Opsti metodoloski principi i njihova primena u ekonomiji

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Da bismo došli do saznanja o zakonima tj. da bismo se približili suštini stvari i njihovoj strukturi moramo se naći na odstojanju od nje. Društveno-ekonomska stvarnost se ne pokazuje uvek direktno, tako da mi ka njenoj unutrašnjoj suštini i sadržini moramo ići zaobilaznim putem. Poznato nam je kako se savremeni događaji naučno teško obrađuju, nasuprot tome, analiza svršenih događaja je relativno lakša zato što je sama istorija izvršila određene eliminacije i kritike. Taj prirodni tok istorije, nauka mora da izgrađuje veštački i eksperimentalno. Određeni način sazrevanja, kojim čovek posredno ulazi u suštinu i strukturu objektivne stvarnosti, a onda i veštački gradi taj prirodni tok istorije, predstavlja metod nauke. Između svake teorije i njenog metoda imamo tesnu povezanost zato što metod predstavlja način misaone reprodukcije predmeta koji istražuje.

OPŠTI ČINIOCI SAZNANJA

Svaki put u suštinu i strukturu objektivne stvarnosti ima svoje opšte činioce i opšte principe. Ne misli se samo na postupke i načine obrada činjenica, već i na jednom posebnom teorijsko-filozofskom viđenju te stvarnosti. Ovaj momenat je ukazan od strane mnogih autora koji naglašavaju da je stvarnost strukturirana i otvorena celina koja se stalno oblikuje i razvija. Zbog toga naučni pristup njenom proučavanju podrazumeva:
1)da se ima u vidu posebna međuzavisnost delova i celine, tj. razlikovanje delova od celine;
2)da se razlikuje suština stvari od njenih pojavnih oblika;
3)da se ispod pojavnih oblika i ispod prividne slučajnosti nalazi njihova
4)da saznanje ide od pojava ka pojmovima do odgovarajućih teorija.
Prirodna i društvena stvarnost, društvena praksa i primena teorije, jesu opšti činioci saznanja prisutni u svim naukama pa i u ekonomiji.

BITNI MOMENTI SVAKOG METODA

Bitni momenti svakog metoda saznavanja u naučnom istraživanju sadrže:
1)identifikaciju činjenica (pojava, fenomena) i njihovu analizu;
2)postavljanje hipoteza teorija;
3)konkretizaciju rezultata istraživanja i na toj osnovi proveravanje tačnosti postavljenih hipoteza i teorija;
4)identifikaciju novih činjenica i njihovu ponovnu analizu u okviru verifikovanih teorijskih postupaka, potom postavljanje novih hipoteza i teorija, itd.
Pored principa i zakona svojstvenih objektivnoj stvarnosti, bitni činioci i momenti saznanja u naučnoj analizi sadrže i tzv. specifične principe, tj. principe koji su svojstveni procesu mišljenja i saznanja. K. Kosik je kretanje mišljenja i njegovu dijalektiku opisao kao spiralno kretanje u kome treba da se dođe do rezultata koji nije poznat u polaznoj tački. Uz formiranu istovetnost ishodišta i rezultata, mišljenje na kraju svakog kretanja biva sadržajnije, drugačije, nego što je bilo na početku. Od haotične neposredne predstave celine, mišljenje napreduje ka pojmovima, čijim sumiranjem ostvarujemo povratak ka polaznoj tački, ali ovog puta ne kao prema neshvaćenoj celini neposrednog zapažanja, već kao prema razgranatoj i shvaćenoj celini pojma.
Kada je celina nedostupna običnom posmatraču, tj. neprepoznatljiva u svojoj unutrašnjoj suštini, prva faza na zaobilaznom putu njenog spoznavanja je identifikacija činjenica i njihova analiza, zato što je ekonomska objektivna stvarnost predstavljena kao jedinstvena celina. Izdvajanje njenih sastavnih delova i posebnih karakteristika, pretstavlja nužnost pri razotkrivanju celine. Ako se celina misaono ruši, a pojave analiziraju u čistom vidu, mora se imati na umu da su one sastavni deo celine, čije tendencije i karakteristike ona definiše.
Na osnovu identifikovanih činjenica i njihove analize formiraju se hipoteze i teorije. Na osnovu dijalektičke analize, dijalektičkom sintezom misaono se reprodukuje kretanje realne stvarnosti. Dijalektička logika ne preporučuje savremenoj nauci da u početku vrši čisto svođenje konkretnog na apstraktno, čistu analizu, kao ni čistu sintezu. Nauci se, dakle, ne preporučuje korišćenje jednostrano analitičkog metoda, već korišćenje dijalektičkog metoda, prelaza od apstraktnog ka konkretnom u kome su analiza i sinteza organski povezane. Dedukcijom i dijalektičkom analizom treba graditi apstraktne smernice koje su na putu kretanja ka konkretnoj istini.
Hipoteza, kao naučno zasnovana i teorijskim putem izvedena pretpostavka o zakonitim vezama i odnosima između ekonomskih pojava, se nalazi i na početku i na kraju naučnog istraživanja zbog teškoće utvrđivanja šta je početak a šta kraj. Iako je osnova za objašnjenje šireg kruga pojava, hipoteza je uvek postavljena na osnovu ograničenog broja analiziranih faktora i činjenica. Stalno uočavanje promena u pojavama koje se često ne mogu objasniti na osnovu postavljene hipoteze, zahtevaju njeno preispitivanje, zamenu i postavljanje nove dok se nizom hipoteza ne dođe do zakonitih tendencija.
Postavlja nam se pitanje epistemološkog principa. Dakle, možemo li ovladati celokupnom objektivnom stvarnošću koju analiziramo, u kojim granicama i da li one postoje? Stvarnost je dijalektička, pa je zato podložna stalnim promenama i razvoju, pa čovek u svom saznanju ima posla samo sa određenim hipotezama ili slikama stvarnosti koje nikad ne zahvataju stvarnost u njenoj poslednjoj strukturi. Ono što odlikuje realnu stvarnost, svojstveno je i samoj teoriji. Teorija je odraz te stvarnosti, odraz njenih suštinskih odredbi i tendencija razvitka u ljudskom mišljenju. I saznanje ima svoju teorijsko-strukturnu, ali i genetsko-istorijsku stranu, naime, predstavlja i trenutni akt i istorijski proces.
Analiza činjenica pretstavlja istraživanje celine objektivne stvarnosti i njenih sastavnih delova, koje su apstrakcije kada su istrgnute iz te celine, koje uklapanjem u