Oliver Vilijamnson i neoinstintucijalizam ekonomske teorije

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.


Svetski intelektualni krugovi ne prestaju da se utrkuju u tome ko će žešće oplesti norveški Nobelov komitet. Posle „mirotvorca“ Baraka Obame, na udaru su se našli dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, Amerikanci Elinor Ostrom i Oliver Vilijamson. Ne samo da je reč o nedovoljno uticajnom dvojcu u ekonomiji već su pomenuti profesori sa univerziteta Indijana i Berkli nagrađeni iz oblasti koja nikako nije trebalo da obeleži 2009.

Ovo je godina najveće ekonomske krize posle tridesetih. Ako je dodeljivanje Nobelove nagrade trebalo da obeleži dešavanja koja smo prošli, onda je laureat trebalo da bude neki od ekonomista koji se godinama bore za takozvano efikasno tržište. Veoma je cenjen rad Vilijamsona, koji je godinama predavao na Univerzitetu u Pensilvaniji. Naročito njegova teorija o razvoju velikih korporacija. No, to ne znači da treba smetnuti s uma da je mnogo ekonomista držeći se njegovih nagađanja ostalo bez posla. Iako sličan efekat ima praktična primena ideja skoro svih nobelovaca. Ostromova je tako ušla u istoriju kao prva žena sa Nobelovom nagradom za ekonomiju.

Odavno je u ekonomskoj nauci uočena pojava (koja je prerasla u manir mnogih ekonomskih istraživača) da se stvari ne nazivaju pravim imenom. Na taj način se vekovima stvarao začarani krug apologetike, koja se često preklapala s vulgarizacijom (više svesnom i interesno orijentisanom nego nesvesnom i altruističkom). smenjivali su se naučni pravci i njihov uticaj na zvaničnu ekonomsku politiku. Kakve li istorijske podudarnosti (i ironije): 1873. godine se završila era laissez-faire liberalizma, a sto godina kasnije, 1973. godine se završio period drzavnog intervencionizma i počeo je period neoliberalizma. Savremeni period
obeležava razorna finansijska i ekonomska svetska kriza, u kojoj državni intervencionizam pokušava da spasi uzdrmane privredne temelje izgrađene neoliberalnim receptima.

Ne postoji ekonomska teorija za sve slučajeve života, ekonomisti su tako često grešili i nemaju jedinstveno mišljenje, ali postoje neka dokazana ekonomska teorijska znanja i pravila ponašanja koja nisu sporna. Jedno od njih je institucionalni pluralizam. Shumpeter je smatrao da ekonomska teorija pati od Rikardovog greha, jer se formuliše na apstraktnim pretpostavkama, bez empirijske osnove. Danas se tome može dodati tzv. Krugmanov greh, jer postoje teorije koje opisuju stvarnost bolje od standardne teorije, ali se, ipak, ne koriste u praksi ekonomske politike (npr. Neoinstitucionalna teorija). Ako se tome doda oportunističko neznanje i interesna orijentacija kreatora ekonomske politike, jasno je kako se i zašto različite ekonomske teorije koriste za različite ciljeve u zavisnosti od političkih, apologetskih, kriterijuma.

Naravno, postoji i selektivna primena teorija, metodom dvojnih aršina, jedna za kućnu, a druga za spoljnu upotrebu. setimo se da su liberalne i marksističke ekonomske teorije ustvari samo specifične verzije Rikardovog apstraktnog sistema. Kod Marksa država treba da nestane, a kod neoliberala je nešto slično treba da bude mikro. Ali, istorija pokazuje da se u uslovima velikih svetskih kriza odustaje od teorijskih ekonomskih recepata i da se iznuđeno pribjegava državnom ekonomskom intervencionizmu.

Neoinstitucijalizam vs. institucionalizacija

Praksa latino-američkih, azijskih i većine postsocijalističkih država pokazala je svu iluzornost uvezenih neoliberalnih makroekonomskih recepata u uslovima neodgovarajuće i pseudo-institucionalizovane mikroekonomske stvarnosti. Savremena globalna finansijska i ekonomska kriza je dodatno i ubjedljivo dokazala njihovo pogubno dejstvo, čak i u zemlji njihovog teorijskog porijekla. Urušena je mistična vera u čarobnu samoregulišuću moć tržišta, u taj prozirno-monistički i interesno orijentisani entuzijazam nekonzistentnih neoliberalnih modela ekonomske politike. Ideja i mit nekontrolisanog i svemogućeg tržišta (neoliberalni perpetum mobile) vratila se kao bolni i otrežnjujući bumerang, najzad, i kreatorima navedenog modela, koji već tri decenije preporučuju svetu ono što sami ne primenjuju - sve privatno je dobro, a sve državno loše.

Vulgarizovani model neoliberalne ekonomske politike koji je forsiran u tranzicijskim državama ni po čemu ne odgovara teorijskom modelu “punokrvnog” integralnog tržišta. Utopijska vizija slobodnog tržišta i navodne „čiste“ konkurencije propovedala je da takvo okruženje tobože „prirodno“ odgovara individualnoj slobodi. Zaboravilo se na činjenicu da kada sloboda nema moralna, zakonska, ekološka i druga društvena ograničenja, pohlepa postaje pokretački nagon pojedinaca za bogaćenjem po svaku cenu. Tako izopačeni individualizam je od strane pojedinih „veštih i sposobnih preduzetnika“ (tzv. „efikasnih vlasnika“) nametnut kao društvena i civilizacijska norma. Jasno je da je takav redukovani individualizam privilegovanih postao temelj formalnog institucionalnog monizma kao teorijske i ideološke podloge ekonomskog neoliberalizma.

Čak je i okoreli liberal P. Krugman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2008, je izjavio: „Sloboda tržišta ponekad vodi na potpuno pogrešan put ... i dovodi do skandaloznih lomova“. Bezgranična neoliberalna dinamika deregulacije je raznim instrumentima „finansijske gimnastike“ probila realna ograničenja ekonomske stvarnosti, moralne i institucionalne uslove racionalnog ljudskog ponašanja. Ti uslovi se mogu nazvati regulatori, stabilizatori, instituti, norme i sl., ali se nikako ne smu zasnivati na ideološkointeresnoj matrici, jalovoj retorici i/ili fiktivnoj matematičko- virtualnoj metodologiji.

Mnogi oblici neoliberalnih deregulacija doveli su do sadašnje globalne finansijske i ekonomske krize, koja je demistifikovala kapitalizam “bez alternative”, “kraj istorije”. Na taj način, u potpunosti je razobličena suštinska dogma neoliberalne ekonomske politike, zasnovana na teorijskom postulatu da su tržišta najbolji način alokacije društvenog bogatstva i resursa. Naravno, jasno je da kriza ne znači ni kraj kapitalizma, niti ishitreni pronalazak i početak primene nekog radikalno „boljeg“ recepta od neoliberalističkog. Realne su samo modifikacije i kombinacije do sada poznatih recepata, čije će doziranje biti promenjivo i prilagođeno cikličnosti privrednih pokazatelja, uz uvažavanje pozitivnih delovanja svih ekonomskih instituta.

Neoliberalizam je kao doktrina, filozofija, teorija i praksa (ekonomska politika) proizveo dramatične posledice za čovečanstvo u protekle četiri decenije, preko dva dominantna paralelna procesa globalizacije i postsocijalističke tranzicije. Zbog primene kvazi-institucionalnog nasilja (političkog i ekonomskog), kojim je verifikovano netržišno prisvajanje (u ogromnim razmerama) organizovane manjine (koja može da radi šta hoće, gde hoće, kad hoće i kako hoće) nad neorganizovanom većinom, pojedini autori neoliberalizam poistovećuju sa neodarvinizmom.