07-05-2010, 09:45 PM
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
Porez na dodatu vrijednost se primenjuje već skoro četiri decenije tako da više ne predstavlja novinu ni u teoriji ni u praksi. Zahvaljujući praktičnim prednostima primenjuje se u zemljama različitih nivoa privredne razvijenosti. Naime, uveden je i primenjuje se u preko 120 zemalja gdje živi oko 70% svijetskog stanovništva i postao je najpopularniji oblik oporezivanja prometa proizvoda i usluga. Sredinom šezdesetih godina postojao je samo u Francuskoj, na početku XXI vijeka njega u svojim poreskim sistemima ima većina evropskih zemalja i brojne zemlje Azije, Afrike i Južne i Sjeverne i Centralne Amerike, primenjuju ga sve članice OECD – a ( osim SAD ), a ustanovljen je i kao „porez Evropske zajednice“, čim je postao jedan od uslova za pristupanje Uniji.
Dok je krajem šezdesetih godina PDV (porez na dodatu vrijednost) bio dočekan s podozrenjem, kako od strane vlada tako i u poslovnim i akademskim krugovima, smatrali su ga previše komplikovanim, smatrali su da će administrativni troškovi i troškovi naplate biti previsoki i da može imati izražen inflatorni učinak, danas to više nije slučaj.Danas se porez na dodatu vrijednost smatra najefikasnijim načinom oporezivanja.
Pritisak na uvodjenje PDV – a dolazio je iz dva različita izvora. Prvo, sve prvobitne članice Unije (Njemačka, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg i Francuska) primenjivale su svezano oporezivanje prometa, s tim što je prvih pet koristilo kaskadni bruto svefazni porez na promet, kod kojeg se porez plaća u jednoj fazi proizvodno – prometnog ciklusa. Model svefaznog, opšteg poreza, potrošnog tipa definisan je i u šestoj direktivi Evropske Unije o harmonizaciji poreza na promet i jedinstvenom sistemu poreza na dodatu vrednost. Šesta direktiva je doneta 1977. godine sa primjenom od 01.01 1978 godine. Cilj ove direktive je ukidanje svih prepreka između zemalja članica u oblasti poreskog sistema. Šesta direktiva se stalno mijenja i dopunjuje s ciljem stvaranja povoljnih ekonomskih uslova za članice Evropske Unije. Drugo, skandinavse zemlje ( Danska, Norveška i Švedska ) takođe su se rano opredijelile za PDV, jer im je izgledalo da tim putem mogu doći do izdašnijih prihoda nego što su im davali njihovi jednofazni porezi.
Porez na dodatu vrijednost se primenjuje već skoro četiri decenije tako da više ne predstavlja novinu ni u teoriji ni u praksi. Zahvaljujući praktičnim prednostima primenjuje se u zemljama različitih nivoa privredne razvijenosti. Naime, uveden je i primenjuje se u preko 120 zemalja gdje živi oko 70% svijetskog stanovništva i postao je najpopularniji oblik oporezivanja prometa proizvoda i usluga. Sredinom šezdesetih godina postojao je samo u Francuskoj, na početku XXI vijeka njega u svojim poreskim sistemima ima većina evropskih zemalja i brojne zemlje Azije, Afrike i Južne i Sjeverne i Centralne Amerike, primenjuju ga sve članice OECD – a ( osim SAD ), a ustanovljen je i kao „porez Evropske zajednice“, čim je postao jedan od uslova za pristupanje Uniji.
Dok je krajem šezdesetih godina PDV (porez na dodatu vrijednost) bio dočekan s podozrenjem, kako od strane vlada tako i u poslovnim i akademskim krugovima, smatrali su ga previše komplikovanim, smatrali su da će administrativni troškovi i troškovi naplate biti previsoki i da može imati izražen inflatorni učinak, danas to više nije slučaj.Danas se porez na dodatu vrijednost smatra najefikasnijim načinom oporezivanja.
Pritisak na uvodjenje PDV – a dolazio je iz dva različita izvora. Prvo, sve prvobitne članice Unije (Njemačka, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg i Francuska) primenjivale su svezano oporezivanje prometa, s tim što je prvih pet koristilo kaskadni bruto svefazni porez na promet, kod kojeg se porez plaća u jednoj fazi proizvodno – prometnog ciklusa. Model svefaznog, opšteg poreza, potrošnog tipa definisan je i u šestoj direktivi Evropske Unije o harmonizaciji poreza na promet i jedinstvenom sistemu poreza na dodatu vrednost. Šesta direktiva je doneta 1977. godine sa primjenom od 01.01 1978 godine. Cilj ove direktive je ukidanje svih prepreka između zemalja članica u oblasti poreskog sistema. Šesta direktiva se stalno mijenja i dopunjuje s ciljem stvaranja povoljnih ekonomskih uslova za članice Evropske Unije. Drugo, skandinavse zemlje ( Danska, Norveška i Švedska ) takođe su se rano opredijelile za PDV, jer im je izgledalo da tim putem mogu doći do izdašnijih prihoda nego što su im davali njihovi jednofazni porezi.