Saobraćajna sredstva vazdušnog saobraćaja

Vazdušni saobraćaj je veoma mlada saobraćajna grana, koja svoj puni razvoj ostvaruje u toku Drugog svetskog rata i nakon njega. U početku su izgradjivana vazduhoplovna sredstva koja su služila za sport i razonodu, a kasnije je otpočela njihova intenzivna izgradnja za vojne i civilne potrebe. Ovaj vid saobraćaja najpogodniji je za pošiljke manjih zapremina, pojedinačnih i ukupnih masa koje odgovaraju mogućnostima prihvatanja na prevoz na duže relacije i brže prevoze, tj. kraće trajanje transporta. Vazdušni saobraćaj pored ovih prednosti ima i svoje nedostatke: nizak koeficijent iskorišćenosti mase vazduhoplova (25% do 30%), veliki gubitak energije i potrošnju goriva, a samim tim i nepovoljan ekonomski faktor, odnosno skuplji prevoz nego kod uobičajenih transportnih sredstava.

Za obavljanje vazdušnog saobraćaja potrebni su vazduhoplovi i izgrađena vazdušna pristaništa (aerodromi). Pod vazduhoplovom se podrazumeva objekat za plovidbu vazduhom koji je osposobljen za prevoz kako lica i njihovog prtljaga tako i materijalnih dobara. Zavisno od tehničkih karakteristika, vazduhoplovi se dele na: avione, helikoptere i jedrilice.

UVOD 1
1.1 Nastanak i razvoj vazdušnog saobraćaja 2
1.2 Razvoj putničke avijacije 6
1.3 Istorijski razvoj avio-industrije i aviokompanija 9
1.4 Vrste aviokompanija 10
1.1 Strateški pravci razvoja vazdušnog saobraćaja Srbije 11
ZAKLJUČAK 14
LITERATURA 17