Ričard II i seljački ustanak

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Vladavina kralja-dečaka Ričarda počela je 1377. pod mučnim okolnostima. Njegov otac, Crni Princ, ljubimac i heroj Engleske u ratovima protiv Francuske, umro je goinu dana ranije izmučen groznicom, Ričardov deda Edvard III, zaslužan za uspeh Engleza protiv dva tradicionalna neprijateja, Škotske i Francuske, upravo je, u dubokoj staračkoj izlapelosti, završavao svoju sjajnu vladavinu.
U zemlji je svuda vladala velika razočaranost. Francuski kralj Šarl V i njegov general Bertran di Gesklen s uspehom su ugrožavali engleske pozicije zadobijene Sporazumom u Bretinjiju. Francuski, a kasnije kastiljski gusarski brodovi, nekažnjeno su pljačkali južnu obalu Engleske, pa čak i ušće Temze. Seljaštvo je sve više bivalo nezadovoljno svojom sudbinom i sve više je dobijalo samopouzdanja posle epidemije –crne smrti- kada je, usled veoma velikog smanjenja broja stanovnika, porasla enja seljačke radne snage.
Nezadovoljsvo običnog naroda konačno je 1381. preraslo u ustanak poznat kao seljački ustanak koji je imao sve odlike ozbiljne bune. U njenom jeku ustanici su naterali samog kralja da ih primi i sasluša njihove zahteve. U tom opasnom i dramatičnom susretu dečaka hrabrosti i lep izgled omileli su Ričarda kod puka. U subotu, 15. juna 1381. mladi Ričard sastao se , zajedno sa svojim savetnicima, u Smitfildu nedaliko od Londona , sa pobunjenim seljacima koje je predvodio Vat Tajler. On je besno izlio vatrenu i ljutito tiradu na kralja i njegove savetnike. Potegnuo je oružje i Vat Tajler je na licu mesta ubijen. Kraljevska pratnja ostala je paralizovana od straha. Samo je Ričard bio pribran i odmah se uputio pravo u neprijateljske redove, pozivajući pobinjenike na pokornost. Dok je garnizon iz Tauera uspeo da stigne u pomoć pobinjenici su več bili smirili i gotovo razišli.
Nije potrebno naročito tragati za opštim uzročnicima seljačkih ustanaka u srednjem veku. Život je bio težak, u zimskim mesecima gotovo se umiralo od gladi, odk je raskošan život plemstva činio upadljiv kontrast siromaštvu. Vrlo često seljaci se bili potčinjeni sudu sa gazdinstva, čiji je visoki životni standard počivao na bespoštednom ugnjetavanju seljaka.
U poznom srednjem veku, ionako teškom seljačkom živoru pridodati su novi tereti, posebno u Engleskoj. U želji da savladaju posledice opšte privredne krite, mnogi veleposednici, nadajući se da će obezbediti finansijsku sigurnost, davali su svoju zemlju u najam seljacima, zamenjujući naturalne usluge utvrdjenom novčanom zakupninom. Na taj način potčinjenost seljaka postala je manje očigledna, ali je posebnu teškoću za njih predstavljalo obezbedjivanje gotovog novca. Tako su u uslovima veće lične slobode nameti, u stvari, rasli. S druge strane oskudica radne snage posle epidemije kuge, dovela je do poskupljenja radne snage, što je izazvalo dalju reakciju zemljoposednika koji su često pokušavali da ponovo uvedu naturalne namete.
Situaciju je pogoršao dugotrajni rat s Francuskom, koji je nekad zemlji donosio veliku dobit, ali koji je sedamdesetih godina XIV veka postao skup teret. Regentskoj vlasti očajnički je bio potreban nobac, ali uticajni i bogati ljudi koji su imali nadzor nad parlamentom nisu bili voljni da snose teret neuspelog rata protiv Francuske. Prema tome, umesto da se složi sa predloženim porezom jedne petnaestine ukupne vrednosti pokretne imovine oporezovanog parlament je 1380. godine izglasao uvodjenje glavarine od tri groša, bez obzira na veličinu imovine. Način skupljanja poreza bio je neefikasan i spor, tako da je u proleće 1381. vlada obrazovala posebne komisije za petnaest grofovija. Njihov zadatak je bio da po svaku cenu skupe sav porez i da uhapse one koji odbijaju plaćanje.
Nezadovoljstvo je prevršilo meru prvo u jugoistočnim oblastima. Pobuna se najviše razgoela u Kentu, gde je dobila jasnu socijalnu boju, oličenu u popularnim stihovima. Juna 1381. kentski pobunjenici uputili su se ka Londonu. Tamo su se sreli s kraljem Ričardom. Zahtevali su da se izvedu na sud svi oni ministri koje su smatrali odgovornim za strašno stanje u zemlj, kao i da se ukine kmetski status seljaka. Mladi kralj pristao je na ove uslove i obećao da će izdati povelje koje će to potvrditi. Obećanje je ispunjeno i povelje su u mnogim slučajevima uručene mesnim predstavnicima, od kojih su mnogi počeli da se vraćaju u svoja sela. Madjutim, kad je opasnost prošla, a skupine ustanika se razišle posle susreta kod Smitfilda i smrti Vata Tajlera, vlada je povukla povelje i pogubila preko stotinu vodećih ličnosti ustanka. Do kraja godine uspostavljeno je ranije stanje i jedini trajni rezultat seljačkog ustanka bio je taj što nikada više u engleskom parlamentu nije bila prihvaćena glavarina.
Iznenadjuje koliko je malo bilo nasilja za vreme ustanka, s obzirom na žar ustaničkog istupanja. Istina je daje dvorac vojvode od Lankastera io sranjen sa zemljom, ali to je, izgleda, bila samo osveta Londonaca. Četvorici kraljevskih savetnika, uključujući i kenterberijskog nadbiskupa, bila je odrubljena glava, zbog izdaje i na tome se uglavnom stalo. Nije bilo nekog značajnog ubijanja ili neobuzdanog uništavanja i rušenja; gotovo u svim slučajevima predmet gneva bili su dokumenti o mrskim kmetskim obavezama, koji su uporno iznalaženi i uništavani.
Buna je zahvatila mnoge grofovije. Bio je to spontan i delimično koordiniran ustanak najnižih društvenih slojeva, mada su, u nekim slučajevima, ustanici imali podršku nezadovoljnog mesnog djžentrija. Ustanak je predstavljao pravu opasnost za nepripremljenu vladu, ali njegov cilj je bio priznavanje prava a ne opšte rušenje društvenog poretka.

Kralj učvršćuje svoju moć

Izlazak ktalja Ričarda iz maloletstva vodio je kroz neizbežnu opoziciju visokog plemstva. Lordovi iz državnom saveta držali su u svojim rukama stvarnu vlast tokom sedamdesetih godina XIV veka, a kada je početkom sledeće decenije Ričard poleo da izgradjuje upravu po svom nahodjenju, moglo se očekivati da će se lordovi okrenuti protiv njega. To je bilo vreme kada su stare veze feudalne potčinjenosti, zasnovane na posedovanju zemlje, počeli postepeno da popuštaju i ustupaju mesto novim i manje postojanim vezama skupina ljudi oko velikaša, odredjenh ne toliko posedovanjem zemlje koliko ugovorom u vezi sa plaćanjem najamnine i pružanjem zaštite u tamenu ta odredjene usluge, bilo vojne, bilo upravne prirode. Ričard je u takvom sistemu takodje morao da traži pristalice. Usled dedine senilnosti i sopstvene mladosti kralj se našao bez jake i odane skupine pristalica, tako da je jedan od osnovnih poduhvata njegove vladavine bilo upravo to da svori oko sebe grupu odanih l,judi. Prvi pokušaj ovakve vrste osujećen je 1386. godine, kada je bio primoran da raspusti savetnike i da otrpi optužbe protiv svog glavnog savetnika Majkela de la Pola, koji je bio poreklom trgovac.
Izgledalo je kao da će tutorstvo lordova nad Ričardom trajati večno kada ga je pobedila vojska na čijem je čelu stajao njegov stric vojvoda od Glostera. Štaviše, kada je parlament 1388 prognao i pogubio sve njegove pristalice po naredjenju takozvanih lordova tužilaca, kako je opozicija sebe nazivala, njegov položaj izgledao je još bezizlazniji. Ipak, godinu dana kasnije Ričard je uspostavio svoju vlast, a lordovi tužioci su mu pružili podršku delom iz lakomosti i nesposobnosti, delom zato što u bili prinudjeni da nastave politiku mira prema Francuskoj, u kojoj je Ričard uspeo da obustavi skume i beskorisne pohode.

Godine mira

Sledećih desed godina na dvoru i uopšte u Engleskoj Kraljevsktvu vladao je relativan mir. To je prvo veliko razdoblje dvorske kulture u Engleskoj. Talenat domaćih darovitih ljudi, kao što su Džefri Čoser i slikari nove škole rukopisnih iluminacija, upotpunjavao se kosmopolitskim uticajem medjunarodne dvorske kulture Evrope (kroz podsticaje Ričardove dve kraljice, Ane od Češke i Izabele od Francuske), stvorivši tako blistavo razdoblje u istoriji engleske umetnosti. U to doba pojavila su se i prva remek-dela na englesko jeziku koja nisu imala premca u Evropi toga doba. U arhitekturi su takodje postignuti zadivljujući rezulatati, od kojih su najznačajniji Veliki holu Vestminsteru.
U tom periodu, kada je kraljevanje bilo uglavnom stvar samog vladara, Ričard i njegovi ministri sledili su politiku učvršćivanja položaja monarhije. Oni su nastavljali da vrbuju pouzdane članove za kraljevu skupinu pristalica, poklanjajući ima zemlje i položaje te je tako izgradjen širok aparat pristalica. Naoružani odred pod kraljevo zastavom Belog jelena postao je brojno i moćno telo. Postojao je i kraljev arsenal, opremljen modernom artiljerijom tako da je prilikom svog drugog pohoda na Irsku Ričard mogao da ostavi preko trideset topova u londonskom Taueru
Do 1397. Ričard je toliko ojačao da se osećao dovoljno snažan da krene protiv svojih ranijih neprijatelja. Brak sa Izabelom od Francuske 1396. godine obezbedio je tridesetogodišnji mir sa Francuskom, i doneo miraz od 50 000 funti za kraljevsku riznicu. Veta u sopstvenu moć izgledala je opravdana zbog lakoće s kojom je uhapsio i dao pogubiti Glostera i erla od Erandela koji je bio aktivan u Flosterovoj stranci. Ali, to je bio početak kraja i za samog kralja. Način na koji se istopila podrška koju je obezbedio ranijih godina, može se objasniti prirodom njegovih postupaka, naročito oduzimanjem lankasterskog nasledja od Henrija Bolingbruka. No od