Princip podele vlasti u srbiji

1. Uvod 3
2.Zakonodavna vlast 4
2.1. Organi zakonodavne vlasti 4
3. Izvršna vlast 5
3.1. Organi izvršne vlasti, predsednik republike i vlada 5
3.2. Nadležnost organa 6
4. Sudska vlast 6
4.2. Visoki savet sudstva 8
5. Zaključak 9
6. LITERATURA 10
6.1 WEB IZVORI 10

Uvod



Vlast je institucionalna moć, a zasnovana je na normativnim pretpostavkama koje imaju za sobom autoritet, koji proizilazi iz volje građana ili društvene organizacije.

Normativni poredak je osnova konstituisanja vlasti. Bez organizacije nema vlasti. Vlast je legitimni oblik moći. Gde je vlast tu su uspostavljeni odnosi između prava i dužnosti njenih nosilaca, ali i onih koji su joj potčinjeni. Vlast je takav odnos u kome nema mesta samovolji niti slepoj poslušnosti nego su odnosi međusobno jasno uspostavljeni. Moć je difuzno rasprostranjena, a vlast se kreće u određenim granicama. Ona nikada ne znači potpunu kontrolu. Vlast izdaje određeno upozorenje i zabrane što zavisi od prirode, društva i vlasti. Ona štiti uspostavljenu društvenu organizaciju i služi toj svrsi. Da bi to postigla mora biti sankcionisana, a da bi sankcionisala mora imati instrumente- koristi prinudu (bez obzira na moralnu saglasnost i volju građana). Postoje razni oblici vlasti i državnog uređenja.

Dug razvoj prava, ali i organizacije i hijerhije vlasti, kroz dug vremenski period pokazalo je da sistem podele vlasti koji se praktikuje danas u razvijenim i demokratskim društvima, pokazuje najbolji izbor i način vladanja, ali i funkcionisanja jednog društva. Podelom vlasti uspešno se suprostavlja dominaciji jednog tela, ali i kontrola i ograničavanje interesnih sfera. Principi koji čine esenciju polazišta, uglavnom su vođeni takvim.

Načelo podele vlasti u ustavnopravnoj teoriji i praksi savremenih pravnih država, predstavlja ključni princip i temelj organizacije državne vlasti i odnosa između tri grane vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske). Da bi se izbegle odnosno bitno smanjile mogućnosti zloupotrebe vlasti, nužno je da državna vlast bude tako podeljena da sve tri grane vlasti budu samostalne u vršenju svojih ustavnih funkcija, ali i da se uzajamno ograničavaju i kontrolišu. Ukupna državna vlast time ne gubi svojstvo organizacione i funkcionalne celine, već se radi o deobi nadležnosti i funkcija jedinstvene državne vlasti, o podeli rada, primenjenoj na državne organe. Tako se sprečava koncentracija vlasti,u jednoj ličnosti ili organu i njeno arbitrerno vršenje i postiže uzajamna kontrola i ravnoteža u sistemupodele vlasti.

U pogledu organizacionih i funkcionalnih veza i odnosa tri grane državne vlasti, u savremenim pravnim državama centralno pitanje je odnos zakonodavne i izršne vlasti. Ove dve vlasti su političkog karaktera i među njima, u okviru parlamentarnog sistema vlasti, postoji neposredna funkcionalna veza, relativno visok stepen međuzavisnosti, uzajamne kontrole i ravnoteže. Tu ravnotežu u savremenoj praksi opasno narušava sve snažnija uloga izvršne vlasti koja, kao emanacija parlamentarne većine, dominira nad parlamentarnom vlašću, često je svodeći na svoj izvršni, glasački mehanizam. Za razliku od odnosa ove dve grane vlasti, sudska vlast je u svom radu autonomna u odnosu na druge dve, u osnovi političke vlasti, i vezana je samo ustavom i zakonom. Posebno je značajna uloga ustavnih sudova kao čuvara ustavnosti i zakonitosti, a time i ustavnog načela podele vlasti.





2.Zakonodavna vlast

Zakonodavna vlast ili legislativna vlast je jedna od tri grane vlasti. Glavni zadatak zakonodavne vlasti jeste donošenje zakona. Zakone donosi parlament. U liberalnim demokratijama građani biraju svoje predstavnike u parlamentu (na izborima) i time im daju autoritet da glasaju za zakone u njihovo ime. Proces izglasavanja zakona zavisi od toga kakvo je parlamentarno uređenje neke države. U liberlanim demokratijama imamo dvodomne (bikameralizam) i jednodomne parlamente. U dvodomne parlamente spadaju američki Kongres i britanski Vestminster.

2.1. Organi zakonodavne vlasti


Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Narodna skupština Republike Srbije, takođe, raspolaže nadležnostima koje su uobičajene u parlamentarnom sistemu. Neke od tih funkcija (odlučivanje o ratu i miru i o neposrednoj ratnoj opasnosti, ratifikovanje međunarodnih ugovora) posle donošenja saveznog Ustava i odgovarajućih zakona, preuzela je Savezna skupština. Ustavom Srbije, takođe, nije predviđena mogućnost delegiranja njenih zakonodavnih funkcija republičkoj vladi.

Nadležnost:

Narodna skupština:
1. donosi i menja Ustav,
2. odlučuje o promeni granice Republike Srbije,
3. raspisuje republički referendum,
4. potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja,
5. odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje,
6. nadzire rad službi bezbednosti,
7. donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije,
8. daje prethodnu saglasnost na statut autonomne pokrajine,
9. usvaja strategiju odbrane,
10. usvaja plan razvoja i prostorni plan,
11. usvaja budžet i završni račun Republike Srbije, na predlog Vlade,
12. daje amnestiju za krivična dela.

U okviru svojih izbornih prava, Narodna skupština:
1. bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara,
2. bira i razrešava sudije Ustavnog suda,
3. bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike javnih tužilaca, u skladu sa Ustavom,
4. bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i nadzire njegov rad,
5. bira i razrešava Zaštitnika građana, i nadzire njegov rad,
6. bira i razrešava i druge funkcionere određene zakonom.

Narodna skupština vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom. Pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata imaju svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30.000 birača.Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.

Sastav Narodne skupštine:
Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom.U Narodnoj skupštini obezbeđuju se ravnopravnost i zastupljenost polova i predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom.

3. Izvršna vlast

Izvršna vlast ima zadatak da sprovodi zakone koje je donela zakonodavna vlast i interpretirala sudska vlast. U opštem smislu, izvršnu vlast čini vlada. Zavisno od političkog sistema na čelu vlade može biti premijer (Velika Britanija i druge) ili predsjednik (SAD i druge). Neke države su hibridi, što znači da imaju i premijera i predsjednika (Francuska, Srbija i druge). Takav sistem naziva se i bicefalni (dvoglavi) sistem izvršne vlasti.

3.1. Organi izvršne vlasti, predsednik republike i vlada

Predsednik Srbije, bira se na neposrednim izborima, što je izraz mešovitog, parlamentarnopredsedničkog sistema vlasti. Mandat mu iznosi pet godina, a isto lice ne može biti više od dva puta birano na ovu funkciju. Zato su uslovi i postupak njegovog opoziva, mada vezani za kršenje Ustava, vrlo složeni. Naime, o predlogu za opoziv, koji može da utvrdi najmanje dve trećine od ukupnog broja narodnih poslanika, odlučuje se neposrednim izjašnjavanjem birača, a predsednik je opozvan ako za opoziv glasa većina od ukupnog broja birača. Ova apsolutna većina znatno nadmašuje većinu kojom se predsednik bira i veoma otežava ostvarivanje njegove političke odgovornosti. U slučaju da predsednik ne bude opozvan, Narodna skupština se raspušta. Ovo je veoma snažan instrument zaštite predsednika Republike i objektivno predstavlja pretnju i rigoroznu sankciju za parlament u slučaju da predsednik ne bude opozvan.

Vlada Republike Srbije ima znatno manja ovlašćenja. To je posledica razlike u sistemu organizacije državne vlasti odnosno u raspodeli nadležnosti između vlade i šefa države, kao organa izvršne vlasti. Zato osim klasičnih nadležnosti vlade (vodi politiku, predlaže i izvršava zakone, usmerava i kontroliše rad ministarstava), Vlada Srbije nema ovlašćenje da za vreme ratnog stanja donosi akte o pitanjima iz nadležnosti Narodne skupštine, samostalno obrazuje i ukida ministarstva. Takođe, Vlada Srbije ne može raspustiti Narodnu skupštinu, već to, na njen obrazložen predlog može učiniti predsednik Republike.