Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Pitanja i odgovori koje otvara i nudi savremeni razvoj tenike i tehnolgije neprestano privlače sve veću pažnju.Kao rezultat ovako rastućeg interesovanja nastala je izuzetno obimna literatura koja odražava najrazličitije stavove i pristupe u analizi tako složene prirode tehnike i tehnologije*.
Iako autorska sporenja počinju već od samog definisanja T&T, njene uloge i utixaja na sveukupne društvene procese, a posebno u pogledu procena budućih civilizacijskih domašaja T&T, gotovo kod svih autora, prisutno je stanovište dase T&T javljaju kao eminentno istorijske pojave(procesi), a ne kao fenomeni ”per se” (za sebe), bez obzira na moguće izuzetke. T&T uvek do sada razvijale su se u funkciji nekih širih istorijskih potreba određene epohe. To se najbolje vidi u poslednja dva veka od kako je na delu tzv.inndustrijska revolucija koja je na radikalan način otkrila “da u biti tehnike nama ničeg tehničkog” (Hajdeger), tj. da se razvijala razvija ne ona T&T koja se mogla razvijati, nego ona koju je bilo poterbno(nekome) razvijati.
Korisnost, utilitarnost, pragmatičnost, efektivnost, efikasnost, rentabilnost, profitabilnost i druge slične namene tehnike rezultat su novijeg doba.Čak ni povremena katastrofična upozorenja da tehničko-tehnološki** napredak sam po sebi ne vodi u stvarni ljudski napredak (npr. katastrofa u Bopalu 1985., Černobilj 1986., nova razorna(nuklearna) oružja i sl.) ne utiču dovoljno na tehnicistički usmerene tumače progresa slobode koji ili neće ili ne mogu da vide i “drugu stranu meseca”. Kako i zašto tehnika mže imati dvostruku (demonsku i anđeosku) ulogu? Šta je, u stvari, tehnika? Kakva je njena priroda?
U trženju odgovora na ova i slična pitanja nameće se potreba da se pođe od samog korena reči “tehnika”. Doduše, ne treba ispustiti iz vida da grčka reč tehne ipak nema ništa zajedničko sa savremenim značenjem pojma tehnika. Ovo stoga što tehne izvorno znači umeće, veštinu, sposobnost čoveka da ostvari svoju svrhu. Tehnika je, dakle, put, metod, način –“kako”- prisvajanja prirode za čovekovu svrhu;ona je posrednik između čoveka i prirode žime sjedinjuje ontološku i antropološku dimenziju ljudi. Ukratko, tehne je svojstvo subjekta i izvan njega ona ne postoji. Pomoću tehnike čovek neprekidno potvrđuje i razvija svoju individualnost nadvisujući zatečeno stanje, kako u prirodi tako i u društvenim odnosima. Učestvujući u ovom protivrečnom procesu tehnika nudi čoveku dvostruku mogućost.
Prva se sastoji u tome da tennika omogućuje smanjenje radnog vremena i uvećanje slobodnog što je stvarni uslov slobode i napretka, a druga mogućnost leži u činjenici da tehnička sredstva mogu da se pretvore u gospodara čovekovog tako što se čovek poistovećuje sa tehničkim razvitkom, postaje deo tehnike. “Tehnika, dakle, nije neko puko sredstvo, već je uvek način raskrivanja, tj. istine(Hajdeger).
Potrebno je ukazati i na određene semantičke probleme koji se tiču termina T&T. “Tehne” je izvor oba ova pojma s tim da se kod tehnologije sadrži i imenica “logos”, što bi navodno trebalo ovom pojmu obezbediti i bitno drugačije značenje.Ipak, danas je sve teže odrediti precizno značenje oba pojma (T&T), a gotovo je nemoguće povući jasnu liniju njihovog pojmovnog razgraničenja, tako da se oni najčešće koriste i kao sinonimi. Uprkos tome treba praviti razliku između ova dva pojma, a pre svega zbog semantičke širine njihovog sadržaja tako što je, pojam tehnologije širi od pojma tehnike. Upravo zbog toga što se unutar tehnologije izdvaja i postepeno osamostaljuje znanje (teorijsko i praktično) koje omogućuje da se i sa istim sredstvima rada mogu postići različiti rezultati i posledice, tehnologija zadobija šire značenje od tehnike, jer se ova druga na neki način sadrži u onoj prvoj.
Polazeći od toga da je tehnika sveukupnost od čoveka stvorenih materijalnih sistema, ona predstavlja osnovni fizički supstrat svake tehnologije koja sadrži još i bitne “duhovne supstrate” kao što su funkcionalno shvatanje(znanje,organizovanje) oblika i načina usmeravanja (upravljanje) svih raspoložiih resursa (materijalnih, tehničkih, prirodnih i dr.) ka zadovoljavanju unapred definisanih društvenih potreba.
Ovim “supstratima” treba dodati i karakteristiku da tehnologija uvek ispoljava procesualnost shvaćenu kao praktičnu primenu naučnog znanja i to racionalan način. U tom smislu tehnologiju, za razliku od tehnike, karakteriše i određeni stepen voljnosti (htenja,potreba) da se moguće (tehnika) pretvori u stvarno,što predstavlja najbolju praktičnu potvrdu vrednosti i dometa kako tehničkih sredstava (hardnjere), tako im metoda njihove primene (softnjere), znanja i veština (brainnjere), ali i organizacione strukture svih ovih elemenata (orgnjere).Na ovaj način dolazimo do “podnožja” tzv. holističkog metodološkog pristupa tehnologiji koji u sebi ne samo što sadrži sve ostale pristupe, već daje i nešto više: sintetičku integrističku viziju tehnologije u istorijskoj perspektivi, što je od naročitog značaja priliom evluacije i procenjivanja tzv. nove tehnologije.
Efektuiranje tehnike ne može se izvoditi iz nje same, što znači da i najefikasnije tehnike mogu biti društveno potpuno neefikivne. Štaviše, istorija je prepuna primera da su tehnički najefikasnije bile upravo one tehnologije koje su ljudima nanosile najveće štete i zlo, verovetno zato što ljudi nisu imali interes, znanje i volju da njihov tehnički potencijal iskoriste za progresivne ciljeve.
Ovako tenološki determinisana svest u osnovi omogućuje još barem dve “mentalne greške” ili greške mišljenja kada je rečo T&T. Prvase ispoljava kao nekritički optimizam i preterano oduševljavanje različitim T-T rešenjima i poslednjih decenija gotovo fascinantnim uzletima “tehničkog uma”, a druga je opet izraz malodušnog ili čak fatalističkog predavanja slepim silama tehnike u kome čovek jedino može da izvršava volju tog “tehničkog uma”. Zato od svih pristupa analizi T&T najmanje metodoloških rizika nosi onaj koji T&T tumači kao društvenu pojavu tj. pojavu koja se tiče čoveka, njegivih potreba, ciljeva, mogućnosti itd., pri čemu se pojedini društveni aspekti T&T kao što su ekonomski, socijalni, politički, kulturni, obrazovni i dr., nikad ne manifestuju kao jedini ili isključivi, već uvek zajedno i istovremeni. Ovakav pristup, nadalje nas obavezuje i na oprez pri korišćenju termina ”naučno- tehnološki progres (revolucija)” kao pojmova koji nose određeni naboj tehnološkog optimizma kao one, tehnički uslovljene svesti koja u svakom T-T napretku vidi ,automatski, neizbežan ljudski (društveni) napredak. Nažalost, život, praksa, često pruža i dokaze suprotnog, tj. kada razvoj i napredak T&T mogu i da ugroze i same temelje života, dajući razloga stalnoj upitanosti šta je uopšte progres.
Teško je odrediti pouzdane kriterije i merila progresa. Isticanje samo nekih kriterijuma, a zanemarivanje drugih, problem evaluacije T&T napretka čini krajnje problematičnim ili u najmanju ruku defektnim. Nažalost, ni danas ne postoje razvijene praktične metode holističkog ocenjivanja T&T, već se u najboljem slučaju taj holizam postiže najčešće agregiranjem većeg broja parcijalnih metoda, čime se samo donekle jednostranosti tzv. monoaspektnih pristupa.
Ekonomaska analiza najupornije istrajava na kriterijumu produktivnosti kao najubedljivijem pokazatelju rastuće čovekove proizvoljne moći u određenoj jedinici vremena. Međutim, ovakvim uvidom ne bi se daleko došlo u prikazu progresu, te ga je potrebno dopuniti nekim drugim(npr.sociološkim). Suština problema svakog do sada (a verovatno i svakog budućeg) postignutog nivoga T-T razvoja: šta se zapravo dešava sa ljudskim rodom, njegovom prirodom i sadržajem.Time, zapravo u centar pažnje dolazi čovek za koga jedino možemo vezivati pojam rada kao racionlne, ali i emocionalne aktivnosti.
Rad čoveka oduvek je značio svesnu aktivnost usmerenu na zadovoljenje neke čovekove potrebe uz korišćenje odgovarajućih sredstava. Pri tome čovekovo znanje se javlja na dva osnovna nivoa: 1) na nivou indetifikovanja čovekove potrebe(znanje o tome šta čoveku nedostaje) 2) na nivou mogućnosti zadovoljenja potreba (znanje o tome čime i kako-T&T-izvršiti saturaciju utvrđenih potreba). Može se reći da celokupna čovekova istorija predstavlja neprekidno nastojanje da u realnom vremenu(u jedinici vremena) učini što je moguće više, da postane produktivniji.
Produktivan, može biti samo ljudski rad. O toj delatnosti koju će čovek obavljati u realnom vremenu, on zna kako, ali i zašto će je obavljati, vodeći računa da to učini u što kraćem radnom vremenu i uz što manje u troške radne snage. Da bi to mogao postići on mora ovladati znanjima o svemu što mu može pomoći da vreme iskoristi najefikasnije.Zbog toga što su i sredstva kojima se služi u procesu rada(sredstva za proizvodnju) ograničena, on ih mora pacionalno koristiti a za to su mu opet potrebna odgovarajuća znanja. Bez obzira da li sva ta znanja on usvaja kao rezultat znanja ili kao rezutat praktičnog iskustva,ili kombinovano, znanje se javlja kao nezamanljiv uslov prodtivnosti shvaćene kao stvaralačka moć rada da u jedinici vremena stvori veću ili manju količinu materijelnih dobara. Dakle i znanje i produktivnost su funkcije vremena.
Potrebno je ukazati aktuelnost i rastući značaj međuuslovljenosti znanja i produktivnosti u savremenim uslovima koji se karakterišu nezpamćeno brzom supstitucijom živog rada minulim, što je inače samo jedna tendencija savremenih tehnoloških promena. Sledeća tendencija ovog pocesa je svestrana informatizacija i sofistikacija ljudskog rada i posebno proizvodnje, što na poseban način afirmiše stvaralačku moć znanja. Zbog toga se sa puno opravdanja nameće i pitanje kako je ta moć raspoređena, počev od nivoa preduzeća preko nivoa države sve do međunarodnog nivoa. Na svim ovim, kao i drugim, nivoima jasno se prepoznaje društvena moć zasnovana na znanju i informisanosti koji danas predstavljaju centralni postament i izvor produktivnosti rada.
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
