04-04-2010, 11:23 PM
Komuniciranje je sustinski element i osnov covekovog sporazumevanja,kooperativnog i ukupnog delovanja u : nauci, obrazovanju, kulturi i umetnosti, privredi, drustvenoj suprastrukturi, a svakako i u porodici i u celom drustvu.
Komuniciranje je temeljni ekonomski i socijalni proces, koji se odvija na mnogim nivoima i na razne nacine. Sto vise, upravo komuniciranje stvara uslove za nastanak, funkcionisanje i razvoj razlicitih materijalnih i duhovnih tvorevina koje su odlika odredjene civilizacije.
Rec komuiniciranje potice od latinskog glagola comumunicare, sto znaci razgovarati, dogovarati se, raspravljati, izlagati nesto ili savetovati nekoga. Ovaj izraz povezan i sa latinskom reci: communitas, koja oznacava zajednicu, prijateljstvo i pravicnost u odnosima medju ljudima
Kako kaze poznati slovenacki komunikolog France Vreg : “Komuniciranje je oblik sporazumevanja izmedju zivih bica, zato u pojam ‘komuniciranja’ ne mozemo ukljucivati prenos informacija izmedju nezivih bica (recimo,prenos podataka u racunarskim sistemima).Ljudsko komuniciranje je sporazumevanje pomocu simbola (to ga razlikuje od komuniciranja zivotinja).”
Komuniciranje ima svakako i svoju personalnu i drustvenu dimenziju. Komuniciranje je visestruko regulisan licni i drustveni odnos i socijalno-psiholoska sprega, koja se u aktuelnom misaonom procesu uspostavlja izmedju dva ili vise lica. Pod komuniciranjem se takodje podrazumeva i mehanizam medjusobne razmene poruka izmedju razlicitih osoba, pomocu koga ljudski odnosi (poslovni, drustveni, licni i dr.) egzistiraju i razvijaju se. Sama komunikacija se definise kao svesni odnos medju jedinkama, pri cemu se veza medju njima uspostavlja verbalnim, vizuelnim,taktilnim ili nekim drugim znakovima.
Komuniciranje kao sadržaj i forma društvenih aktivnosti
Komunikacije su veoma vazan aspekt drustvenih aktivnosti ljudi. Upravo, zahvaljujuci komunikacijama, u dugom hodu istorije, stvorili su se uslovi za izvanredan civilizacijski napredak.
Veliki drustveni sistem u kome svi egzistiramo je sastavljen iz vise podsistema ljudskih odnosa, kao sto su: ekonomski, pravni, ideoloski, komunikacisko-informativni i drugi. Svaki od ovih sistema ima i svoj sistem komuniciranja, koji i pored slicnosti sa drugima ima i svoje specificnosti. U okviru toga komunikativna infrastruktura i komunikativna praksa se mogu smatrati vidovima elementarne nadgradnje na kojima egzistira antropokosmos i savremeno drustvo. Komunikativna aktivnost u tom smislu funkcionise kao mehanizam razlicitih licnih i drustvenih akcija, koje su najcesce determisane odredjenim ciljem, pa se na osnovu toga i oblici ponasanja u privredi i drustvu mogu tretirati posebno kao privredni ( proizvodni, trgovinski…),politicki, kulturni, moralni i drugi. Komunikacija se na taj nacin javlja u funkciji ekonomskog, kulturoloskog, i socijalnog mehanizma, koji preko direktne interpersonalne komunikativne veze ili preko masovne difuzije informacija u prostoru i vremenu, omugucava funkcionisanje drustva na savremenim osnovama.
Tehnoloski posmatrano, kroz proces komuniciranja dovode se u vezu subjekti komunikacionih cinova ( pojedinci ili grupe) sa ciljem komuniciranja.
Sistem komuniciranja i samo komuniciranje mogu se posmatrati u dve ravni:
a) dinamicki, kao ukupnost ljudskih aktivnosti i odnosa i
b) staticki, kao sitem organizovanih institucionalnih formi sa pripadajucom infrasrukturom, preko koje se komuniciranje i vrsi.
Kodifikacijom i standardizacijom odredjenih komunikacionih aktivnosti omuguceno je da ljudski odnos zasnovan na komunikaciji postane masovno-posredovani (preko medija) ili intrpesonalni akt, koji ima svoju vrednosnu dimenziju u strukturi ljudskih odnosa in a ekonomskom i na sirem drustvenom planu.
Modelski posmatrano osnovni subjekt komunikativnog cina su komunikator (posiljalac poruke) i recepijent (primalac poruke). Jasno je da je u procesu neizmenicne razmene poruka komunikator postaje recepijent i obrnuto, za razliku od informisanja, na primer, koje je jednostran proces – usmeren samo od komunikatora ka recepijentu.
Znatan deo komunikacionih aktivnosti zasnovan je i na simbolickim ritualima, koji komuniciranje drustveno kodifikuju i daju mu odgovarajucu vrednosnu dimenziju (identitet) bitnu u kulturnom, ekonomskom i drustvenom svetu u kome zivimo.
Komunikoloski univerzum ljudi obuhvata vrlo sirok krug realnih i simbolickih sadrzaja, gde pored ostalog spadaju:
obicajne norme,
socijalna iskustva,
standardi ponasanja,
lingvisticke(jezicke) forme izrazavanja (likovne, muzicke, knjizevne…)
forme izrazavanja imanentne nauci (matematici, elektronici…)
mitoloski i religiozno-ritualni simboli, i drugo.
Na sitem komuniciranja neposredno uticu i zvucne, vizuelne i stamparske tehnike, sredstva i mediji, i sve drugo sto omogucava masovno posredovanu ili interpersonalnu razmenu simbolicki enkodiranih ideja, iskustava i inicijativa.
Komuniciranje je temeljni ekonomski i socijalni proces, koji se odvija na mnogim nivoima i na razne nacine. Sto vise, upravo komuniciranje stvara uslove za nastanak, funkcionisanje i razvoj razlicitih materijalnih i duhovnih tvorevina koje su odlika odredjene civilizacije.
Rec komuiniciranje potice od latinskog glagola comumunicare, sto znaci razgovarati, dogovarati se, raspravljati, izlagati nesto ili savetovati nekoga. Ovaj izraz povezan i sa latinskom reci: communitas, koja oznacava zajednicu, prijateljstvo i pravicnost u odnosima medju ljudima
Kako kaze poznati slovenacki komunikolog France Vreg : “Komuniciranje je oblik sporazumevanja izmedju zivih bica, zato u pojam ‘komuniciranja’ ne mozemo ukljucivati prenos informacija izmedju nezivih bica (recimo,prenos podataka u racunarskim sistemima).Ljudsko komuniciranje je sporazumevanje pomocu simbola (to ga razlikuje od komuniciranja zivotinja).”
Komuniciranje ima svakako i svoju personalnu i drustvenu dimenziju. Komuniciranje je visestruko regulisan licni i drustveni odnos i socijalno-psiholoska sprega, koja se u aktuelnom misaonom procesu uspostavlja izmedju dva ili vise lica. Pod komuniciranjem se takodje podrazumeva i mehanizam medjusobne razmene poruka izmedju razlicitih osoba, pomocu koga ljudski odnosi (poslovni, drustveni, licni i dr.) egzistiraju i razvijaju se. Sama komunikacija se definise kao svesni odnos medju jedinkama, pri cemu se veza medju njima uspostavlja verbalnim, vizuelnim,taktilnim ili nekim drugim znakovima.
Komuniciranje kao sadržaj i forma društvenih aktivnosti
Komunikacije su veoma vazan aspekt drustvenih aktivnosti ljudi. Upravo, zahvaljujuci komunikacijama, u dugom hodu istorije, stvorili su se uslovi za izvanredan civilizacijski napredak.
Veliki drustveni sistem u kome svi egzistiramo je sastavljen iz vise podsistema ljudskih odnosa, kao sto su: ekonomski, pravni, ideoloski, komunikacisko-informativni i drugi. Svaki od ovih sistema ima i svoj sistem komuniciranja, koji i pored slicnosti sa drugima ima i svoje specificnosti. U okviru toga komunikativna infrastruktura i komunikativna praksa se mogu smatrati vidovima elementarne nadgradnje na kojima egzistira antropokosmos i savremeno drustvo. Komunikativna aktivnost u tom smislu funkcionise kao mehanizam razlicitih licnih i drustvenih akcija, koje su najcesce determisane odredjenim ciljem, pa se na osnovu toga i oblici ponasanja u privredi i drustvu mogu tretirati posebno kao privredni ( proizvodni, trgovinski…),politicki, kulturni, moralni i drugi. Komunikacija se na taj nacin javlja u funkciji ekonomskog, kulturoloskog, i socijalnog mehanizma, koji preko direktne interpersonalne komunikativne veze ili preko masovne difuzije informacija u prostoru i vremenu, omugucava funkcionisanje drustva na savremenim osnovama.
Tehnoloski posmatrano, kroz proces komuniciranja dovode se u vezu subjekti komunikacionih cinova ( pojedinci ili grupe) sa ciljem komuniciranja.
Sistem komuniciranja i samo komuniciranje mogu se posmatrati u dve ravni:
a) dinamicki, kao ukupnost ljudskih aktivnosti i odnosa i
b) staticki, kao sitem organizovanih institucionalnih formi sa pripadajucom infrasrukturom, preko koje se komuniciranje i vrsi.
Kodifikacijom i standardizacijom odredjenih komunikacionih aktivnosti omuguceno je da ljudski odnos zasnovan na komunikaciji postane masovno-posredovani (preko medija) ili intrpesonalni akt, koji ima svoju vrednosnu dimenziju u strukturi ljudskih odnosa in a ekonomskom i na sirem drustvenom planu.
Modelski posmatrano osnovni subjekt komunikativnog cina su komunikator (posiljalac poruke) i recepijent (primalac poruke). Jasno je da je u procesu neizmenicne razmene poruka komunikator postaje recepijent i obrnuto, za razliku od informisanja, na primer, koje je jednostran proces – usmeren samo od komunikatora ka recepijentu.
Znatan deo komunikacionih aktivnosti zasnovan je i na simbolickim ritualima, koji komuniciranje drustveno kodifikuju i daju mu odgovarajucu vrednosnu dimenziju (identitet) bitnu u kulturnom, ekonomskom i drustvenom svetu u kome zivimo.
Komunikoloski univerzum ljudi obuhvata vrlo sirok krug realnih i simbolickih sadrzaja, gde pored ostalog spadaju:
obicajne norme,
socijalna iskustva,
standardi ponasanja,
lingvisticke(jezicke) forme izrazavanja (likovne, muzicke, knjizevne…)
forme izrazavanja imanentne nauci (matematici, elektronici…)
mitoloski i religiozno-ritualni simboli, i drugo.
Na sitem komuniciranja neposredno uticu i zvucne, vizuelne i stamparske tehnike, sredstva i mediji, i sve drugo sto omogucava masovno posredovanu ili interpersonalnu razmenu simbolicki enkodiranih ideja, iskustava i inicijativa.