25-05-2010, 02:09 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
Danas je usmeravanje razvoja postalo neminovna potreba savremenog društva i javlja se u svim zemljama, bez obzira na društveno-ekonomske razlike među njima. Stoga, planiranje razvoja, kao jedan od elemenata usmeravanja, dobija na značaju. Planiranje razvoja se konkretizuje kroz vođenje određene politike,a na nivou preduzeća kao poslovnog sistema poslovna politika.
I ako pri kvalifikaciji poslovne politike vreme koristimo operaciono, možemo da govorimo o dugoročnoj poslovnoj politici kao razvojnoj. Ova politika treba da determiniše rast i razvoj preduzeća i da predstavlja osnovu za programe i planove kojima će se rast i razvoj realizovati u jednom dugom vremenskom periodu , dovoljno dugom da se izvrši totalna adaptacija elemenata proizvodnje. Stoga se razvojna politika može da definiše kao onaj deo poslovne politike koji se odnosi na dovoljno dugo vremensko razdoblje, u kome se mogu da izvrše veoma značajne promene u poslovnoj – proizvodnoj orjentaciji preduzeća, njegovom položaju na tržištu i njegovom učešću u celokupnoj društvenoj reprodukciji. To se može učiniti jedino shvatanjem da razvojna politika nalaže postavljanje razvojnih ciljeva na naučnom predviđanju budućnosti, putem ispitanih i proverenih principa, stavova i mera kojih se nosioci funkcije upravljanja u preduzeću treba da pridržavaju, uz utvrđivanje uslova za njihovo ostvarenje i to uz što manja ulaganja, a bolje rezultate.
Ovako definisana razvojna politika preduzeća sastoji se iz niza dugoročnih poslovnih odluka kojima se preciziraju principi, stavovi, mere i uslovi za akcije poslovanja preduzeća. To je, stoga, slobodno se može reći, konačna konkretizacija razvojne politike u dugoročnim planovima, kojima se utvrđuju ciljevi i zadaci preduzeća, kao i uslovi, načini i sredstva za njihovo ostvarenje. Treba donositi optimalne poslovne odluke, da bi i planovi bili optimalni. Ovo iz razloga što iz njih sledi strategija za preduzimanje konkretne poslovne aktivnosti. Stoga odluke razvojne politike traju duži vremenski period, a strategija se formuliše za ostvarenje odredjenog cilja.
Ukazujući na vezu razvojne politike i planiranja, uočava se njeno postojanje kao naučne discipline, koja svojom organizacijom, metodama i principima treba da obezbedi stalni rast i razvoj preduzeća kao poslovnog sistema.
Funkcije menadžmenta
Menadžment na prvom mestu predstavlja proces planiranja, organizovanja, vodjenja i kontrole svih resursa preduzeća. Brojne su definicije menadžmenta, ali je za sve njih zajedničko da je menadžment: 1) proces, tj. niz kontinuiranih aktivnosti, 2) orijentisan na realizovanje ciljeva organizacije i 3) sve to ostvaruje kroz rad sa ljudima i pomoću resursa.
Pored toga, pod pojmom menadžment se podrazumeva i naučna oblast, a vrlo često i skup kadrova koji obavljaju poslove upravljanja preduzećem.
Funkcije menadžmenta su: planiranje, organizovanje, vodjenje i kontrola.
Planska funkcija predstavlja polaznu aktivnost menadžmenta, a ostale funkcije proizilaze iz nje, jer faktički sprovode planske odluke. Planiranjem se odredjuju ciljevi organizacije i načini njihovog ostvarenja. Značajan deo procesa planiranja i menadžmenta uopšte je proces donošenja odluka. On se sastoji iz 3 faze: 1) najpre menadžer treba da identifikuje potrebu za odlukom, sakupi relevantne činjenice i razvije alternative 2) zatim sledi procena alternativa i izbor najbolje i na kraju 3) realizovanje odabrane alternative i procena sprovodjenja.
Organizovanje podrazumeva izbor prave organizacione strukture i kombinacije ljudskih i ostalih resursa u skladu sa planom odredjenim aktivnostima. Organizovanjem se planovi pretvaraju u akciju, a planirani zadaci dodeljuju se pojedincima, ili grupama.
Vodjenje – usmeravanje i motivisanje zaposlenih (od strane menadžera) da rade u interesu koji je najbolji za organizaciju.
Kontrola – osigurava da se akcije sprovode u skladu sa planom. Kontrola ne bi bila moguća da ne postoji planiranje, ali bi isto tako planiranje bilo bezpredmetno bez odredjenog stepena kontrole. Kontrola se vrši kroz sledeće faze: 1) najpre se uspostavljaju standardi, 2) zatim sledi merenje rezultata, pa 3) njihovo poredjenje sa uspostavljenim standardima. Ako se oni slažu sledeća faza je nastavljanje tekućih aktivnosti, medjutim ako postoji odstupanje, neophodno je izvršiti prilagodjavanje rezultata ili standarda.
Funkcije menadžmenta obavljaju menadžeri na svim nivoima, ali se vreme i napori uloženi u ove aktivnosti razlikuju po nivoima. Menadžeri nižeg nivoa obično provode manje vremena u planiranju, a više u vodjenju i kontroli. Organizovanjem se svi bave podjednako, dok se najviši nivo menadžmenta (top menadžeri) najviše bave planiranjem.
Planiranje i kontrola
Planska funkcija predstavlja polaznu aktivnost menadžmenta, a ostale funkcije proizilaze iz nje, jer faktički sprovode planske odluke. Planiranjem se odredjuju ciljevi organizacije i načini njihovog ostvarenja. Planiranje zahteva i odredjene sposobnosti. Na prvom mestu su tzv. konceptualne sposobnosti (sposobnost menadžera da vide ‘veliku sliku’ organizacije kao celine i da sagledaju na koji način se pojedini delovi uklapaju zajedno), a takodje je bitna i analitička umešnost (veština dijagnoze i procene, da se problem razume i da se razvije plan akcije). Na osnovu ovih sposobnosti, menadžeri mogu da gledaju unapred i planiraju na duži rok.
Treba naglasiti da planiranje nije čin, već proces, jer je u uslovima u kojima često dolazi do promena sistema za koji se planira, kao i njegovog okruženja, neophodno permanentno ažurirati planove.
Možemo zaključiti da je planiranje proces donošenja niza medjusobno povezanih odluka pre sprovodjenja same akcije, u situaciji kada se veruje da se, ukoliko se akcija ne sprovede, željeno buduće stanje verovatno neće desiti, a da se sprovodjenjem tih akcija verovatnoća za postizanje povoljnog ishoda povećava.
Kontrola – osigurava da se akcije sprovode u skladu sa planom. Kontrola ne bi bila moguća da ne postoje ciljevi i planiranje, ali bi isto tako planiranje bilo bezpredmetno bez odredjenog stepena kontrole. Kontrola se vrši kroz sledeće faze: 1) najpre se uspostavljaju standardi, 2) zatim sledi merenje rezultata, pa 3) njihovo poredjenje sa uspostavljenim standardima. Ako se oni slažu sledeća faza je nastavljanje tekućih
Danas je usmeravanje razvoja postalo neminovna potreba savremenog društva i javlja se u svim zemljama, bez obzira na društveno-ekonomske razlike među njima. Stoga, planiranje razvoja, kao jedan od elemenata usmeravanja, dobija na značaju. Planiranje razvoja se konkretizuje kroz vođenje određene politike,a na nivou preduzeća kao poslovnog sistema poslovna politika.
I ako pri kvalifikaciji poslovne politike vreme koristimo operaciono, možemo da govorimo o dugoročnoj poslovnoj politici kao razvojnoj. Ova politika treba da determiniše rast i razvoj preduzeća i da predstavlja osnovu za programe i planove kojima će se rast i razvoj realizovati u jednom dugom vremenskom periodu , dovoljno dugom da se izvrši totalna adaptacija elemenata proizvodnje. Stoga se razvojna politika može da definiše kao onaj deo poslovne politike koji se odnosi na dovoljno dugo vremensko razdoblje, u kome se mogu da izvrše veoma značajne promene u poslovnoj – proizvodnoj orjentaciji preduzeća, njegovom položaju na tržištu i njegovom učešću u celokupnoj društvenoj reprodukciji. To se može učiniti jedino shvatanjem da razvojna politika nalaže postavljanje razvojnih ciljeva na naučnom predviđanju budućnosti, putem ispitanih i proverenih principa, stavova i mera kojih se nosioci funkcije upravljanja u preduzeću treba da pridržavaju, uz utvrđivanje uslova za njihovo ostvarenje i to uz što manja ulaganja, a bolje rezultate.
Ovako definisana razvojna politika preduzeća sastoji se iz niza dugoročnih poslovnih odluka kojima se preciziraju principi, stavovi, mere i uslovi za akcije poslovanja preduzeća. To je, stoga, slobodno se može reći, konačna konkretizacija razvojne politike u dugoročnim planovima, kojima se utvrđuju ciljevi i zadaci preduzeća, kao i uslovi, načini i sredstva za njihovo ostvarenje. Treba donositi optimalne poslovne odluke, da bi i planovi bili optimalni. Ovo iz razloga što iz njih sledi strategija za preduzimanje konkretne poslovne aktivnosti. Stoga odluke razvojne politike traju duži vremenski period, a strategija se formuliše za ostvarenje odredjenog cilja.
Ukazujući na vezu razvojne politike i planiranja, uočava se njeno postojanje kao naučne discipline, koja svojom organizacijom, metodama i principima treba da obezbedi stalni rast i razvoj preduzeća kao poslovnog sistema.
Funkcije menadžmenta
Menadžment na prvom mestu predstavlja proces planiranja, organizovanja, vodjenja i kontrole svih resursa preduzeća. Brojne su definicije menadžmenta, ali je za sve njih zajedničko da je menadžment: 1) proces, tj. niz kontinuiranih aktivnosti, 2) orijentisan na realizovanje ciljeva organizacije i 3) sve to ostvaruje kroz rad sa ljudima i pomoću resursa.
Pored toga, pod pojmom menadžment se podrazumeva i naučna oblast, a vrlo često i skup kadrova koji obavljaju poslove upravljanja preduzećem.
Funkcije menadžmenta su: planiranje, organizovanje, vodjenje i kontrola.
Planska funkcija predstavlja polaznu aktivnost menadžmenta, a ostale funkcije proizilaze iz nje, jer faktički sprovode planske odluke. Planiranjem se odredjuju ciljevi organizacije i načini njihovog ostvarenja. Značajan deo procesa planiranja i menadžmenta uopšte je proces donošenja odluka. On se sastoji iz 3 faze: 1) najpre menadžer treba da identifikuje potrebu za odlukom, sakupi relevantne činjenice i razvije alternative 2) zatim sledi procena alternativa i izbor najbolje i na kraju 3) realizovanje odabrane alternative i procena sprovodjenja.
Organizovanje podrazumeva izbor prave organizacione strukture i kombinacije ljudskih i ostalih resursa u skladu sa planom odredjenim aktivnostima. Organizovanjem se planovi pretvaraju u akciju, a planirani zadaci dodeljuju se pojedincima, ili grupama.
Vodjenje – usmeravanje i motivisanje zaposlenih (od strane menadžera) da rade u interesu koji je najbolji za organizaciju.
Kontrola – osigurava da se akcije sprovode u skladu sa planom. Kontrola ne bi bila moguća da ne postoji planiranje, ali bi isto tako planiranje bilo bezpredmetno bez odredjenog stepena kontrole. Kontrola se vrši kroz sledeće faze: 1) najpre se uspostavljaju standardi, 2) zatim sledi merenje rezultata, pa 3) njihovo poredjenje sa uspostavljenim standardima. Ako se oni slažu sledeća faza je nastavljanje tekućih aktivnosti, medjutim ako postoji odstupanje, neophodno je izvršiti prilagodjavanje rezultata ili standarda.
Funkcije menadžmenta obavljaju menadžeri na svim nivoima, ali se vreme i napori uloženi u ove aktivnosti razlikuju po nivoima. Menadžeri nižeg nivoa obično provode manje vremena u planiranju, a više u vodjenju i kontroli. Organizovanjem se svi bave podjednako, dok se najviši nivo menadžmenta (top menadžeri) najviše bave planiranjem.
Planiranje i kontrola
Planska funkcija predstavlja polaznu aktivnost menadžmenta, a ostale funkcije proizilaze iz nje, jer faktički sprovode planske odluke. Planiranjem se odredjuju ciljevi organizacije i načini njihovog ostvarenja. Planiranje zahteva i odredjene sposobnosti. Na prvom mestu su tzv. konceptualne sposobnosti (sposobnost menadžera da vide ‘veliku sliku’ organizacije kao celine i da sagledaju na koji način se pojedini delovi uklapaju zajedno), a takodje je bitna i analitička umešnost (veština dijagnoze i procene, da se problem razume i da se razvije plan akcije). Na osnovu ovih sposobnosti, menadžeri mogu da gledaju unapred i planiraju na duži rok.
Treba naglasiti da planiranje nije čin, već proces, jer je u uslovima u kojima često dolazi do promena sistema za koji se planira, kao i njegovog okruženja, neophodno permanentno ažurirati planove.
Možemo zaključiti da je planiranje proces donošenja niza medjusobno povezanih odluka pre sprovodjenja same akcije, u situaciji kada se veruje da se, ukoliko se akcija ne sprovede, željeno buduće stanje verovatno neće desiti, a da se sprovodjenjem tih akcija verovatnoća za postizanje povoljnog ishoda povećava.
Kontrola – osigurava da se akcije sprovode u skladu sa planom. Kontrola ne bi bila moguća da ne postoje ciljevi i planiranje, ali bi isto tako planiranje bilo bezpredmetno bez odredjenog stepena kontrole. Kontrola se vrši kroz sledeće faze: 1) najpre se uspostavljaju standardi, 2) zatim sledi merenje rezultata, pa 3) njihovo poredjenje sa uspostavljenim standardima. Ako se oni slažu sledeća faza je nastavljanje tekućih