Oblikovanje radnog mesta

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Radno mesto je najmanje ekonomsko-tehnička celina u procesu proizvodnje, mesto gde se odvija postupak izrade proizvoda, mesto gde se nalazi sam radnik.
Proizvodna delatnost radnika na radnom mestu, odnosno, proces rada, ima tri, međusobno neodvojiva činioca. To su: predmeti rada, sredstva rada i sam radni čovek. Sadržina pojma radnog mesta je, prema tome, dvojna neophodan prostor za odvijanje procesa rada i skup sredstava i predmeta rada neophodnih u procesu rada.
Uslov za realizaciju procesa rada je da čovek dovede u međusobnu vezu predmete rada i sredstva rada i da učestvuje u oblikovnom procesu. Mera i karakter učešća čoveka u procesu rada zavisi od tipa procesa rada, od tehničkog nivoa sredstava i predmeta rada, od stepena mehanizacije, odnosno, automatizacije. Učešće čoveka u procesu rada niskog tehničkog nivoa uglavnom se javlja u formi neposrednog-fizičkog angažovanja, dok kod višeg tehničkog nivoa, u formi usmeravajuće-koordinirajuće aktivnosti. "Unutrašnje relacije" nastaju kao interakcija sredstava za rad koja se u oblikovanom procesu koriste, predmeta rada koji se oblikuju i čoveka koji koordinira oblikovni proces. "Spoljne relacije" nastaju u odnosima između radnog mesta i organa-organizacije koja opslužuje to radno mesto. Te su relacije pod uticajem ne samo tehničkih i ekonomskih činilaca proizvodnje već i karaktera društvenih i socioloških veza koje se razvijaju i ustaljuju među ljudima na radu. Veze među činiocima procesa rada formiraju se u sledećim kombinacijama:
Sredstvo rada - predmet rada: Tu se radi o usklađenosti mašina, uređaja alata sa predmetom obrade i propisanom tehnologijom, nadalje, radi se o analizi stepena intenziteta korišćenja osnovnih sredstava zavisno od radnog zadatka.
Sredstvo rada - čovek: Ova se relacija može posmatrati sa dva aspekta, sa aspekta prilagođavnja sredstava rada čoveku, i sa aspekta prilagođavanja čoveka sredstvima rada, odnosno usklađivanju zahteva koji se radom postavljaju pred čoveka i njegove sposobnosti.
Predmet rada - čovek: Ova su pitanja u vezi sa opskrbljenošću radnog mesta, sa manipulacijom materijala, sa razmenom predmeta obrade, kao i sa mehanizovanošću i automatizovanošću radnog procesa.
Analiza ovih triju relacija ima za svrhu izgradnju takve organizacije koja će voditi računa koliko o tehničkim aspektima rada toliko i o obezbeđenju principa fiziološkog optimuma radnih ljudi, ali i o ekonomskoj isplativosti odabranih rešenja. Nas od posmatranih relacija interesuju one u kojima se pojavljuje čovek.

U radnom procesu mašine i alati zajedno sa radnikom treba da čine jednu organsku celinu. "Kako se najveći deo posla s alatom i strojevima vrši organizovanim pokretima u prostoru i vremenu uz neprestanu perceptivno-osetnu kontrolu, jasno je, da upravo podaci, koji se odnose na motorne i perceptivne sposobnosti ljudi, treba da posluže konstruktoru pri planiranju radnih oruđa.
Pri radu sa mašinom radni elementi kao što su tok, smer, oblik, ritam i trajanje, pokreta u velikoj su meri determinisani karakteristikama mašine. Pošto mašina daje radniku manje mogućnosti da radi onako kako to njemu najbolje odgovara, potrebno je da konstrukcija mašine bude što je moguće bolje usklađena sa mogućnostima radnika. Pri takvom uskladivanju treba voditi računa o tome da mašina, pre svega, po svojim dimenzijama odgovara osnovnim antropometrijskim karakteristikama radnika tj. njegovoj visini u stojećem ili sedećem položaju, dužini njegovih ekstremiteta itd.
Pored antropometrijskih podataka, pri konstrukciji mašine treba uzeti u obzir i podatke o motornim i perceptivnim mogućnostima radnika. Pri tome je bolje poznavati granice u kojima se kolebaju individualne vrednosti, nego li njihove proseke.
U pogledu motorike potrebno je uvažavati sve osnovne Principe ekonomije pokreta i njima prilagođavati položaj i raspored svih onih delova mašine kojima radnik rukuje (poluge, ručke, dugmad i sl.). Osim toga, treba uzeti u obzir i brzinu kojom radnik može da obavlja neke operacije, i to one koje zadiru u rad mašine. Nepravilno je i nesvrsishodno konstruisati takvu mašinu čija brzina prevazilazi preosečnu brzinu reagovanja radnika pošto, u takvim slučajevima mašina izmiče kontroli radnika, a delotvornost mašine ostaje neiskorišćena.
Važno je, nadalje i to da je otpor što ga različiti komandni uređaji daju bude u skladu sa mišićnom snagom onih delova tela kojima se tim uređajem rukuje. Pri tome se mora poštovati zahtev da snaga, koju angažovane mišićne grupe moraju da razviju, bude u njihovim optimalnim a nikako maksimalnim granicama. U slučaju dužeg savladavanja nekog otpora, kao naprimer, pri držanju pritiska na nekoj poluzi bilo rukom ili nogom, dakle pri statičkom radu, poželjno je da se takav rad obavlja samo težinom noge ili ruke, a ne aktivnosti izometričnom (izo-isti, jednak; metron-mera) kontrakcijom mišića.
Pošto konstruktivni elementi mašine i uređaja determinišu smer, veličinu i sukcesiju pokreta, potrebno je da te tehničke karakteristike omoguće najekonomičniji i najprirodniji sled pokreta. Eksperimenti pokazuju da je u sedećem stavu, a neznatnom otporu komandne poluge najekonomičniji onaj pokret koji ide od tela ka mašini, a u obrnutom slučaju, kada je otpor komandne poluge velik, najekonomičniji je onaj pokret koji ide od mašine prema telu.
Pored navedenog, konstruktivni elementi mašine i uređaja moraju odgovarati i sukcesiji pokreta. Raspored komandnih uređaja mora da bude takav da omogući kontinuitet pokreta u sukcesiji. Pošto su kontinuirani pokreti u zakrivljenoj ravni uspešniji od pravolinijskih, raspored komandnih uređaja na mašini mora da odgovara ovom zahtevu.