25-05-2010, 12:49 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.
U poslednje dve decenije prošlog veka svet je pretrpeo značajne promene. Posle raspada blokovske podele i propasti ideologija, njihovo mesto počela je da preuzima globalizacija. Ekonomija, tehnologija i masovni mediji predstavljaju pozitivne aspekte globalizacije a rezultati globalnog povezivanja institucija u ovim oblastima su dragoceni. Ipak, globalizacija ima svoje negativne aspekte. Postavlja se pitanje da li je moguće ustanoviti univerzalne vrednosti oko kojih bi se okupile raznovrsne kulture čovečanstva? Primer ovih univerzalnih vrednosti mogu se naći u polju ekologije. Podjednako je važno zaustaviti stvaranje efekta staklene bašte i čoveku koji živi u Americi, Sibiru ili pripadniku plemena u istočnoj Africi, iako oni možda nemaju zajedničku svest o postojanju tog problema i potrebi njegovog rešavanja. Ipak, takav problem postoji, i samo ujedinjenjem na jednom nadnacionalnom nivou ovaj i slični problemi mogu biti prevazidjeni.
ŠTA JE GLOBALIZACIJA?
Globalizacija je savremeni društveni fenomen koji se iskazuje u različitim pojavnim oblicima. Ni sami autori ne mogu da postignu dogovor oko tačne definicije pojma ali se izdvajaju tri glavne struje mišljenja. Prvom pravcu pripadaju autori koji smatraju da je pojam globalizacije mit. Drugu struju mišljenja čine autori koji naglašavaju širinu, dubinu i intenzitet promena koje su se dogodile u svim oblastima života u poslednjih petnaestak godina. Pripadnici trećeg pravca prihvataju pojam globalizacije kao koncept kojim se na najbolji način mogu opisati globalni odnosi i procesi s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka.
U današnje vreme razvoj i napredak globalizacije mnogo je snažniji i sveobuhvatniji nego što je to bio pre desetak godina. Iz tog razloga sam svetski poredak i struktura društva pretrpeli su izmene pod njenim uticajem. Nacionalne države moraju se u potpunosti uklopiti u globalno društvo a da bi taj prelazak bio olakšan potrebno je razviti medjunarodnu saradnju u nekoliko oblasti. Entoni Gidens ističe da postoji pet frontova medjunarodne saradnje u kojima je potrebno razviti ili ojačati već postojeće globalne institucije. Tih pet oblasti su: upravljanje svetskom ekonomijom, svetskom ekologijom, regulacija korporativne moći, kontrola ratovanja i podsticanje transnacionalne demokratije . U svakoj od ovih oblasti prisutni su veliki problemi sa kojima se suočavaju institucije ali u svakoj od njih rastuća globalna integracija nudi rešenje tih problema.
UPRAVLJANJE SVETSKOM EKOLOGIJOM
Globalne ekološke teškoće sa kojima se svet danas suočava, izazovne su i važne onoliko koliko i problemi nejednakosti ili ekonomski problemi. Medjutim, mogućnosti budućeg rešavanja globalnih ekonomskih problema nudi optimizam što nije bio slučaj do pre desetak godina. Tada se pretpostavljalo da su ekonomski razvoj i industrijska ekspanzija u direktnom sukobu sa zdravim upravljanjem ekologijom. Primenjivanje strogih ekoloških standarda je tada značilo da troškove okoline na sebe mora da preuzme biznis, a ti troškovi izazivaju rast cena i opadanje konkurentnosti. Svi izgledi su bili da su ekološke organizacije i industrija u neizbežnom sukobu.
Medjutim, nova orjentacija u ekološkoj modernizaciji pokazala je da borba za zaštitu životne sredine može da pomogne i čak unapredi industrijsku proizvodnju. „Jedan ekološki sofisticiran nadzor može obezbediti inovacije koje proizvodjačima omogućavaju da rade efikasnije povećavajući produktivnost.“ Odličan primer za tako nešto desio se 1992. godine u Nemačkoj. Tada se „Grinpis“ (Greenpeace) založio za korišćenje jednog rashladnog uredjaja koji je bio ekološki mnogo sigirniji od onih koji su do tada predstavljani na tržištu. Tada se prvi put u istoriji desilo da ova organizacija, koja se bavi zaštitom životne sredine, podrži jedan komercijalni proizvod, čak se upustivši u njegovo reklamiranje. Vreme je pokazalo da je pominjani rashladni sistem efikasniji i jeftiniji od postojećih, što je uzrokovalo da se kasnije većina proizvodjača preusmeri na tu tehnologiju.
Drugi primer saradnje pronalazi se u holandskoj cvećarskoj industriji. U ovoj zemlji je donedavno intenzivnim metodama kultivacije, korišćenjem pesticida i veštačkih djubriva zagadjivano zemljište. Tek od skoro je usavršen sistem zatvorenih kanala u kojima cveće ne raste direktno iz zemlje, nego u vodi i na sitnom kamenju. Kvalitet proizvoda je poboljšan primenom ovog sistema a troškovi su smanjeni, što je prouzrokovalo povećanje konkurentnosti ove industrije.
Ipak, u mnogim slučajevima nema tako zdravog uzajamnog odnosa, ali ima razloga da se pretpostavi da ga je moguće uspostaviti na šta ukazuju gore navedeni primeri.
Zagadjivanje jeste ekološki riskantno, ali je ono u isto vreme i oblik ekonomskog rasipništva. Velike količine otpada je znak da su sredstva za proizvodnju korišćena neefikasno. Otpad obično proizvodi povećanje troškova, jer činjenica da se stvaraju velike količine otpadnih materija prouzrokuje potrenu za naknadnim postupcima čišćenja koji moraju biti sprovedeni, što ne stvara ekonomsku dobit. Nekada su ekološki programi bili usredsredjeni na kontrolu zagadjivanja. Danas se postupa po principu – bolje sprečiti nego lečiti. Zato na tom planu napredniji ragulatori koriste metode koje sprečavaju ili ograničavaju zagadjenje i pre nego što se dogodi. „Rizici koji postoje u vezi sa životnom okolinom shvataju se kao odraz neefikasnog planiranja, a ne kao neizbežni nusprodukti procesa proizvodnje. Industrija otpada primer je za promene koje je potrebno izvesti. Tako, recimo, u Velikoj Britaniji godišnje se raznese 435 miliona tona otpada.“ „Samo manji deo dolazi iz domaćinstava. Nekih 85 procenata rezultat je komercijalne i industrijske aktivnosti. Najveći deo se jednostavno preradi i zakopa.“ Zbog ovakvih problema i teškoća svedoci smo transformacije čitave industrije. „Tehnološke inovacije omogućavaju da se novine prave mnogo jeftinije od recikliranog nego od papira dobijenog od celuloze. Fabrike stakla mogu da upotrebe nekih 90 posto recikliranog materijala. Ne samo kompanije, nego čitave industrijske grane aktivno nastoje da ostvare cilj proizvodnje bez ikakvog otpada. Tojota i Honda su dostigle nivo od 85 procenata recikliranog materijala u proizvodnji bez ikakvog otpada za automobile koje proizvode. Otpad nije više otpad, nego industrijski resurs i pokretač inovacija.“ Razvoj ekonomije doveo je do situacije da privredni razvoj ne mora nužno da znači i veće iskorišćavanje fizičkih resursa da bi se uvećala proizvodnja. Zastarela poljoprivredna ekonomija i industrijska proizvodnja bile su mnogo veći potrošači prirodnih resursa. Cilje današnje ekonomije je da proizvede više proizvoda uz što manji utrošak resursa i energije. „Neki su sugerisali da će sa nastupom znanstvene ekonomije proizvodnja moći da se udvostruči, a da se, pritom, koristi samo polovina materijalnih resursa koje sada trošimo.“ Ovakvi stavovi i tvrdnje poznati su pod zajedničkim imenom „faktor 4“. Primer za primenu principa „faktora 4“ je kompjuterska industrija. Hard diskovi koji se danas proizvode troše i do deset puta manje energije od onih koji su proizvedeni pre pet godina, dok im se brzina rada uvećala i do nekoliko desetina puta. Mali, džepni konpjuteri kojima je za rad potrebno svega nekoliko vati, mogu biti moćni kao i
U poslednje dve decenije prošlog veka svet je pretrpeo značajne promene. Posle raspada blokovske podele i propasti ideologija, njihovo mesto počela je da preuzima globalizacija. Ekonomija, tehnologija i masovni mediji predstavljaju pozitivne aspekte globalizacije a rezultati globalnog povezivanja institucija u ovim oblastima su dragoceni. Ipak, globalizacija ima svoje negativne aspekte. Postavlja se pitanje da li je moguće ustanoviti univerzalne vrednosti oko kojih bi se okupile raznovrsne kulture čovečanstva? Primer ovih univerzalnih vrednosti mogu se naći u polju ekologije. Podjednako je važno zaustaviti stvaranje efekta staklene bašte i čoveku koji živi u Americi, Sibiru ili pripadniku plemena u istočnoj Africi, iako oni možda nemaju zajedničku svest o postojanju tog problema i potrebi njegovog rešavanja. Ipak, takav problem postoji, i samo ujedinjenjem na jednom nadnacionalnom nivou ovaj i slični problemi mogu biti prevazidjeni.
ŠTA JE GLOBALIZACIJA?
Globalizacija je savremeni društveni fenomen koji se iskazuje u različitim pojavnim oblicima. Ni sami autori ne mogu da postignu dogovor oko tačne definicije pojma ali se izdvajaju tri glavne struje mišljenja. Prvom pravcu pripadaju autori koji smatraju da je pojam globalizacije mit. Drugu struju mišljenja čine autori koji naglašavaju širinu, dubinu i intenzitet promena koje su se dogodile u svim oblastima života u poslednjih petnaestak godina. Pripadnici trećeg pravca prihvataju pojam globalizacije kao koncept kojim se na najbolji način mogu opisati globalni odnosi i procesi s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka.
U današnje vreme razvoj i napredak globalizacije mnogo je snažniji i sveobuhvatniji nego što je to bio pre desetak godina. Iz tog razloga sam svetski poredak i struktura društva pretrpeli su izmene pod njenim uticajem. Nacionalne države moraju se u potpunosti uklopiti u globalno društvo a da bi taj prelazak bio olakšan potrebno je razviti medjunarodnu saradnju u nekoliko oblasti. Entoni Gidens ističe da postoji pet frontova medjunarodne saradnje u kojima je potrebno razviti ili ojačati već postojeće globalne institucije. Tih pet oblasti su: upravljanje svetskom ekonomijom, svetskom ekologijom, regulacija korporativne moći, kontrola ratovanja i podsticanje transnacionalne demokratije . U svakoj od ovih oblasti prisutni su veliki problemi sa kojima se suočavaju institucije ali u svakoj od njih rastuća globalna integracija nudi rešenje tih problema.
UPRAVLJANJE SVETSKOM EKOLOGIJOM
Globalne ekološke teškoće sa kojima se svet danas suočava, izazovne su i važne onoliko koliko i problemi nejednakosti ili ekonomski problemi. Medjutim, mogućnosti budućeg rešavanja globalnih ekonomskih problema nudi optimizam što nije bio slučaj do pre desetak godina. Tada se pretpostavljalo da su ekonomski razvoj i industrijska ekspanzija u direktnom sukobu sa zdravim upravljanjem ekologijom. Primenjivanje strogih ekoloških standarda je tada značilo da troškove okoline na sebe mora da preuzme biznis, a ti troškovi izazivaju rast cena i opadanje konkurentnosti. Svi izgledi su bili da su ekološke organizacije i industrija u neizbežnom sukobu.
Medjutim, nova orjentacija u ekološkoj modernizaciji pokazala je da borba za zaštitu životne sredine može da pomogne i čak unapredi industrijsku proizvodnju. „Jedan ekološki sofisticiran nadzor može obezbediti inovacije koje proizvodjačima omogućavaju da rade efikasnije povećavajući produktivnost.“ Odličan primer za tako nešto desio se 1992. godine u Nemačkoj. Tada se „Grinpis“ (Greenpeace) založio za korišćenje jednog rashladnog uredjaja koji je bio ekološki mnogo sigirniji od onih koji su do tada predstavljani na tržištu. Tada se prvi put u istoriji desilo da ova organizacija, koja se bavi zaštitom životne sredine, podrži jedan komercijalni proizvod, čak se upustivši u njegovo reklamiranje. Vreme je pokazalo da je pominjani rashladni sistem efikasniji i jeftiniji od postojećih, što je uzrokovalo da se kasnije većina proizvodjača preusmeri na tu tehnologiju.
Drugi primer saradnje pronalazi se u holandskoj cvećarskoj industriji. U ovoj zemlji je donedavno intenzivnim metodama kultivacije, korišćenjem pesticida i veštačkih djubriva zagadjivano zemljište. Tek od skoro je usavršen sistem zatvorenih kanala u kojima cveće ne raste direktno iz zemlje, nego u vodi i na sitnom kamenju. Kvalitet proizvoda je poboljšan primenom ovog sistema a troškovi su smanjeni, što je prouzrokovalo povećanje konkurentnosti ove industrije.
Ipak, u mnogim slučajevima nema tako zdravog uzajamnog odnosa, ali ima razloga da se pretpostavi da ga je moguće uspostaviti na šta ukazuju gore navedeni primeri.
Zagadjivanje jeste ekološki riskantno, ali je ono u isto vreme i oblik ekonomskog rasipništva. Velike količine otpada je znak da su sredstva za proizvodnju korišćena neefikasno. Otpad obično proizvodi povećanje troškova, jer činjenica da se stvaraju velike količine otpadnih materija prouzrokuje potrenu za naknadnim postupcima čišćenja koji moraju biti sprovedeni, što ne stvara ekonomsku dobit. Nekada su ekološki programi bili usredsredjeni na kontrolu zagadjivanja. Danas se postupa po principu – bolje sprečiti nego lečiti. Zato na tom planu napredniji ragulatori koriste metode koje sprečavaju ili ograničavaju zagadjenje i pre nego što se dogodi. „Rizici koji postoje u vezi sa životnom okolinom shvataju se kao odraz neefikasnog planiranja, a ne kao neizbežni nusprodukti procesa proizvodnje. Industrija otpada primer je za promene koje je potrebno izvesti. Tako, recimo, u Velikoj Britaniji godišnje se raznese 435 miliona tona otpada.“ „Samo manji deo dolazi iz domaćinstava. Nekih 85 procenata rezultat je komercijalne i industrijske aktivnosti. Najveći deo se jednostavno preradi i zakopa.“ Zbog ovakvih problema i teškoća svedoci smo transformacije čitave industrije. „Tehnološke inovacije omogućavaju da se novine prave mnogo jeftinije od recikliranog nego od papira dobijenog od celuloze. Fabrike stakla mogu da upotrebe nekih 90 posto recikliranog materijala. Ne samo kompanije, nego čitave industrijske grane aktivno nastoje da ostvare cilj proizvodnje bez ikakvog otpada. Tojota i Honda su dostigle nivo od 85 procenata recikliranog materijala u proizvodnji bez ikakvog otpada za automobile koje proizvode. Otpad nije više otpad, nego industrijski resurs i pokretač inovacija.“ Razvoj ekonomije doveo je do situacije da privredni razvoj ne mora nužno da znači i veće iskorišćavanje fizičkih resursa da bi se uvećala proizvodnja. Zastarela poljoprivredna ekonomija i industrijska proizvodnja bile su mnogo veći potrošači prirodnih resursa. Cilje današnje ekonomije je da proizvede više proizvoda uz što manji utrošak resursa i energije. „Neki su sugerisali da će sa nastupom znanstvene ekonomije proizvodnja moći da se udvostruči, a da se, pritom, koristi samo polovina materijalnih resursa koje sada trošimo.“ Ovakvi stavovi i tvrdnje poznati su pod zajedničkim imenom „faktor 4“. Primer za primenu principa „faktora 4“ je kompjuterska industrija. Hard diskovi koji se danas proizvode troše i do deset puta manje energije od onih koji su proizvedeni pre pet godina, dok im se brzina rada uvećala i do nekoliko desetina puta. Mali, džepni konpjuteri kojima je za rad potrebno svega nekoliko vati, mogu biti moćni kao i