On-line bankarstvo

ON-LINE BANKARSTVO
U novije vreme svedoci smo velikih strategijskih pregrupisavanja u bankarskoj industriji. Nedavno je, recimo, Hju Mek Kol (Hugh McColl), predsednik Nations Bank–a, objavio spajanje ove banke sa Bank America iz Kalifornije. Ovo, međutim nije jedini takav slučaj. Nedavno su sklopljeni isto tako kolosalni finansijski poslovi za koje se, pre samo desetak godina, smatralo da su nemogući. Istoga dana kada je objavljeno spajanje Bank America i Nations Bank, predsednik Banc One, Džon Mek Koj (John B. McCoy), koji je jednom izjavio da će u budućnosti u bankarskoj industriji postojati samo pet–šest velikih banaka, obelodanio je planove o spajanju njegove banke, sa First Chicago NBD Corp. Sve je ovo usledilo samo nedelju dana nakon objavljivanja planova osiguravajućeg i brokerskog giganta, Travelers Group, da se poveže sa Citicorp–om, drugom po veličini bankom u Sjedinjenim Državama. Slična pregrupisavanja počela su i u Evropi: setimo se ujedinjenja najvećih švajcarskih banaka u United Bank of Switzerland. Odjednom je svet finansija, umesto gomile razbacanih delića, počeo da poprima oblik džinovske slagalice, a delovi se polako uklapaju jedan u drugi.
Sudar ovih finansijskih giganata ukazuje na mnogo dublju, složeniju revoluciju. Uskoro neće postojati potreba za podelom ličnih finansija na gotovinu, ušteđevinu, kredite i sl. Sva sredstva biće grupisana na jednom zajedničkom „inteligentnom" računu, odakle će neprekidno „krstariti" mrežama u potrazi za investicionim šansama širom sveta.
Gotovina je već dobila čitavu jednu novu dimenziju. Firma MasterCard, na primer, investirala je milione dolara u razvoj sistema za elektronski novac zvanog Mondex. „Inteligentne" Mondex kartice imaju ugrađene mikročipove na koje mogu da se smeste ne samo „elektronski dolari", već takođe i još pet drugih valuta, kratka medicinska istorija, pa čak i lični elektronski „ključ" koji može da otvori sve — od vašeg stana do vaše kancelarije.
Pre mnogo godina postojalo je verovanje da zajednički fondovi mogu poštedeti investitore od nevolja prilikom izbora neke od stotina različitih akcija. Danas, međutim, postoji preko 7.000 zajedničkih fondova, skoro isto onoliko koliko postoji i akcija. Nova tehnologija zahteva velike promene. Po rečima investicionog bankara Dejvida Šoua (David Shaw): Čitava finansijska industrija će verovatno biti okrenuta naglavačke, sa kontrakcijom u određenim oblastima i mogućim direktnim bankrotstvima među onim firmama koje su nesposobne da efikasno koriste tehnologiju.
U centru ovog novog sveta nalazi se konflikt između konsolidacije i dezintermedijacije (tj. uklanjanja posrednika, kao što su banke, iz finansijskih transakcija). U taboru dezintermedijacije — koga predvode sovtferske firme poput Majkrosofta (Microsoft) i Intuita (Intuit) — veruju da će budućnost pripadati kompanijama koje ovladaju tehnologijom nove ere, firmama koje pružaju investitorima maksimalnu kontrolu nad njihovim finansijama putem sofisticiranih proizvoda, koji balansiraju rizik i prinos. Suprotni tabor — koga predvode Mek Kol i drugi — tvrdi da budućnost pripada ogromnim finansijskim institucijama koje će „pakovati" investicije i pružati investitorima usluge „od kolevke pa do groba": od osiguranja, preko kredita za kupovinu automobila, do avio–karata.
Jedno je izvesno: banke dobijaju opasne konkurente u vidu softverskih firmi kao što su Microsoft i Intuit, a softver postaje osnova svega. Jedna od ključnih tačaka u ovim „mega–poslovima" jeste ideja da će „inteligentni" softver preoblikovati odnos između banaka i klijenata. Preko „inteligentnog" softvera računari u novoj Citigroup ili Bank America će pretraživati račune u potrazi za boljim načinom zarade, kako za račun klijenta tako i za račun banke, a banke će ovakvu efikasnost koristiti za ulazak u najprofitabilnije oblasti finansijskog sveta — investiciono bankarstvo, garantovanje akcija i osiguranje.
Ideja koja je u osnovi ove revolucije, jeste da su tehnologija i finansije postali jedno te isto. Po rečima Viljema Niskanena (William Niskanen), predsednika CATO instituta iz Vašingtona, „razlika između softvera i novca nestaje".
Karakteristike papirnog novca su svima nama dobro poznate. On je, recimo, lako prenosiv, opšteprihvaćen, i lako se skladišti. Ako nemate poverenja u banke, možete ga sakriti u neki sef ili kovčeg. Ali, papirni novac ima i svoje nedostatke. Ako ga izgubite možete se zauvek oprostiti s njime; ako ga čuvate on može preko noći da izgubi vrednost.
Razmotrimo sada elektronski novac. Ideja je sasvim jednostavna: umesto da smeštamo vrednost na papir, možemo da je „upakujemo" u jedan niz cifara koji je mnogo prenosiviji i (što je još značajnije) mnogo „inteligentniji" od papirnog novca. Šta podrazumevamo pod pojmom „inteligentni novac"? S obzirom na karakteristike on-line novca, on se može kontrolisati mnogo preciznije od papirnog novca. Pretpostavimo da ste svom sinu, studentu, poslali ček na 400 dinara. Kako je on ovaj novac zaista potrošio? Na knjige ... ili na pivo? Kod on-line novca postoji mogućnost autorizacije i praćenja transakcija, tako da „tradicionalne" banke mogu da postanu suvišne.
Umesto da šaljete ček, novac možete poslati elektronskom poštom preko Interneta, u šifrovanom obliku. Ovim ćete sebi uštedeti trud oko balansiranja čekovne knjižice na kraju meseca (softver za lične finansije će se sam postarati za to). Vaš sin može da smesti novac gde god želi — na svoj prenosni računar, na kreditnu karticu, pa čak (u ne tako dalekoj budućnosti) i na mikročip koji mu je „usađen" ispod kože. Najbolje od svega je to što možete „programirati" novac tako da se on može trošiti samo za određene namene. Možete isprogramirati da izvesna suma novca bude utrošena za knjige, nešto za hranu, a ostatak, recimo, za bioskop. Ukoliko ne odvojite nešto novca za provod u lokalnom kafiću, vaš sin će morati da nađe nekog drugog da mu plati piće.
„Inteligentni", digitalni novac može takođe da razreši i neke druge probleme papirnog novca. Ako izgubite digitalni novac, na primer, moći ćete momentalno da ga zamenite naređujući vašem računaru da poništi nestale „elektronske novčanice" i da ih zameni novim. Pored toga, za razliku od papirnog novca koji prestaje da donosi kamatu u momentu kada ga podignete sa računa, elektronski novac može da donosi kamatu sve do trenutka kada ga potrošite.
Ovaj fenomen u vezi s kamatom možda zvuči jednostavno, ali on predstavlja vezu sa jednom drugom revolucijom u finansijama — ukidanjem državnog monopola nad novcem. Na primer, ako je neka mala banka u Luksemburgu spremna da plati veću kamatu na vaš elektronski novac, vi svakako nećete imati ništa protiv. Sve dok su „elektronske novčanice" ove banke opšteprihvaćene ne postoji razlog da se držite državno–emitovanih novčanica. Državni novac će još uvek postojati, ali postojaće i brojne druge valute, od kojih je svaka namenjena specifičnim potrebama i krajnje konvertibilna i zamenljiva. Najbolji novac će, ukratko, biti „najinteligentniji" novac.
Po rečima Hauarda Grinspena (Howard Greenspan), predsednika Heraclitus Corp., konsultanstke firme iz Toronta, „u elektronskom gradu preduzet je krajnji korak u evoluciji novca. Novac se demonetizuje. Novac se eliminiše." Ipak, i pored svih prednosti, elektronskom novcu predstoji trnovit put do šireg prihvatanja. Prema procenama firme Fidelity Investments danas se između 40% i 50% transakcija obavlja putem čekova i gotovine. Taj procenat opada, ali vrlo sporo. Još uvek ima puno ljudi kojima je i papirni novac dovoljno dobar.
Mnogi smatraju da je najbolja stvar u vezi s elektronskim novcem ta što on može lako da se prati, čime će se konačno raščistiti sa čitavom kategorijom kriminala baziranog na papirnom novcu. Osnivač firme DigiCash, Dejvid Čaum (David Chaum), kaže da je papirni novac izvor svih zala. On tvrdi da će mogućnost praćenja on-line novca značiti kraj za izvesne vrste kriminala: „Da li bi kidnaper primio otkup u vidu čeka? Jednom kada se izgradi infrastruktura digitalnog novca, inkrementalni troškovi zamene papirnog novca su mali. A društvena korist može biti zapanjujuća."
Čaum, međutim, podrazumeva da će elektronske transakcije biti praćene — što je još uvek predmet brojnih rasprava u teoriji elektronskih finansija. Jedna grupa teoretičara, predvođena Čaumom, smatra da elektronski novac treba da bude „jednosmerno anoniman", tako da ljudi koji vrše transfer novca mogu uvek da vide gde on odlazi, dok ljudi koji primaju novac ne bi znali odakle on dolazi. Ovakav jednosmerni transfer rešava neke probleme papirnog novca, pošto je lakše pratiti gde se novac troši i zašto.
Elektronski novac, takođe, može da bude dvosmerno anoniman — zbog toga će biti nemoguće pratiti ga, što će predstavljati pravi raj za organizovani međunarodni kriminal.
Elektronski novac ne poznaje granice. Revolucija u oblasti on-line novca prilično olakšava izvesne oblike evazije poreza. Ove inovacije čak dovode u pitanje i ulogu centralnih banaka kao arbitara nacionalne novčane mase. Ako ovakve inovacije postanu opšteprihvaćene, javnost neće više morati da se oslanja na centralne banke kao direktne izvore medijuma razmene. Ovo je pogotovo uočljivo u slučaju on-line novca.
Ako bi postojala neka vrsta manifesta novog sveta elektronskih finansija, tj. neki dokument koji bi sadržao uslove i obim revolucije koja će moć novca prebaciti iz ruku centralnih banaka u ruke potrošača, njega bismo mogli pronaći u govoru koji je 1993. godine održao Čarls Senford (Charles Sanford Jr.), tadašnji glavni izvršni rukovodilac Bankers Trust–a, na savetovanju ekonomista u Džekson Houlu, pod naslovom „Finansijska tržišta 2020."
Senford je vrlo zapažena ličnost u američkim finansijama. Popularizovao je pojam upravljanja rizikom, jedne od najznačajnijih ideja u savremenim finansijama. Po njemu, sve investicije mogu se okarakterisati dvema promenljivama: rizikom i nagradom. One su proporcionalne. Ako želite veću nagradu, to uglavnom znači preduzimanje većeg rizika. Hipoteke na kuću, na primer, prilično su bezrizične za kreditore, ali je nagrada mala — recimo, kamata od 6% godišnje. Sa druge strane, kreditiranje vlade Malezije je prilično rizično, ali se nagrada izražava dvocifrenim brojkama. Ideja je bila da se sakupe sve investicije — od polisa osiguranja do kredita za godišnje odmore — i da se raščlane u male pakete rizika koji mogu da se ubace u računar i prodaju na globalnoj mreži. Različiti invetitori, koji žele da za svoj novac kupe različite vrste prinosa u različito vreme, kupovali bi različite „komade" rizika. Zbog činjenice da su ovi „paketi" rizika izvedeni iz odgovarajućih investicija, oni su nazvani derivatima. Da bi objasnio ovaj novi svet, Senford je izneo ono što je kasnije nazvano teorijom atomskih finansija. Baš kao i u kvantnoj fizici, koja zahteva poniranje duboko u atome da bi se shvatilo kako fizički svet funkcioniše, Senford je predložio detaljno proučavanje svake investicije radi potpunijeg razumevanja funkcionisanja tržišta. Ova ideja se pokazala prilično popularnom. Omogućavajući institucijama da upravljaju svojim finansijama mnogo pažljivije, derivati su ponudili mogućnost obezbeđivanja većih nagrada pri nižim rizicima. Iznenada je uzdrmano ono što se činilo prvim nepromenljivim zakonom finansija — nema veće nagrade bez većeg rizika. Ali, derivati nisu nužno i dobri — pri „pucanju" poslova sa derivatima može doći do znatnih gubitaka. Međutim, derivati su zauvek izmenili pravila igre. Prosečni investitori koji sada plasiraju novac u zajedničke fondove i akcije ubrzo će imati pristup stotinama drugih investicionih opcija. Po Senfordovom mišljenju, upravljanje rizikom predstavlja prekretnicu u finansijama.
U Senfordovoj viziji atomskih finansija, svako finansijsko sredstvo, od hipoteke na vašu kuću do stavki kojima je zadužena vaša kreditna kartica, postaće deo ogromnog, isprepletenog finansijskog univerzuma. Svaki deo vašeg superportfolija, nazvanog imovinskim računom ili računom bogatstva (wealth account), biće shvaćen ne samo kao „akcija" ili „obveznica" već kao jedan instrument koji je kreiran tako da uskladi vaše finansijske potrebe sa raspoloživim opcijama. Imovinski računi će precizno balansirati vašu tražnju za investicijama i potrošnjom. Po rečima Hristosa Kostakosa (Christos Costakos), izvršnog rukovodioca on–lajn brokerske grupe E–trade „Umreženo domaćinstvo je konačna banka". Vaš depozit na čekovnom računu, na primer, može biti programiran da pretražuje neku računarsku mrežu tragajući za kamatonosnim investicijama preko noći, dok vi spavate. Ako neki investitor iz, na primer, Grčke želi da koristi ovaj novac tokom nekoliko časova dok vi spavate (i spreman je da plati tu privilegiju), vaš imovinski račun će biti dovoljno „inteligentan" da odluči da li biste bili spremni da ovakav rizik prihvatite uz ponuđenu nagradu, i ako je tako, da zaključi posao. Senford je u svom govoru iz 1993. predviđao: „Imovinski računi će se neposredno koristiti preko »imovinskih kartica«. Na primer, moći ćete da platite vaš novi automobil neposrednim vučenjem vrednosti sadržane u vašoj vikendici." Finansije „spakovane" na mikročipove mogu da postanu oblast oslobođena od bankara.