у литератури јавља веома велики број различитих тумачења и објашњења ефеката процеса глобализације на појединачне националне привреде, радничку класу, економску политику, животни стандард и сл., сама дефиниција глобализације је код свих аутораслична. Под глобализацијом у економској сфери у литератури се подразумева растућа интернационализација привредне размене и производње, напуштање регулације финансијских и трговачких то-кова, што даље води све већој мобилности капитала, добара, услуга и рада. Глобализација такође подразумева и квалитативну промену конкуренције на светском нивоу, нову дислокацију и реалокацију економских активности унутар и између држава, као и растућу конкуренцију између држава када је у питању висина пореских стопа.
Силберт и Клод су дефинисали глобализацију као процес претварања засебних националних привреда у интегрисану светску привреду.
То претварање се одвија највише путем међународне трговине, међународног кретања производње (капитала и рада) и међународне дифузије технологије.
Са социолошког становишта глобализација се проучава кроздве групе промена. Прва група промена су структурне промене које се манифестују кроз све већу сложеност друштва и унутрашњу диференцијацију. Друга група промена подразумева нову врсту друштвених односа и културну дисеминацију и унификацију. Ентони Гиденс је дефинисао глобализацију као интензивирање друштвениходноса широм света, које удаљена места повезује тако да локалне
догађаје обликују дешавања која се одвијају километрима далеко.
На политичком плану, глобализација подразумева неколикопојава, између осталог слабљење националних држава по питању политичке и уопште друштвене независности, процеса децентрализације унутар националних држава, као и покушаје да се оживе старе и/или креирају нове међународне политичке институције. На културном плану, глобализација се испољава кроз слободан и тренутан пренос информација, претњу традиционалним културним и друштвеним вредностима кроз хомогенизацију културе или «мекдоналдизацију», односно процес индивидуализације и тенденције стварања маркетинга добара и услуга као «глобалних производа». Укратко,политолози се баве питањима како глобализација као економска појава утиче на демократију као политички феномен. Затим се бавепроблемима суверености и аутономије, као и питањима нужностисветског вођства.
Међутим, oвом приликом сматрамо да је најсигнификативнијадефиниција коју је дао Колодко.
Према њему, глобализација представља формирање либерализованог и интегрисаног светског тржишта добара и капитала и стварање новог међународног институционалног поретка који олакшава експанзију производње, трговине и финансијских токова на светском нивоу.
Колодко, као и већина аутора, сматра да глобализацију не треба везивати само за послед-ње две деценије XX века, као и то да глобализација није завршен и иреверзибилан процес.
Дакле, глобализација сама по себи није појава, већ процес који се појавио и који се одвија већ дуго времена и који, слободно можемо рећи, вуче корене још од самог настанка капитализма као виталне друштвене форме. Према марксистичкој економској теорији капитализам је у највећем делу своје суштине систем који се и интерно и екстерно проширује. Према оваквом тумачењу, глобализација представља само још једну етапу у развоју капиталистичког начина производње који своје производне односе прилагођава сталним променама у техници и технологији. Класична анализа двоструког кретања kaпитализма (његово интерно и екстерно ширење) дата је у Марксовом «Капиталу». Маркс је у својим анализама предвидео да ће глобализација, мада он није употребио ту реч, настати као последица инхеретних сила које покрећу капиталистичку производњу. Унутрашња логика капитала тера га на ширење на некапиталистички простор и друштва како би зауставио тенденцију пада просечне профитне стопе услед пораста органског састава капитала. Због тога је капитал присиљен да одлази у подручја где је органски састав капитала нижи и где су самим тим профитне стопе више. На тај начин се стварују више профитне стопе у постојећим капиталистичким привредама које одржавају резервну армију рада и експлоатишу природне ресурсе широм света у циљу бесконачног економског раста. Међутим, Маркс никада није поставио питање да ли би потпуно глобализован капитализам, тј. капитализам који нема више некапиталистичког простора на који би се проширио, био тако живахан и способан за преживљавање. Разлог је, наравно, у томе што је Маркс очекивао да ће капитализам бити повучен и замењен другим системом много раније него што његове просторне границе буду достигнуте.
Он се није запитао, па према томе ни покушао да одговори, да ли би потпуно глобализован капитализам успео да преживи, уколико би се у целости ослонио на интерну експанзију. Један од интересантних покушаја да се одговори на претходно постављено питање начинила је Роза Луксембург у свом делу «Акумулација капитала» из 1912. године. Она је поставила теорију да је капитализам од својих најранијих дана опстајао (и само тако је и могао преживети) проширујући се на некапиталистички простор. Њен одговор је, према томе, да би искоришћавање тог простора довело до коначне кризе из које неће бити изласка. Лењин се, са друге стране, није усмерио на капитализам као целину, већ на капитализам као скуп јединица у којем се оне јаче боре међусобно за контролу над оним слабијим, као и над преосталим некапиталистичким простором. То је суштина његовог дела
Развој капиталистичких привреда је одувек био уско повезан са развојем националних држава и њиховим економским политикама. Сви економски теоретичари су у својим анализама бар посредно дотицали питање функцинисања државе, независно од тога да ли сусе бавили макро или микроекономским феноменима. Тако је, на пример, Адам Смит покушао да објасни природу и узроке богатства нација (држава), а не првенствено богатство појединца, домаћинства
или региона. У великој мери, Смит је у свом чувеном делу критиковао ставове меркантилиста о националном богатству, а нарочито њихову извозно оријентисану економску политику која државу ствара утолико богатијом уколико њене трговинске партнере чини сиромашнијим. Други представник класичне политичке економије, Давид Рикардо, такође се у свом моделу компаративних предности усредсредио на економску интеракцију између држава, показујући у моделу како, супротно меркантилистима, све земље могу имати користи од спољне трговине, а не само оне које су најагресивније у извозу.
Међутим, за Рикарда то не значи да ће се значај државних граница смањивати током времена. То уочавамо на основу чињеница да се његов пример размене између Португалије и Енглеске заснива на претпоставци имобилности капитала између држава. За разлику од Рикарда, Карл Маркс је био много мање убеђен у невољност капиталиста да напусте матичну земљу када се пружају прилике за оплодњу капитала у иностранству. Односно, Маркс је сматрао да напредовање капиталистичких односа није у великој мери спутавано државним границама. Према томе, питање односа између економског развоја и државних граница присутно је у економској теорији још од класичне политичке економије. Привреде су прво проучаване као затворени национални системи, да би затим биле истраживане под претпоставком отворености за трговину са другим државама. Затим следи економика империјализма, као доминације једне националне привреде над другом, која је дуго времена играла централну улогу у марксистичкој мисли, али исто тако прихваћена и од стране многих немарксиста, попут Јозефа Шумпетера.
Глобализација као друштвено-економски процес
Последњих двадесетак година поимање и проучавање капитализма и његовог односа са националним државама је ушло у једну нову фазу. Тај нови период фундаменталне трансформације савремене светске привреде у литератури се назива глобализација. Савремено друштво одсликава све већи степен интеграције између људи у различитим државама која се испољава кроз све већи обим трговинске размене, кретање капитала, стране директне инвестиције, миграције људи и сл. Али, напоредо са вантитативним променама долазии до квалитативних промена у начину на који држава учествује у привредном животу дате земље. Односно, можемо рећи да су ове прве промене узрок, а друге последица.
Мада се у литератури јавља веома велики број различитих тумачења и објашњења ефеката процеса глобализације на појединачне националне привреде, радничку класу, економску политику, животни стандард и сл., сама дефиниција глобализације је код свих аутораслична. Под глобализацијом у економској сфери у литератури се подразумева растућа интернационализација привредне размене и производње, напуштање регулације финансијских и трговачких то-кова, што даље води све већој мобилности капитала, добара, услуга и рада. Глобализација такође подразумева и квалитативну промену конкуренције на светском нивоу, нову дислокацију и реалокацију економских активности унутар и између држава, као и растућу конкуренцију између држава када је у питању висина пореских стопа.
Силберт и Клод су дефинисали глобализацију као процес претварања засебних националних привреда у интегрисану светску привреду.
То претварање се одвија највише путем међународне трговине, међународног кретања производње (капитала и рада) и међународне дифузије технологије.
Са социолошког становишта глобализација се проучава кроздве групе промена. Прва група промена су структурне промене које се манифестују кроз све већу сложеност друштва и унутрашњу диференцијацију. Друга група промена подразумева нову врсту друштвених односа и културну дисеминацију и унификацију. Ентони Гиденс је дефинисао глобализацију као интензивирање друштвениходноса широм света, које удаљена места повезује тако да локалне
догађаје обликују дешавања која се одвијају километрима далеко.
На политичком плану, глобализација подразумева неколикопојава, између осталог слабљење националних држава по питању политичке и уопште друштвене независности, процеса децентрализације унутар националних држава, као и покушаје да се оживе старе и/или креирају нове међународне политичке институције. На културном плану, глобализација се испољава кроз слободан и тренутан пренос информација, претњу традиционалним културним и друштвеним вредностима кроз хомогенизацију културе или «мекдоналдизацију», односно процес индивидуализације и тенденције стварања маркетинга добара и услуга као «глобалних производа». Укратко,политолози се баве питањима како глобализација као економска појава утиче на демократију као политички феномен. Затим се бавепроблемима суверености и аутономије, као и питањима нужностисветског вођства.
Међутим, oвом приликом сматрамо да је најсигнификативнијадефиниција коју је дао Колодко.
Према њему, глобализација представља формирање либерализованог и интегрисаног светског тржишта добара и капитала и стварање новог међународног институционалног поретка који олакшава експанзију производње, трговине и финансијских токова на светском нивоу.
Колодко, као и већина аутора, сматра да глобализацију не треба везивати само за послед-ње две деценије XX века, као и то да глобализација није завршен и иреверзибилан процес.
Дакле, глобализација сама по себи није појава, већ процес који се појавио и који се одвија већ дуго времена и који, слободно можемо рећи, вуче корене још од самог настанка капитализма као виталне друштвене форме. Према марксистичкој економској теорији капитализам је у највећем делу своје суштине систем који се и интерно и екстерно проширује. Према оваквом тумачењу, глобализација представља само још једну етапу у развоју капиталистичког начина производње који своје производне односе прилагођава сталним променама у техници и технологији. Класична анализа двоструког кретања kaпитализма (његово интерно и екстерно ширење) дата је у Марксовом «Капиталу». Маркс је у својим анализама предвидео да ће глобализација, мада он није употребио ту реч, настати као последица инхеретних сила које покрећу капиталистичку производњу. Унутрашња логика капитала тера га на ширење на некапиталистички простор и друштва како би зауставио тенденцију пада просечне профитне стопе услед пораста органског састава капитала. Због тога је капитал присиљен да одлази у подручја где је органски састав капитала нижи и где су самим тим профитне стопе више. На тај начин се стварују више профитне стопе у постојећим капиталистичким привредама које одржавају резервну армију рада и експлоатишу природне ресурсе широм света у циљу бесконачног економског раста. Међутим, Маркс никада није поставио питање да ли би потпуно глобализован капитализам, тј. капитализам који нема више некапиталистичког простора на који би се проширио, био тако живахан и способан за преживљавање. Разлог је, наравно, у томе што је Маркс очекивао да ће капитализам бити повучен и замењен другим системом много раније него што његове просторне границе буду достигнуте.
Он се није запитао, па према томе ни покушао да одговори, да ли би потпуно глобализован капитализам успео да преживи, уколико би се у целости ослонио на интерну експанзију. Један од интересантних покушаја да се одговори на претходно постављено питање начинила је Роза Луксембург у свом делу «Акумулација капитала» из 1912. године. Она је поставила теорију да је капитализам од својих најранијих дана опстајао (и само тако је и могао преживети) проширујући се на некапиталистички простор. Њен одговор је, према томе, да би искоришћавање тог простора довело до коначне кризе из које неће бити изласка. Лењин се, са друге стране, није усмерио на капитализам као целину, већ на капитализам као скуп јединица у којем се оне јаче боре међусобно за контролу над оним слабијим, као и над преосталим некапиталистичким простором. То је суштина његовог дела