Poverenje, uprava i performanse

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Ovaj članak istražuje odnos između poverenja i kontrole istraživanjem direktnih i indirektnih efekata raznih vrsta poverenja u performanse kompanije. Anketa malih i srednjih firmi u Sloveniji i Bosni i Hercegovini korišćena je da pokaže kako nivo poverenja koga preduzetnici uživaju u institucijama i kod poslovnih partnera utiče na izbor mehanizama uprave koji koordinišu ekonomske aktivnosti aktera. Članak pokazuje da institucionalno okruženje u Sloveniji stvara više poverenja, što omogućava akterima da baziraju svoje poslobne odnose na poverenju a ne na ugovoru. Dodatno tome, kada se akteri oslanjaju na poverenje, to je obično institucionalno a ne međupersonalno. Kao suprotnost, Bosna sa slabijim institucionalnim okruženjem stvara manje poverenja i vodi aktere na to da baziraju svoje ekonomske odnose na ugovoru. Međutim, kada se u Bosni poverenje koristi kao osnova poslovnih odnosa, najverovatnije će se zasnivati na međupersonalnom poverenju. Ovi rezultati imaju važne nagoveštaje za razumevanje procesa po kojem poverenje utiče na ekonomske performanse. Upotreba institucionalnog poverenja kao osnove za upravni mehanizam može dovesti do povećane ekonomske performanse kompanija zbog obuhvatne prirode skica društvenosti i formacije veza jer institucije generalizuju poverenje van određene grupe partnera u razmeni. Upotreba međupersonalnog poverenja može da ograniči ekonomski potencijal zbog njegovog oslanjanja na jake veze ugrađene u kohezivnim grupama koje su označene zatvorenim.

Uvod

1960-ih, usmerenje u organizacinoj literaturi je počelo da se kreće sa kontrole prema konceptu poverenja. Podsticaj ove promene je bila McGregor-ova knjiga Ljudska Strana Preduzeća (1960), koja je kritikovala tadašnje preovlađujuće gledište ljudi u organizaciji kao nemotivisano za rad i samim tim u potrebi za striktnom kontrolom. Umesto toga, knjiga je predložila novu grupu vrednosti koje naglašavaju poverenje u ljude i pogurala je menadžment da im pruži moć kontrolisanja samih sebe. Teorija X je glačala put za teoriju Y. Ouchi (1961) je proširio i popularizovao ideju poverenja u knjizi Teorija Z, i na taj način je trajno pomerio organizacionu analizu sa kontrole na poverenje. Danas se organizacije koje traže veću fleksibilnost na tržištima koja se brzo menjaju sve više oslanjaju na poverenje. Potraga sa nadmoći je ispalo potraga za fleksibilnosti.
U organizacionoj areni, izbor i izvodivost efektivnih mehanizama uprave je postalo jedno od ključnih pitanja (Williamson, 1996). Bradach i Eccles (1989) su razlikovali tri mehanizma uprave – cenu, autoritet i poverenje – i raspravljali su da organizacije mogu da pomešaju te mehanizme u jedan aranžman, što dovodi višestruke forme. Tržišni oportunizam može da se pomeša sa birokratskom kontrolom, a poverenje može da se upotrebi za ublažavanje ekstremnih efekata svakog mehanizma uprave. Organizacije koje se oslanjaju na višestruke mehanizme uprave postižu veću fleksibilnost, što se prevodi u niže troškove za transakciju i transformaciju. Čak i ugovori mogu da postanu više od pukih zapisa o uslovima tržišnih transakcija. Stinchcombe (1985) je predložio da ugovori često mogu da budu hijerarhijski dokumenti koji obuhvataju odredbe koje idu dalje od čistog iskaza uslova transakcije uključivanjem nadzornih elemenata koji pripadaju mehanizmu uprave hijerarhijske kontrole.
Međuorganizacioni odnosi među nezavisnim firmama se sve više označavaju u množini (Bradach i Eccles, 1989) ili hibridnim oblicima saradnje koje spadaju negde 'između tržišta i hijerarhije' i uzimaju oblik strateških saveza, organizacionih mreža i slično (Powell, 1996). Takvi upravni aranžmani spadaju između tržišne slobode i birokratske discipline, oportunizma i kontrole. (Bachmann, 2001). Ovi hibridni oblici utvrđuju ravnotežu između konkurencije i saradnje (Dei Ottati, 1994) i daju organizacijama željenu fleksibilnost. Literatura o industrijskim oblastima je povezala ekonomski uspeh tih oblasti sa postojanjem mreža odnosa u malim i srednjim preduzećima (SME-i) koja je utvrđena uglavnom uz posredovanje koordinacije lokalnih ekonomskih i političkih institucija (Brusco, 1982, 1992; Pyke et al., 1992; Bagnasco i Sabel, 1995). Istraživanje je dokumentovalo kompanije koje su konkurenti često ulaze u kooperativne aranžmane deljenja ili udruživanja radne snage, mašinerije i veoma veštih radnika kad god narudžbe (naredbe?) prevaziđu njihove pojedinačne mogućnosti (Piore i Sabel, 1984; Lazerson, 1995). Iako su još uvek konkurenti, ove firme se oslanjaju na poverenje i dugoročno zajedničko postojanje u oblasti gde se menjaju sa konkurenata na saradnike.
Ovaj srednji nivo između tržišta i kontrolnih hijerarhija zauzima poverenje. Postoji opšta saglasnost u literaturi o mnogim prednostima poverenja u međuorganizacionim odnosima koji imaju raspon od smanjenih troškova (Arrow, 1974; Williamson, 1985) do fleksibilne organizacije (Sabel, 1989) pa do saradnje (Dei Ottati, 1994; Child i Faulkner, 1998; Staber, 1998). Međutim, mnogo je manje jasno 'kako poverenje funkcioniše kao upravni mehanizam i koju funkciju može da ispuni u koordinaciji očekivanja i interakcija u transorganizacionim odnosima' (Bachmann, 2001:339). Jedan od razloga zbog čega je ovo pitanje dobilo manje pažnje leži u činjenici da se poverenje u hibride često kombinuje sa cenom i autoritetom da bi formiralo matricu uprave koja reguliše ekonomske transakcije između aktera (Bradach i Eccles, 1989). Međutim, da bi razumeli način na koji poverenje funkcioniše, moramo razumeti kako ono funkcioniše kao upravni mehanizam.
U ovom članku bi hteli da diskusiju o poverenju i kontroli dodatno ispunimo istraživanjem način na koji poverenje kao upravni mehanizam utiče na performanse. Diskutujemo o uzročnoj putanji koja spaja poverenje aktera, njihov izbor mehanizma uprave i performanse kompanije. Naša glavna hipoteza je da poverenje utiče na performanse direktno i indirektno kroz izbor mehanizma uprave. Anketa preduzetnika u SME u dva različita institucionalna konteksta, Sloveniji i Bosni i Hercegovini, dozvoljava nam da primetimo kako različiti nivoi poverenja u svakoj zemlji vode to izbora različitih mehanizama uprave i performanse kompanije.

Poverenje i veze

Poverenje se obično gleda kao dimenzija društvenih odnosa vezanih sa tri elementa: međuzavisnost među akterima; nesigurnost ili rizik u vezi ponašanja druge stranke u odnosu na transakciju; i očekivanja da druga stranka neće zloupotrebiti ranjivost poverenika (Lane, 1998). Definiše se kao očekivanje aktera da će druga strana ispuniti svoje obaveze uprkos nesigurnosti i prilikama za odustajanje i sebično ponašanje (Gambetta, 1988; Creed i Miles, 1996). Akteri donose odluke u vezi toga kome veruju na osnovu informacija koje imaju o pouzdanosti drugih. Ova informacija može da dođe iz dva fundamentalno različita izvora. Može se dobiti direktno, ličnim iskustvom sa datim akterom ili grupom aktera, ili indirektno posmatranjem kvaliteta i rada institucija u datom institucionalnom kontekstu (Offe, 1999). Na osnovu ova dva različita izvora informacija, literatura pravi razliku između međupersonalnog i institucionalnog poverenja.

Međupersonalno poverenje

Međupersonalno poverenje zavisi od informacije koja dolazi iz ličnog iskustva aktera sa konkretnim drugim ljudima. Ovo poverenje zasnovano na procesu (Zucker, 1986) se oslanja na ličan odnos između dva aktera i zato je prilično određen. Međupersonalno poverenje se javlja iz istorije datog odnosa sa partnerom za razmenu i oslikava kvalitet ovog odnosa: prijatelji veruju jedan drugom a protivnici ne.
Poverenje, definisano ovde kao pozitivno očekivanje u vezi ponašanja određenih ljudi, neizbežno je povezano sa društvenim vezama i odnosima u kojima se ta očekivanja javljaju. Burt i Knez (1996) pokazuju da je međupersonalno poverenje strogo povezano sa bliskosti između aktera. Oni govore o dugotrajnoj diskusiji u analizi društvene mreže o jačini veza i mrežnoj strukturi (Granovetter, 1973, 1982; Burt, 1982, 1992; Coleman, 1988). Jake veze su one sa napetom emocijom i podrškom (Granovetter, 1973) i označene su na visokim nivoima međupersonalnog poverenja (Burt i Knez, 1996). Nivo poverenja opada kako idemo sa jakih veza sa porodicom i prijateljima na slabije veze sa strancima, ljudi na ulici i iz drugih nacija (Iglič, 2005). Jake veze teže da se javljaju u mrežnim strukturama koje su karakterizovane visokim nivoom zatvaranja (Coleman, 1988) ili gustinom mreže, koji dozvoljavaju praksu sprovođenja pozitivnih očekivanja sredstvima bliskog nadzora i gusto povezanih kohezivnih grupa koje povezuju jaki društveni odnosi (Granovetter, 1985).

Institucionalno poverenje

Institucionalno poverenje 'generalizuje van date transakcije i van određenih grupa partnera za razmenu' (Zucker, 1986:63). Akteri baziraju svoja očekivanja u vezi ponašanja drugih koje ne znaju o kvalitetu institucionalnog sistema (Levi, 1998; Rothstein i Stolle, 2001). Institucije imaju kapacitet generalizacije poverenja među građanima do opsega do kojeg otelotvoruju vrednosti objektivnosti, pravde i istine, različite posreduju između ljudi i sankcionišu nepouzdano ponašanje (Offe, 1999). Upravo je nagovešteno normativno značenje institucija ono koje dozvoljava ljudima da veruju (ili ne veruju) drugima koji su uključeni u iste institucije čak i ako su stranci.