04-03-2011, 09:01 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
МОТИВ САГРЕШЕЊА У АПОКРИФУ "КЊИГА О АДАМУ И ЕВИ"
Хришћанска црква познаје канонизоване и неканонизоване књиге Старог и Новог завета. Још око 360. год.н.е. на Лаодокијском сабору пописане су све канонске књиге. Књиге које су биле изван канона посебно су пописиване, чиме је створен "index librorum prohibitorum", тј. попис забрањених књига. Ове књиге називане су апокрифи.
Апокрифи су текстови с темама из Библије, религиозног карактера, а односе се на личности и догађаје из Старог и Новог завета. Апокриф је пореклом грчка реч која се првобитно односила на тајне списе религиозних секти. У периоду канонизације хришћанских списа, апокрифи су као појам означавали све списе који нису ушли у канон. За ова дела су се често везивала имена црквенох отаца, да би добила на својој важности. Поред апокрифа с библијским темама, јављају се и списи као што су: сановник, коледник, луновник, громовник (које припадају гатарским врстама), те апокрифне молитве, апокрифна питања и одговори и др. За чисте апокрифе сматрају се само књиге које обрађују религијске мотиве.
Ове књиге датирају још из другог века пре Христа, али су свој процват имале у раном и зрелом средњем веку (велики број преписа имамо код Словена од 12. до 18. века) Деле се на старозаветне и новозаветне, мада подела може бити и ужа, према мотивима који се обрађују. Првобитни преводи апокрифа код нас датирају још из периода првих превода богослужбених књига са грчког језика. Преписи појединих апокрифа: "Виђење Варухово", "Протојеванђеље Јаковљево", "ПсеудоТомино јеванђеље" и др, позната су и у галгољским и ћириличним преписима. Ове књиге у себи садрже елементе обичаја, традиције и фолклора појединих народа, па се стога карактеришу као јеврејски, грузијски, арапски или словенски апокрифи.
Словенски апокрифи су првобитно преводи грчких апокрифа.Уз препис су се прерађивали и дорађивали, те се вековима њихово број увећавао, а тиме се увећавао и црквени списак забрањених књига. Књиге ове садржине нису се смеле уноситу у цркву, али је ова забрана временом бледела. Апокрифи су се често читали о црквеним празницима, али вероватно не у црквама, већ у трпезаријама манастира, где су се читала и друга дела (житија)...
МОТИВ САГРЕШЕЊА У АПОКРИФУ "КЊИГА О АДАМУ И ЕВИ"
Хришћанска црква познаје канонизоване и неканонизоване књиге Старог и Новог завета. Још око 360. год.н.е. на Лаодокијском сабору пописане су све канонске књиге. Књиге које су биле изван канона посебно су пописиване, чиме је створен "index librorum prohibitorum", тј. попис забрањених књига. Ове књиге називане су апокрифи.
Апокрифи су текстови с темама из Библије, религиозног карактера, а односе се на личности и догађаје из Старог и Новог завета. Апокриф је пореклом грчка реч која се првобитно односила на тајне списе религиозних секти. У периоду канонизације хришћанских списа, апокрифи су као појам означавали све списе који нису ушли у канон. За ова дела су се често везивала имена црквенох отаца, да би добила на својој важности. Поред апокрифа с библијским темама, јављају се и списи као што су: сановник, коледник, луновник, громовник (које припадају гатарским врстама), те апокрифне молитве, апокрифна питања и одговори и др. За чисте апокрифе сматрају се само књиге које обрађују религијске мотиве.
Ове књиге датирају још из другог века пре Христа, али су свој процват имале у раном и зрелом средњем веку (велики број преписа имамо код Словена од 12. до 18. века) Деле се на старозаветне и новозаветне, мада подела може бити и ужа, према мотивима који се обрађују. Првобитни преводи апокрифа код нас датирају још из периода првих превода богослужбених књига са грчког језика. Преписи појединих апокрифа: "Виђење Варухово", "Протојеванђеље Јаковљево", "ПсеудоТомино јеванђеље" и др, позната су и у галгољским и ћириличним преписима. Ове књиге у себи садрже елементе обичаја, традиције и фолклора појединих народа, па се стога карактеришу као јеврејски, грузијски, арапски или словенски апокрифи.
Словенски апокрифи су првобитно преводи грчких апокрифа.Уз препис су се прерађивали и дорађивали, те се вековима њихово број увећавао, а тиме се увећавао и црквени списак забрањених књига. Књиге ове садржине нису се смеле уноситу у цркву, али је ова забрана временом бледела. Апокрифи су се често читали о црквеним празницима, али вероватно не у црквама, већ у трпезаријама манастира, где су се читала и друга дела (житија)...